Mi stojimo postojano…

Početkom prošle nedelje bio sam na kratkom putu po Sandžaku. U utorak uveče 2. juna, stigao sam u Sjenicu. Večera u hotelu, pa želja za kratkom šetnjom posle toga, a odmah po izlasku u kadar mi upada veliki plakat sa licem Ivice Dačića i sloganom „Mi stojimo postojano“, u izlogu sedišta Socijalističke partije Srbije preko puta hotela. Uf… Šetnja je obustavljena, pod uticajem slogana i lošeg vremena.

Kada sam se sutradan ujutru zaputio ka Tutinu kako bih, kad sam već u blizini, nakratko obišao rodbinu i poznanike, pomenuti izborni postulat je nenadano dobio i drugu dimenziju. Pri polasku, već u samom centru Sjenice, tik ispred štaba Srpske napredne stranke nailazim na saobraćajni kolaps i ogromnu kolonu vozila. Trebalo mi je vremena da shvatim da se vozila uopšte ne pomeraju. Dok sam obilazio kolonu, periferni vid bio mi je dovoljan da razumem da ljudi u beskrajnoj reci automobila napeto čekaju signal da se nekud, sa jasnim ciljem, zapute. Probivši se kroz epicentar saobraćajnog kolapsa, na izlazu iz grada sam nailazio na sporadične grupice vozila u kolonama koje čekaju, očigledno, isti signal. Zastao sam na jednom potezu da priupitam ekipicu da li idem u dobrom pravcu, misleći na asfaltni put do Tutina. Delovali su kao da im pitanjem remetim napeto čekanje, iako su uspeli da prevale preko usta da sam na pravom putu.

DALJE NEĆEŠ MOĆI

Narednih četrdesetak minuta vožnje odvijalo se bez zastoja. Odjednom, petnaestak kilometara od Tutina, nasred puta je isprečen kamion. Stajem, otvaram prozor, „funkcioner“ u kabini mi saopštava da se „odavde obustavlja prohodnost puta“. Posle mog pitanja: „Kako je to moguće?“, ogradio se i uputio me na „službeno lice“ u uniformi MUP-a. Izašao sam iz automobila i pošao da vidim šta se to nalazi iza kamiona, a tamo se nalazilo još mašina koje su manevrisale šutom i sirovim građevinskim materijalima. Onda mi je prišao policajac, koji mi je objasnio da se „dalje ne može“, te da dolazi predsednik i da se dešava skup, kao i da je ta informacija bila objavljena na svim sredstvima javnog informisanja.

Pošto moje reči da ne pratim detaljno predsednikova dnevna kretanja tokom kampanje nisu naišle na razumevanje, pitao sam kojim drugim putem da stignem do Tutina. Dobio sam odgovor da se vratim u Novi Pazar i da idem odatle za Tutin, ili da probam okolnim putem, preko „onog brda“ (pokazuje prstom) koje se zove Troja, uz procenu da nemam šanse da pogodim taj put ako ga od ranije ne poznajem. Onda me policajac prepustio sebi i počeo još jednom učesniku u saobraćaju, koji je stigao posle mene, da diriguje „rikverc“ i ukazuje na zabranu prolaska.

Okrenuo sam auto od „režimske“ barikade i vozio nazad, istim putem kojim sam došao. U jednom trenutku sam se zaustavio, kako bih razmotrio moguće opcije dolaska do Tutina. Preko Pazara daleko, Troju ne poznajem… Nekoliko trenutaka kasnije, iz suprotnog pravca se pojavila kolona automobila koja je svadbarski trubila. Iz crnog audija, predvodnika kolone, vijorile su se dve zastave SDA. Primetan je bio izvestan broj vozila bez registarskih tablica, što je za Sandžak, malo je reći, uobičajena pojava, čak i kad se ide na doček predsedniku Srbije. Nekolicina njih mi je trubila, uz poneko mahanje i blage podsmehe („mi odosmo, a ti stojiš“). Nije im bilo teško pozavideti, delovali su kao da Dačićev izborni slogan važi i za njih.

Kolona beskrajna, kao ona iz „Oluje“, promicala je i promicala, pa mi se javila ideja da nekog zaustavim i pitam da li idu do Tutina, kako bih im se priključio i stigao na željenu destinaciju. Uzalud mahanje, kao odgovor sam nailazio na ignorisanje i kontinuirano, reklo bi se, cinične pozdrave. U jednom trenutku sam eksplicitnije skrenuo na put, da bi jedan od automobila konačno stao. Dok sam spuštao prozor pokazujući mu da imam jedno pitanje, bledo me je pogledao i nonšalantno ubacio u prvu brzinu, nastavivši dalje ka cilju, kao i svi drugi.

TROJANSKI KONJ

I konačno, jedan staje! A za volanom poznanik, koji zapanjeno pita: „Šta radiš ovde?“ Potvrdio mi je da kolona ide do Tutina, te da mogu da im se pridružim. Dok sam im ukratko objašnjavao sopstveni problem, zbog čega sam na trenutak zaustavio kretanje saobraćaja, sirene u automobilima iza poznanika su se intenzivirale. Na nekih pedesetak metara ispred, sa vrha uzbrdice, neki čovek je urlao: „‘Ajdeee!!!“, govoreći da se ide, da nema stajanja, pošto se kasni. Ekspresno sam okrenuo auto i ušao u kolonu. Na blagim pešterskim krivinama ispred mene, gomile vozila su se predano kretale „ka zadatku“. Osećao sam se kao trojanski konj. Približavajući se mestu gde je kamion bio isprečen nasred puta, ljudi si počeli da parkiraju automobile i izlaze iz njih. Nastavio sam da se primičem barikadi, i naišao na policajca koji me je prethodno vratio nazad. Ugledavši me ponovo, rekao je: „Opet ti!“ Nisu pomogle molbe poznanika i njegovih prijatelja da me pusti, neumoljivo: „Ništa dok se skup ne završi.“

Pogledao sam unazad, reka ljudi izlazila je iz automobila i kretala se ka mestu dešavanja, nigde ni traga straha od korone. Uhvatila me panika da ću biti blokiran sa obe strane i tu ostati – ko zna koliko će „skup“ da traje, ume predsednik da bude opširan. Ponovo sam okrenuo auto, opet u „kontra“ smeru, provlačeći se kroz masu koja je hodala magistralom. Zastave Srbije, neke nalik na stare crnogorske… U očajanju sam skrenuo i počeo da se penjem uz pomenutu Troju. Posle tri sata vožnje, domogao sam se Tutina.

Sutradan u Beogradu, ispred zgrade u kojoj živim, gledam kako dva „pauka“ metlaju trotoar od automobila. Odlaze i vraćaju se po novu turu, komšije kažu da rade na tom zadatku već danima, prvi put za mnogo godina od kada tu žive vide ih na tom mestu. Jeste, nema „P“ obeležja (nema ni dovoljno označenih mesta za parkiranje), nije u redu nepropisno parkirati, ali biće da je za Parking servis veći motiv od uvođenja reda želja da ovako efikasnim radom nadoknadi manjak prihoda za vreme vanrednog stanja. Taman da se vrati onih sto „poklonjenih“ evra.

I da, znam da je besmisleno pitanje, ali kada već hiperefikasno izvršavaju svoje zadatke u Beogradu, da li bi se „pauci“ usudili da dođu i na Pešter, da pomere onaj kamion preprečen nasred puta? I je li tako teško dati jasne informacije o tome da je određeni put zatvoren, ili opomenuti građane da se kreće sa akcijom suzbijanja nepropisnog parkiranja?