Miloševića je moglo da uhapsi 15 policajaca

Scena u poslednjoj epizodi nedavno prikazane serije na RTS-u Porodica reditelja i scenariste Bojana Vuletića ima taj jedan dobar rediteljski trik. Naime, Čedomir Jovanović (igra ga Milan Marić) dočekan je aplauzom u Vladi Srbije, pošto je posle uspešnih pregovora sa Slobodanom Miloševićem (Boris Isaković) u vili „Mir“ ispratio bivšeg predsednika Jugoslavije u Centralni zatvor. Godina je 2001, tadašnji premijer Srbije Zoran Đinđić (igra ga Uliks Fehmiju), dočekuje Jovanovića zagrljajem i drži kraći govor o tome da niko nije ni pobedio ni izgubio, da je to što su uradili (uhapsili Miloševića) trebalo da urade odavno: „Dajte da ne mislimo šta želimo 2002, dajte da mislimo šta želimo 2052, kad budemo mrtvi…“ I dok se u sali za sastanke ćaska uz piće, poneko se raspituje: Gde je Zoran? Do maločas je bio tu, pa nestao.

Dugi kadar njegove prazne stolice u kabinetu simbolično podseća gledaoca na ubistvo Zorana Đinđića koje se dogodilo dve godine kasnije od vremena koje prikazuje serija. Istorijski, to je manje od trena. Tim kadrom, reditelj povezuje hapšenje Miloševića i atentat na Đinđića i, onima koji se ne sećaju, objašnjava zašto je prvi demokratski premijer Srbije izgubio život. Ni ova, najpotresnija scena serije, nije ostala bez kritike.

„Zoran Đinđić netragom nestaje nakon aplauza ‘Rambu srpske politike’? Bedan kraj bedne operete“, tvitnuo je nakon poslednje epizode Porodice Zoran Živković, tadašnji savezni ministar unutrašnjih poslova i zamenik Zorana Đinđića u DS-u.

U intervjuu za „Vreme“ u prostorijama Nove stranke, čiji je osnivač, ali više ne i predsednik (odnedavno je na tom mestu Aris Movsesijan), Živković objašnjava zašto misli da je serija „lažna, od ukupne atmosfere do pojedinačnih uloga učesnika“. Kao i zašto je posle intervjua Čedomira Jovanovića na RTS-u opet povodom serije, tvitnuo: „Sad je jasno ko je DRAMATURG Porodice.“ Podseća i na neke važne detalje i događaje iz tog vremena ali i godina pre, u kojima je bio i učesnik i svedok zbivanja.

„VREME„: Zašto kažete da je serija neistinita?

ZORAN ŽIVKOVIĆ: Koliko je bila ozbiljna ta „drama“ dan, dva pred hapšenje Miloševića, govori i činjenica da smo u subotu 31. marta imali sednicu Glavnog odbora stranke. Zoran Đinđić, ja kao njegov zamenik i još 400 ljudi iz DS-a, bili smo u Banji Koviljači. Zoran se to veče, u subotu, vratio u Beograd pošto se komplikuje situacija, sa još nekoliko ljudi, a ja sam ostao da u nedelju završim sednicu GO DS-a. Moje prisustvo u Beogradu nije bilo neophodno.

Vladimir Beba Popović je, izgleda, bio neophodan? Koliko je, uopšte, bio važan, ne samo u tim satima hapšenja Miloševića, nego i inače?

foto: zoran žestić / tanjug

U seriji je potpuno precenjena uloga Bebe Popovića. Njegovo mesto na sastancima nije bilo pored Đinđića, jer na sastancima nije ni bio. Njegovo mesto je bilo ispred kancelarije sekretarice Zorana Đinđića. U Nemanjinoj, Đinđićeva kancelarija je bila u prizemlju, a na drugom spratu je sedeo Popović. Beba nije bio ni na jednom političkom sastanku. On je bio šef Biroa za komunikacije, to je PR – kako predstaviti nešto što radi Vlada. I to je bio najgori PR u istoriji Srbije, mislim da je i Karađorđe imao bolji PR od Vlade Zorana Đinđića.

Danas, Beba Popović važi za medijskog maga. Sad kad više nije kod Vučića, Vučić će da propadne, kažu…

Jeste, kao što i Šešelj važi za patriotu. Taj je debeli stvor s Miloševićem i Vučićem, Dačićem i Vulinom išao da brani Srbe, i kuda je prošao, tamo više Srba nema. Taman je tako i Beba Popović majstor PR-a – Đinđićev rejting dan pred ubistvo je bio 6,1. Nije Popović bio tako blizak sa Đinđićem kao što se danas predstavlja. Poslednjih meseci pre atentata bio je „na ledu“. Ne krijem da sam bio protiv njega. Njegova „komunikacija“ je bila: „E, neka frka među ‘Zemuncima’, bili kod mene, ispeglao sam to.“ Meni se to ništa nije dopadalo. Zoran je bio na inauguraciji Luisa Inasija la Silve, poznatijeg kao Lula, u Brazilu, sa suprugom Ružicom i Bebom Popovićem, početkom januara 2001. godine. Po povratku s tog puta rekao mi je: „Bio si u pravu za Bebu.“

On je, međutim, medijski upravljao „Sabljom„?

Kad je Zoran ubijen, Beba se vraća u Vladu u koju pre toga nije ušao mesec dana. Vraća se na zahtev Dušana Mihajlovića jer u MUP-u nemaju nikog „ko zna s medijima“. I pošto se, nažalost, tog dana znalo da ću ja biti novi premijer, pristao sam, dok traje vanredno stanje. Čim je prošlo, rekao sam Dušanu nek Beba ide. Onda su neki članovi Vlade tražili da ostane, čak počeli da prete ostavkama. Rekoh im: „Važi, od 10 do 3 svakog dana primam ostavke.“ I na sledećoj sednici Vlade sam rekao da on više nije PR republičke policije. Zoran je njega sklonio nekoliko meseci pre nego što je ubijen. A imao je i izrazito negativan stav poslednjih mesec, dva i prema Čedi. Sve zbog toga što su obojica išli na bazen u Šilerovoj, na druženje. Mi, recimo, nismo znali gde je bio Čeda 12. marta. Našli smo ga pred ponoć, bio je na skijanju u Italiji.

Nedavno gostujući na RTS–u povodom serije Porodica, Jovanović je rekao kako je svojim kolima iz CZ–a prevezao Miloševića na VMA, na intervenciju, pa ga vraćao u CZ. Zar je to tako moglo?

Nije moglo. Prvo, ne sećam se da je on u to vreme vozio bilo kakav auto, ni da je uopšte imao vozačku dozvolu. Ni pre, ni posle 5. oktobra. I naravno, da nije on vozio Miloševića na zadnjem sedištu svog auta kod lekara i od lekara. To je svesna ili nesvesna laž. Naravno da ne može tek tako da dođe bilo ko u zatvor i izvede Miloševića. Ko je tada bio Čedomir Jovanović? Šef poslaničke grupe DOS-a u Parlamentu Srbije. Zašto bi on to radio? To su „tralala“ priče koje slušam decenijama. Ko to može da potvrdi?

Kao savezni ministar policije niste imali nikakvu ulogu u hapšenju Miloševića? A politički?

Savezni MUP nije imao nikakvu formalnu ulogu u tome. Postupanje po nalogu Tužilaštva bile su nadležnosti MUP-a Srbije i MUP-a Crne Gore, svakog na svojoj teritoriji. Formalno, dakle, nisam imao nikakvu ulogu; politički, bio sam zamenik predsednika DS-a. To smatram svojim najvećim dostignućem u politici. Zoran je imao dva puta zamenika u stranci, oba puta sam to bio ja. Politički, mi smo mnogo pre tog 1. aprila 2001. doneli odluku da ćemo poštovati sve ono što jeste primena prava posle 5. oktobra. U DS-u oko toga nije bilo nikakvih nedoumica i preispitivanja.

Šta je to konkretno značilo?

Milošević je bio optužen za zloupotrebu budžeta, za zloupotrebu službenog položaja…

Privredni kriminal.

Praktično. Tako da je trebalo da bude uhapšen. Naravno da je već trebalo da budu okončane i primarne istrage za ubistvo Slavka Ćuruvije i Ivana Stambolića. Neformalno se znalo da su ubistva izvršena po Miloševićevom naređenju ili naređenju članova njegove porodice.

Zašto nisu okončane istrage?

Zato što je Vojislav Koštunica, tadašnji predsednik Jugoslavije, opstruisao promene u MUP-u Srbije. Recimo, nije dao da bude smenjen Rade Marković kao šef DB-a. Razlog je bila, kako je govorio, pobuna Albanaca na jugu Srbije. Kao, Rade Marković će da nam pomogne… Prva odluka Zoranove Vlade, bila je da se ukine taksa na brojilo, iz računa za struju. To je bilo 25. ili 26. januara 2001. Druga odluka je bila smena Radeta Markovića, a time ulazak u DB i skupljanje podataka o tome ko je šta radio. Da smo to uradili u novembru 2000. godine, Slobodan Milošević bi bio uhapšen pod optužbom da je naredio ubistvo Ivana Stambolića, i dozvolio svojoj ženi da organizuje ubistvo Slavka Ćuruvije. Izvukao se jer je poslat u Hag pa mu u Srbiji nije suđeno za ta dva ubistva i još mnogo toga drugog.

Mesecima unazad je jedna od medijskih tema bila gde će mu se suditi, u Hagu ili pred domaćim sudom. Nije, međutim, bilo nepoznato da je Srbiji 31. marta 2001. isticao rok američke administracije za uslove pod kojima će Srbija od SAD dobiti paket ekonomske pomoći. Jedan od uslova je bilo izručenje Miloševića Haškom tribunalu.

Nije postojao nikakav formalni rok. Postojalo je upozorenje američke administracije da promene nisu završene 5. oktobra već da one treba da se vide i na delu, pa je između ostalog to značilo i sprovođenje zakona. Milošević je 1999. optužen pred Haškim tribunalom. Pritom je započeo saradnju s Haškim tribunalom odmah posle Dejtonskog sporazuma. Isporučio je dvojicu još 1997. godine. U Dejtonskom sporazumu je definisana nadležnost Haškog tribunala za zločine u Bosni. I u Kumanovskom sporazumu, koji je potpisan posle bombardovanja 1999, stoji isto. Čak je i u Ustavu definisan primat međunarodnog prava nad domaćim pravom. Dakle, ako UN donesu neku odluku, ta se odluka mora prihvatiti hteli – ne hteli. A UN su osnovale Haški tribunal.

Sve se to znalo, prema tome, to čuđenje i dramatizacija, pa kako su ga uhapsili, pa bivši predsednik… Odlično je prošao! Smatrao sam da treba da mu sudimo ovde, dobio bi doživotnu kaznu zatvora, završio bi svoju karijeru tamo gde je i počeo, u Požarevcu, u Zabeli.

Zašto suđenje ovde nije bilo izvodljivo?

Zato što je Vojislav Koštunica opstruisao promene koje je trebalo da budu sprovedene u policiji, DB-u, pravosuđu. Sigurno neće da ga hapse i procesuiraju njegovi ljudi, a pet meseci posle 5. oktobra svuda su njegovi ljudi, u policiji, Tužilaštvu, DB-u. Pa mi smo radili pod Miloševićevim Ustavom do 2006. godine! Koštunica je sprečio da se Ustav promeni.

Zna li se o čemu su govorili Vojislav Koštunica i Slobodan Milošević u noći između 5. i 6. oktobra? Da li je tada Koštunica dao nekakve „garancije“ Miloševiću, i u čije ime ih je dao?

Još jedan čovek je bio na tom sastanku. Ministar inostranih poslova Rusije Igor Ivanov. Poznato je da mu je Ivanov rekao da je izgubio izbore i da može da ode u Rusiju. Milošević je to odbio. Dakle, nije mu DOS nudio Rusiju, Ivanov mu je nudio da ode u Rusiju.

Pred Koštunicom?

Pred Koštunicom. To nam je potvrdio i Koštunica, a i Ivanov je to rekao kasnije, kao i Milošević. To se nesumnjivo desilo. A kako je to bilo? Dakle, 5. oktobar, sve se već dogodilo tog dana, policija više ne reaguje, vojska odbija poslušnost Miloševiću, da ne pričamo o JSO-u. Mi smo pobedili. Ne možemo da nađemo Koštunicu. Dva sata smo ga tražili po Beogradu. Dva puta sam morao da govorim sa terase Skupštine grada, da potrošimo vreme, a njega nema. Onda se pojavi, ode na

RTS zbog intervjua sa Aleksandrom Mandićem. A posle toga, imamo sastanak DOS-a, a njega opet nema, kažu iz DSS-a, ima nešto važnije. Važnije od sastanka DOS-a 5. oktobra, kad zapravo ništa ne znamo, šta dalje? Hoće li imperija uzvratiti udarac? On je tada bio na sastanku sa Miloševićem.

Niste znali da je otišao kod Miloševića? To nije bio dogovor?

Saznali smo tek sledećeg dana, posle podne. Kad je Milošević izašao ispred kamina i priznao poraz. Šta je njemu mogao da obeća Koštunica? Šta je mogao, kad je savezna administracija sa nula nadležnosti za ono za šta se tereti Milošević, a predsednik savezne države – dve nule? Ni za šta nije nadležan, tako da i ako je obećao nešto, slagao je. Najvažnije je iz tog razgovora, na kojem su bili Koštunica, Ivanov i Milošević, bilo da je on odbio da ide u Rusiju, rekao je nek ide porodica, i porodica je otišla. Na mesec dana pa su se vratili. Da bi, posle svega, ponovo otišli.

Šta je bila opstrukcija? Na koji način je Koštunica sprovodio?

Opstrukcija je bila takva da mi nismo mogli da dođemo do dokumentacije, do materijalnih dokaza za ono što je bilo očigledna, opravdana sumnja za ono šta se dogodilo. Inače bi on bio uhapšen 7. oktobra, do kraja te godine bi već bilo započeto suđenje. Predlagali smo, a Koštunica je i to odbio, da izbori u decembru, koji su bili za republičku Skupštinu, budu izbori za ustavotvornu Skupštinu, da odmah promenimo i Miloševićev Ustav. Koštuničino obrazloženje bilo je da ne možemo to sad zbog pobune Albanaca na jugu Srbije. Kakve je to veze imalo? Zbog toga je i Rade Marković ostao šef DB-a, zbog toga su i Miloševićevi generali policije ostali tamo gde su bili, to je bilo i opravdanje za postojanje JSO…

I Generalštab je ostao netaknut posle 5. oktobra?

Zato što je vrhovni komandant vojske bio predsednik Jugoslavije Koštunica, a ministar odbrane Crnogorac. DOS nije mogao da utiče na vojsku do marta 2003. godine.

Zašto je Milošević ostao u rezidenciji posle 5. oktobra?

Zato što mu je njegov zakon to dozvoljavao. I bivši predsednik Jugoslavije, i bivši predsednik Srbije i bivši premijer Vlade imali su privilegije. Zoran Đinđić je ukinuo sve privilegije kad je postao premijer za bivšeg predsednika ‚Vlade, tj. pošao je od sebe jer će biti bivši. Smanjio je i privilegije bivšem predsedniku Srbije. Recimo, bivši predsednik Srbije imao je vilu, kancelariju, vozača, obezbeđenje, kuvara i batlera, a onda su mu ostali samo kancelarija i vozač. Sećam se da je Milan Milutinović zakukao da se ne ukida kuvar jer je baš bio započeo neku dijetu.

Raspad DOS–a (razlaz DS–a i DSS–a) izgleda i nije proistekao iz okolnosti hapšenja Miloševića i izručenja Hagu, dogodio se i pre?

To se praktično desilo u noći 5. na 6. oktobar, kad nismo znali gde je Koštunica, a on je bio u vili „Mir“ na razgovoru s Miloševićem i Ivanovim.

Đinđić i Milošević se nisu sreli više od dva puta, devedesetih?

foto: draško gagović

Njihov prvi susret usledio je posle izbora 1993, kada je DS napravila značajan rezultat. To je bila kampanja „Pošteno“, sa pet skočila je na 27 ili 28 poslanika, ja sam tad bio među njima. Uobičajeno je da se predsednik Srbije, posle izbora, sretne sa predstavnicima parlamentarnih stranaka. Svi koji su prešli cenzus bili su na razgovoru s Miloševićem. I bio je i Zoran Đinđić tamo. Kasnije nam je pričao, u šali, kako je tražio Miloševiću da bude premijer, pa kad je odbijen rekao je da onda nemaju o čemu da razgovaraju. Ali, to je bio sastanak na tom nivou. Jedan s naše liste nas je izdao, ušao je u Vladu Mirka Marjanovića. Slobodan Radulović, direktor „C marketa“.

Susret 1996/97. organizovao je Jovica Stanišić, prvi čovek Miloševićevog DB–a? Navodno je dogovor o susretu pao na Svetog Jovana 1997, na slavi kod Milorada Vučelića na kojoj su bili i Đinđić i Stanišić?

Bilo je normalno što su tada razgovarali. Protesti, tenzije, može da pukne svakog trenutka, hajde da vidimo možemo li nešto da se dogovorimo. Posle tog viđenja Zoran mi je rekao da taj čovek, Milošević, ne zna gde živi, da se ponaša kao da opozicija ne postoji i da je par stotina ljudi na ulicama, da svi dišu za njega, da je opozicija pokrala te izbore, ne on, da to što se hvalimo da smo osvojili trideset i nešto gradova nema veze sa životom… Posle je rekao da su ga prevarili i njegovi i julovci. Uglavnom, taj razgovor je bio ne bi li se našao izlaz, da on prizna rezultate izbora 1996. godine. On je to odbio. Posle toga se zainteresovala i međunarodna zajednica za to šta se dešava u Srbiji. Da podsetim 1996. za međunarodnu zajednicu Milošević je bio garant mira na Balkanu. To je posle Dejtona. Nama, zato, tri-četiri dana nije bilo jasno kako su oni primetili da se nešto dešava u Srbiji. Tako što u decembru 1996. nije vođen nijedan rat u svetu. Bilo im je dosadno. Milošević je, onda, shvatio da je ispao budala što nije priznao izbore jer nam je samo još više podigao rejting. Ne samo da smo mi pobedili na tim lokalnim izborima, nego smo ga naterali da to prizna. To su jedina dva njihova susreta, 1993. i 1997. godine. Posle 5. oktobra se nisu sreli.

Ali je akcijom hapšenja Miloševića rukovodio Đinđić kao i izručenjem Miloševića Hagu?

Nije se bavio organizacijom, to je bio posao policije, on je bio politička logistika: šta obećati, oko čega se dogovarati. Bez političke volje, naravno da ne bi bilo moguće da se to uradi.

Kad ga je trebalo izručiti u Hag, niko nije hteo da potpiše dokument. Ni istražni sudija Goran Čavlina, ni Vida Petrović Škero, tadašnja predsednica Vrhovnog suda, ministar pravde Vladan Batić je imao intervenciju na ruci. Potpisao je na kraju jedan njegov pomoćnik kojeg se danas niko i ne seća.

Tako je, ali tu ne postoji ništa što je protivno zakonu. Jeste bilo malo neobičnih stvari, neki su bežali, nisu bili tu, bili bolesni. Zoran je imao oko sebe ozbiljne pravnike. Recimo republički sekretar za zakonodavstvo, koja je napisala jasno tumačenje kako se to shodno međunarodnom pravu i domaćem pravu, sprovodi. Njegov republički sekretar za zakonodavstvo bila je Biserka Živković, moja supruga. Nije ona tamo bila zato što je bila moja supruga nego zato što je otkrila izbornu krađu 1996. godine, kao član Izborne komisije, naravno ne sama, čitav tim ljudi je radio na tome.

Ukratko i tada, kao i danas, postojala je supremacija međunarodnog prava nad domaćim zakonodavstvom. Istražni sudija za Hag može da zadrži Miloševića, ali Čavlina nije bio istražni sudija za Hag, nego za krivična dela za koja mu je suđeno u Srbiji.

Zašto su, onda, izbegavali da potpišu?

Zašto taj dokument nisu potpisali neki ljudi koji se danas predstavljaju kao borci za demokratizaciju Srbije? Svi ti mudraci su postali sudije i predsednici sudova u vreme Miloševića, pa da li to znači da su postali predsednici sudova u demokratiji u kojoj su poštovana ljudska prava? Nisu im smetala imenovanja u takvom sistemu? A vladavina Zorana Đinđića kad je hapšen Milošević i kad je bila „Sablja“ pošto je Đinđić ubijen – to je bila tortura, ugrožavanje ljudskih prava? A onda se sad ponovo javljaju posle 20 godina da objasne to isto? Uz desetak nekih drugih koji su iskočili iz mraka da kažu da su oni smenili Miloševića? A kad ih pitate gde su bili 5. oktobra, gde su bili dva meseca ranije, ili šest meseci ranije ili dve godine pre – nemaju pojma! A nisu ni glasali na izborima u septembru! Žalosno je što sem tih nekoliko godina vladavine Zorana Đinđića Srbija nije nikad bila demokratska zemlja. Ni u Karađorđevića Jugoslaviji, ni u Titovoj Jugoslaviji. Ono što je usledilo posle Osme sednice u Srbiji, pored nepoštovanja vladavine prava, uvoda u ratove i autoritarni sistem najgore vrste, upali smo u nemerljive količine primitivizma koje nažalost i danas živimo. To je danas samo multiplikovano, pa je ova vlast daleko primitivnija i od one Miloševićeve. I onda se takve teme poput ove serije stavljaju na ocenu javnosti kao što je ona da je Đinđić hteo da bombarduje vilu „Mir“ da bi uhapsio Miloševića? Pa Miloševića je moglo da uhapsi 15 policajaca.

foto: draško gagović

Miloš Vasić je u svom tekstu o hapšenju Miloševića u „Vremenu“ od 5. aprila 2001. napisao da je više bila impresionirana nova vlast praznim pretnjama o krvoproliću i građanskim ratom nego što su policajci marili za to. Policajci bi to završili kao i svaki drugi svoj posao, napisao je.

Nismo se mi plašili da će doći do građanskog rata. Samo nismo hteli da padne kap krvi. Đinđić je razgovarao s Miloradom Ulemekom Legijom nekoliko dana pre 5. oktobra, ne zato što bez njega to nije moglo da se završi, mi smo Miloševića pobedili na izborima 24. septembra. Ovo su bili dodatni radovi. Razgovor s Legijom, Pavkovićem, Goranom Radosavljevićem Gurijom iz Žandarmerije, obavljeni su da ne bi niko stradao. Nismo hteli krv. Bilo je dvoje mrtvih, ali niko nije poginuo od metka. Isti je cilj bio i u noći 31. marta na 1. april. Naravno da uđe 25 policajaca, profesionalaca, on je uhapšen za pet minuta, ali je postojala opasnost da se ludak ubije ili da se neko iz njegovog okruženja ubije, ili dovoljno da pripuca jer su bili naoružani i da neko strada. Mi to nismo želeli. Ili da pokušaju da pruže otpor i neko bude ubijen.

Kažete za Miloševića „ludak„, vaš nekadašnji partijski kolega i saborac iz devedesetih Čedomir Jovanović reče neki dan na RTS–u da je Milošević bio ozbiljan čovek i da nije pripadao okruženju u kom je bio.

U svakom žitu ima kukolja. I Zoran Đinđić je grešio, to je ljudski. Imao je nekoliko grešaka u svom životu. Od onih kadrovskih, jedna greška se zove Beba, druga Čeda. Da se razumemo, Čeda je vanserijski politički talenat samo što je svoj talenat prosuo u đubre. Mogao je da bude dobar političar, samo postoji jedan problem, a to je da ne možeš da lažeš svaki dan.

Akcija JSO je ostala nejasna, u tim patikama, jaknama i fantomkama i ondašnja štampa se pitala zašto su bili u civilu. Da su bili u obeleženim uniformama, pisao je i Miloš Vasić u „Vremenu„, ne bi kolala priča o avanturistima u civilu koji su hteli da otmu Miloševića i maznu pet miliona dolara nagrade?

Ta priča koja je kolala gradom o pet miliona dolara je priča koju su puštali oni koji bi verovatno, da u bili u mogućnosti, uzeli iste te milione. Naravno da je nemoguće kidnapovati čoveka oko kojeg je 500 njegovih penzionera i nekoliko hiljada vidljivih i nevidljivih ljudi iz bezbednosnog sektora. Kako da ga kidnapuješ, da ga staviš u gepek od fiće i preko Kladova prebaciš u Rumuniju. Uz sto kamera koje su okolo ne medijske samo, nego sve. Nekad je uniforma neophodna specijalnim jedinicama, ali ne moraju uvek da se fanfarama obavljaju akcije policije. Uostalom, kako će neko da bude uhapšen, nije posao političara, nego policije.