U periodu od 2011. do kraja 2014. nedeljnik NP „Vreme“ je, prema Izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije, dobio od ustanova iz javnog sektora 34.653.393.48 dinara. Ili rečima: trideset četiri miliona, šeststo pedeset tri hiljade, trista devedeset tri dinara i četrdeset osam para. Na ovu sumu nemamo nikakve primedbe. No, na metodologiju kojom je izračunata, način na koji je predstavljena, kao i na reakcije pojedinih medija – imamo, jer naprosto nisu fer ni logične.
PRETPLATA KAO MITO: O prihodovanju „Vremena“ od ustanova iz javnog sektora, čitaoci se mogu detaljno obavestiti na sajtu Saveta za borbu protiv korupcije http://www.antikorupcija–savet.gov.rs, iz tabele na stranama 135 do 137, dokumenta koji se zove „Izveštaj o mogućem uticaju institucija javnog sektora na medije kroz plaćanje usluga oglašavanja i marketinga“. Pošto je izveštaj javno dostupan, nema potrebe za kopiranjem i prenošenjem prilično dugačke liste. Ipak, neophodno je naglasiti da je spisak tako dug jer su na njemu ubeleženi brojni iznosi od po dve ili tri hiljade dinara, na godišnjem nivou ili pak za sve četiri godine koliko izveštaj obuhvata. Verovali ili ne, pojedine institucije javnog sektora imaju običaj da se pretplaćuju na štampane medije. Teško da je „Vreme“ tu neki izuzetak, tek, pretplata na novine u izveštaju Saveta tretirana je kao „plaćanje usluga oglašavanja i marketinga“. I to ne makar kakva, već ona koja bi mogla da utiče na medije.
„Vreme“ je novinsko preduzeće čija je primarna delatnost izdavanje političkog nedeljnika. Međutim, uz primarnu delatnost, privatnim preduzećima dozvoljeno je da obavljaju i neke druge, sve dok te druge delatnosti ne prelaze obim one koja je glavna. Nedeljnik „Vreme“ izlazi svakog četvrtka, pa osnovna delatnost teško može da bude ugrožena. Druge delatnosti su povremeno izdavanje knjiga, veb-emisije, organizacija tribina i – produkcija dokumentarnih filmova. Brojne stavke koje su navedene u izveštaju Saveta odnose se upravo na sponzorstva izdavačke delatnosti i filmske produkcije, ali to u izveštaju ne piše.
PARA KO PESKA: No, pređimo na velike iznose, njihovo poreklo ionako mnogo više zanima javnost nego pomenuta „sića“. Nažalost, poreklo višemilionskih iznosa koje je „Vreme“ dobilo od 2011. do kraja 2014. nije bogzna kako zanimljivo. Krenimo od najvećeg: 15.777.500 dinara koje je u periodu 2011, 2012, 2013. izdvojila Skupština grada Beograda. Tih godina, u „Vremenu“ je izlazio komercijalni mesečni dodatak „Vreme Beograda“, vizuelno i fizički izdvojen od ostatka novina i s naznakom o tome ko je finansijski podržao dodatak. Dakle, jasno obeležen PR sadržaj. U tom su dodatku obrađivane uglavnom komunalne teme ali važne za javni interes: koliko je vrtića obnovljeno ili otvoreno, koje su komunalne usluge poboljšane u kom delu grada, koliko će Grad izdvojiti za porodilje, veštačku oplodnju i slično. Istina je, svrha dodatka je bila da promoviše aktivnosti i rezultate tadašnje gradske vlasti. Međutim, kada je reč o „mogućem uticaju“ Grada Beograda na ostatak medijskih sadržaja u „Vremenu“, prostom pretragom arhive iz tog perioda dolazimo do niza kritičkih tekstova na vrlo slične teme: Teofil Pančić ni dan-danas nije oprostio tadašnjim vlastima zabranu prodaje alkohola posle 22 sata, Tatjana Tagirov se polomila da objasni zašto Infostan nema pravo da 2011. godine naplaćuje zaostala dugovanja stara deset i više godina, a tadašnjeg gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa uredno smo kritikovali zbog stavova o Paradi ponosa, te iznova i iznova podsećali na njegovu čuvenu izjavu kako nema ništa protiv homoseksualnosti sve dok „oni to rade u svoja četiri zida“. Ovo su stvari zbog kojih su Demokratska stranka i Dragan Đilas najčešće kritikovani u „Vremenu“ u vreme dok je Grad plaćao komercijalni dodatak u ovom listu, ali ima toga još…
Tu dolazimo do glavne zamerke na metodu kojom je urađen izveštaj Saveta: ne može se prostim prikazivanjem cifara, bez uporedne analize medijskog sadržaja, govoriti o uticaju na pisanje medija kroz oglašavanje. Osim toga, sporan je i sam naziv izveštaja, koji glasi: „Izveštaj o mogućem uticaju institucija javnog sektora na medije kroz plaćanje usluga oglašavanja i marketinga“. Problematična je konstrukcija „mogući uticaj“. Dakle, Savet nije uspeo sa sigurnošću da dokaže kako uticaja ima, pa izveštaj obiluje implikacijama, insinuacijama i nejasnoćama.
Sledeća krupna brojka u izveštaju Saveta jeste 7.155.796 dinara od Ministarstva kulture i informisanja. Od toga, 806.000 iz 2011. i 949,796 iz 2012. dobijeni su na javnim konkursima za sufinansiranje medijskih projekata. To je onaj model pomoći medijima koji se danas žestoko promoviše kao najpošteniji, i koji ostavlja najmanje prostora za uticaj na medije. Medijske kuće konkurišu sa predlozima, nezavisne komisije ih razmatraju i onda odlučuju da li će dodeliti sredstva i u kom iznosu. Najčešće, mediji dobijaju manje od traženog iznosa, jer je ukupan fond ograničen, a ideja je pomoći što više medija. Ovako dobijena sredstva, mediji su dužni da pravdaju nakon realizacije projekta. Svako kome posao podrazumeva projektno finansiranje, zna da je procedura pravdanja nešto poput devetog kruga pakla. Znaju to i oni mediji koji se takođe projektno finansiraju, ali iz nekog razloga imaju potrebu da zbog iste stvari prozivaju druge.
Elem, osim dva medijska konkursa na kojima je „Vreme“ apliciralo i uspešno prošlo 2011. i 2012, tu je i „neverovatnih“ 5.400.000 koje je Ministarstvo kulture i informisanja izdvojilo 2014. godine. Suma naizgled ogromna, ali reč je o sredstvima za snimanje igrano-dokumentarnog filma Heroj 1914 dobijenim na konkursu za projekte ovog tipa. Film obrađuje temu od nacionalnog značaja, prikazan je na javnom servisu, u udarnom terminu.
AP Vojvodina našla se u delu izveštaja koji se odnosi na „Vreme“ sa 6.256.000 dinara. Od toga, 2.000.000 dinara 2013, a 4.256.000 dinara 2014. godine. I tu se opet vraćamo na sufinansiranje medijskih projekata i pitanja za Savet: da li ukinuti projektno finansiranje medija i kako to ukidanje uskladiti sa medijskom legislativom? Bez namere da se napori Saveta za borbu protiv korupcije izvrgavaju ruglu: nadzor nezavisnih tela nad načinima finansiranja medija i trošenja javnog novca preko je potreban; ima, uostalom, u ovom izveštaju veoma važnih stvari koje javnosti nisu bile poznate. Međutim, ovaj i ovakav izveštaj urađen je aljkavo i polovično. Neželjeni efekat je stavljanje na stub srama ni krivih ni dužnih, koji su do tog novca došli sasvim legalnim, čak poželjnim tokovima.
ALJKAVO I TRAPAVO: Sam izveštaj sadrži 24 preporuke i čitav niz napomena. Jedna od tih napomena nalazi se u odeljku koji govori o ugovoru između NP „Vreme“ i Pokrajinskog sekretarijata za međunacionalnu saradnju i lokalnu samoupravu, čiji je predmet bio predstavljanje rezultata istraživanja javnog mnjenja o evropskim procesima i njihovoj percepciji na teritoriji Vojvodine. „Vreme“ se obavezalo na organizaciju okruglog stola, dodatak u novinama na osam strana i isti sadržaj na sajtu vreme.com. Zamerka Saveta odnosi se na to što je jedan od učesnika okruglog stola bio Branislav Bugarski iz Demokratske stranke, pokrajinski sekretar koji je ujedno i potpisao ugovor sa „Vremenom“ u ime Sekretarijata. Pošto su na okruglom stolu predstavljani rezultati istraživanja koje je sproveo Sekretarijat, sasvim je logično da sekretar bude jedan od onih koji će te rezultate predstaviti. U izveštaju je to, međutim, okarakterisano kao lična promocija političara Branislava Bugarskog. Međutim, prostom pretragom na sajtu vreme.com lako je utvrditi da se ime ovog političara u „Vremenu“ našlo svega tri puta od 2000. godine. Nijednom nije bila reč o intervjuu ili tekstu koji ima bilo kakve veze sa politikom.
Dakle, eto otkud „Vremenu“ toliki novci za četiri godine koje obrađuje izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije. Ako ima još koji urednik nekog medija koji ovo ne razume, uvek može da svrati i izračuna koliko godina – da, godina – jedan novinar „Vremena“ radi za iznos koji isti taj što pokazuje prstom i viče „drž’te lopova“ zaradi za mesec dana.
