Mi smo i dalje rupa, ali nismo poslednja

Osnivanjem sad već kultnog regionalnog književnog festivala „Krokodil“, izdavaštvom, svojim autorskim knjigama, kolumnama i esejima, pisac Vladimir Arsenijević potvrđuje da, kako kaže za „Vreme“, „valja biti društveno aktivan, ali ne tamo gde se odvija dnevna politika“. Parametri koje je udruženje „Krokodil“ postavilo između kulture i politike na regionalnom nivou jasan su odgovor na sve bivše i sadašnje anahronizme i nacionalizme, koji već predugo truju prostor Balkana, pre svega prostor bivše Jugoslavije.

Pored toga što je najmlađi dobitnik NIN-ove nagrade, i to za prvi roman koji je napisao, U potpalublju (1994), uz Arsenijevića se redovno vezuje i doba YU panka, žestoke i u to vreme avangardne supkulture tinejdžera rođenih šezdeset i neke. A to je vreme, kraj 70-ih i početak 80-ih, kada je muzički identitet, njegova estetika i ideologija, bio jedina, najoštrija, katkad i rovovska linija podele u svakodnevici neke nove generacije koja se tek formirala.

„VREME„: Da pođemo od panka. Ne toliko kao muzičkog identiteta, koliko kao žestine i gneva dela mladih na samom kraju sedamdesetih. Šta je bilo u osnovi tog buntovništva, protiv čega je ono bilo upereno?

VLADIMIR ARSENIJEVIĆ: Pank se uvek kretao između političkog anarhizma i nešto intimnijeg nihilizma, koji je bio usmeren protiv svih tih figura autoriteta koji su nama bili pred očima. U velikoj meri, to je bila tinejdžerska ideologija proizašla iz besa i žara koje tinejdžeri nose u sebi i koji nisu mogli na drugačiji način da izađu.

Principi koje je pank doneo bili su jako važni za tinejdžersko stasavanje. Pank nije muzika, kao što nije postojala ni hipi muzika. Hipici su svirali neki psihodelični bluz, pankeri su svirali neku vrstu ubrzanog rokenrola, ali bilo je tu i drugih primesa, kao rege kod Kleša, i raznih drugih stvari, što je sve vrlo brzo otišlo u postpank, koji se zaista rascvetao muzički i krenuo da koristi primese avangarde na razne načine.

Ali, suština panka je bila u tome da je on bio ideologija koja je govorila da je snaga u tebi, da ti nisu potrebni nikakvi autoriteti koji će aminovati ono što radiš, da je akademizam besmislica i da je mnogo važnije ako već imaš nešto da kažeš, da to na neki način i kažeš, nego da se usavršavaš muzički da bi to na kraju rekao. To sve staje u jedan od važnih principa panka koji je označen onom skraćenicom DIY, do it yourself, uradi sam. I to je ono čime smo se mi vodili. Znači, uzmeš te gitare, siđeš u podrum i počneš da sviraš. I ‘79. je počela da se profiliše tinejdžerska pank scena u Beogradu, pankeri su počeli da se okupljaju na nekoliko punktova u centru grada i nastali su prvi bendovi.

U smislu društvene angažovanosti panka, koje autoritete niste priznavali?

Naša prva pesma, benda Urbana gerila, išla je ovako: „Ipak bojim se rata, baš me boli kurac za ciljeve NATO pakta“. Levi terorizam je tada bio jako prisutan u Evropi: Brigate rosse, Majnhof grupa, ubijen je Aldo Moro, i mi smo o tome pevali. Naziv našeg benda bio je pokupljen iz novina, jer tada se najčešće pisalo „Urbana gerila hara Evropom“. Nama je to bilo jako impresivno, estetika levog terorizma je bila jako impresivna, sve te petokrake koje nisu bile one petokrake koje su nam kačili na Trgu Marksa i Engelsa za 25. maj, tu smo uviđali jasnu razliku. Pank je zaista bio instrumentalan za stasavanje jedne generacije, što nije imalo veze samo sa muzikom. Saznavali smo za Paklenu pomorandžu Entonija Bardžisa takođe od pank bendova, iz njihovih intervjua, za 1984. od Orvela, za Vrli novi svet od Hakslija, to su stvari koje su nekako bile prepoznate među pankerima, ali i muzika koja se širila van pank okvira. Sve je to širilo naše vidike na razne strane i pošto je pank u sebi već imao usađen kod za samouništenje, on i nije hteo da traje, kao što ništa što tinejdžeri rade zapravo ne želi da traje, sami pankeri su rekli da je pank gotov i krenuli dalje već godinu-dve kasnije.

Vidite li pank danas, opet ne u muzičkom smislu, nego kao društveni proces, kao antisistemski bunt? Je li pank ono što se upravo događalo na protestima ispred Narodne skupštine u kojima su prednjačili neki mladi ljudi puni gneva i besa?

Ne, nije.

foto: lenka pavlović

Zašto? Ne nalazite u tome takođe otpor sistemu, autoritetu?

Ne nalazim. Današnje generacije imaju svoje vrednosti i način na koji ih ispoljavaju. Mnogo se ipak svet promenio u međuvremenu. Jasno mi je da pitanje vuče ka otporu autoritetima, ali postoji i drugi nivo toga šta je bio pank. Kada gledamo unazad, pomislimo kako je Jugoslavija bila jedna živahna, dinamična zemlja, ali mi smo se u Jugoslaviji osećali kao u nekoj rupi spram Engleske, na primer. Videli smo da nismo iza gvozdene zavese, ali tu smo negde, po celom ambijentu u kome smo živeli. A ovde je sve bilo bednije. Za nas lokalno nije bilo nešto što je valjalo baštiniti na bilo koji način. I smatrali smo jako važnim da se oslobodimo svega što je lokalno, jer za nas je lokalno predstavljalo opterećenje i manu, naročito taj provincijski osećaj koji je Jugoslavija imala u sebi.

S druge strane, današnje generacije žive u lokalnom. Već 2000-ih to se videlo po domaćem hip-hopu, odnosno da su razumeli taj odnos lokalnog i globalnog, da su umeli da uzmu forme i formate iz globalnog ambijenta, da ih uklope u lokalni sadržaj. To je meni bilo jako interesantno, kako su Prti Bee Gee i Bad Copy repovali o grejanju na „smederevcu“, a to je sve imalo smisla, ili o Romima u Marinkovoj bari kako bleje i duvaju, što se sasvim uklapa u muzički kontekst koji je nastao u Bronksu. Oni nisu hteli da glume taj Bronks, oni su ga na neki način dovukli ovamo, nešto što mi ranije nikada nismo mogli tako dobro da uradimo.

Imam utisak da je onda još nekoliko generacija prošlo do ove današnje, da kažem posthipsterske koja ima tu neku shallow bitch estetiku kada se lože na, recimo, Nadu Obrić, ili se baš, baš lože na Natašu Bekvalac. Meni je to jako fejk u kulturnom smislu, a taj sinkretizam se prenosi i na politički nivo. Tuča s pandurima je meni bila užasavajuća, i ta podignuta tri prsta, pevanje Bože pravde, naprosto je došlo do ambijenta gde se napravio politički sinkretizam svih. Ja i moj drug fašista protestujemo protiv zlog režima – za mene je to duboko problematično na nivou budućnosti Srbije. Mogu da razumem taj kratkotrajni revolucionarni žar, ali koji, kao što smo videli, uvek traje tri dana a onog četvrtog se okupi 25 ljudi.

Pitate li se nekad da li smo u ovim našim pedesetim godinama, posle svih izdaja i razočaranja, postali neka vrsta revolucionarnih konformista? Ili samo konformista.

Ne, ja bih rekao da smo umorniji, smoreniji.

Mladi nisu. Šta je toliko loše u tome što su pokazali zube, bunt, što su ustali protiv sistema?

Ali, u ime čega su to radili?

Pa u ime čega se to inače radi… Zato sam i pitala o panku, u ime čega ste se onda bunili?

U ime nekog opšteg tinejdžerskog internacionalizma, koji je bio negativno opredeljen prema provincijalizmima i koji je hteo nešto od života. Znači, nismo igrali kolo.

Možda kolo ovde ima simboličko značenje preneseno iz ‘68. Možda je neko namerno hteo da ponizi demonstrante, a možda je čak bio i čin autoironije, kao simbol kraja protesta koji neće promeniti ništa.

Evo, ja bih voleo da mogu kao vi da verujem u njihovu autoironiju, ali bojim se da ne verujem. Na osnovu toga šta se sve tamo moglo videti, mogu samo da kažem: kultura sađenja tikvi sa đavolom – ne, ja to više ne mogu. Petog oktobra sam video četnike s redenicima i bradama na traktoru i repere koji im dovikuju: „Gde ste, Čečeni“, pa onda ide Beogradski sindikat koji protestuje za čistu srpsku porodicu a protiv prajda zajedno sa Dverima, žao mi je, ja ne mogu da budem deo te priče. Tu se istog trenutka apsolutno razilazimo jer između nas stoji duboki, nepremostivi jaz i ja više ne mogu da stupam ni u kakvu komunikaciju.

A to je istorijat naše kulture i našeg društveno-političkog ambijenta od 2000. naovamo. Ta vrsta sinkretizma mislim da mnogo košta. Ne bih da lako zaboravim ko je Boško Obradović, ali ne samo on nego i drugi, jer se mnogo puta već događalo da opraštamo u ime neke budućnosti koja onda na kraju nikada i ne stigne. I ako sam ikada računao da će nešto biti tokom mog života davno sam se od toga oprostio. Samo ne želim da kopam tu rupu još dublje ja lično.

Protesti se u poslednje vreme očito brzo gase ili dugo traju, a ne uspevaju da ostvare svoje ciljeve. Šta im nedostaje?

Fali im to što se za vlast zapravo bore politički istomišljenici, na jednom suštinskom nivou. Imamo vlast koja je odlučila da bude one-ideološka, i gde su se ti četnici, radikali pretvorili u amorfne naprednjake koji kao zastupaju neku liberalnu politiku, a koja njima služi da budu etički ljigavi, da rade ono što njima suštinski odgovara, što politički, što ekonomski. I to je ono što mi vidimo, to je način ponašanja ove vlasti.

A šta radi opozicija? Ona onda koristi taj zgodan otvoren prostor i pooštrava sve u nacionalističkom smislu, a to je ono što je oduvek radila, računajući da će da kupi te glasove koji bi želeli da mi ipak malo ratujemo na Kosovu, da se nekako vratimo u taj naš raj celovite Srbije, da poništimo ono što se događalo u Srebrenici, Goraždu, da pretvorimo Srbe u žrtve ratova 90-ih. I to je sve jedna ljigava igra. Znači, mi imamo dve ljigave politike. I ljudi intuitivno osećaju da kada bi došlo do smene vlasti, da se suštinski ništa ne bi promenilo. Onda bi ovi išli u Brisel pa bi se dogovarali, jer zapravo oni svi znaju da moraju da se dogovaraju. Isti ekonomski interesi ostali bi da stoje i ljudi to vrlo dobro znaju. Tu mi nemamo sudar dve ideologije, nemamo sudar dve politike, mi imamo sudar dve klike gde bi sad jedna da smeni drugu.

Odakle potiče to vaše uverenje da su svi isti i da bi sve izgledalo baš tako?

Zato što svi oni to tvrde. Vidim samo kontinuitet, ne vidim ništa suštinski drugačije u naprednjacima nego što je bilo ikada, niti da će biti suštinski drugačije nakon naprednjaka. Uvek ćemo imati predsednika sa nabujalim egom kao što smo uvek i imali, i uvek ćemo imati te ljigavce kojima je on okružen i tu vrstu politike koja je sama sebi svrha.

Je li to razlog zašto ste javno rekli još na samom početku protesta „1 od 5 miliona„, u trenutku kada se najzad posle toliko godina javnost u Srbiji masovno pobunila, da niste deo toga, da tu ne pripadate?

Nemam ništa protiv protesta protiv ove vlasti. Samo da razjasnim, zaista mislim da je ova vlast katastrofa i da je teško uopšte zamisliti goru. Ali, kao što sam rekao, ona se samo naslanja na niz katastrofičnih vlasti i u tom smislu ja ne vidim veliku promenu u tom kontinuitetu. Ne vidim da je došlo do nekog dodatnog sloma u kome mi živimo danas u odnosu na ikada ranije.

S druge strane, zaista ne vidim neku ozbiljnu političku opciju iza koje bih stao. I zaista ne želim da idem na proteste sa ljudima koji ozbiljno misle da je Kosovo sastavni deo Srbije, da homoseksualce treba držati u getu, da su žene manje vredne i da treba da uvedemo obavezni vojni rok. I kažem: tu me gubite za sva vremena.

Zaista nemamo prekid kontinuiteta „u tradiciji“ crnih džipova, gubitka posla ako ne glasamo ili otvoreno ne podržavamo vladajuću stranku, potpunog ukidanja dijaloga u medijima…?

Dobro, slažem se. Ali objasniću zašto na to gledam drugačije. Ipak smo devedesetih živeli u pretis loncu, imali smo tri TV kanala, dve i po novine i bili smo potpuno zatvoreni sa svih strana. Postali smo, navodno, normalna evropska zemlja, koja je sjebana, živi na četvrtfunkcionalan način, a ipak nas niko ne bombarduje zbog onoga što se dešava ovde. I jedna stvar koja je ostala u mojoj glavi, a na koju ljudi neprestano zaboravljaju, jeste da ljudi više nisu ubijani svakodnevno. Niko nije zapalio neko selo, pobio muškarce i bagerima ih sravnio sa zemljom.

Meni je potpuno neverovatno da ljudi ne uzimaju u obzir te stvari kada govore o odnosu realnosti. Razumem da je danas problem u silovitoj potrebi naprednjaka da vlast zadrže po svaku cenu, da ubiju medije, i sam mislim da medijska slika nikad nije bila gora jer se osetim otrovano samo kada prođem pored kioska sa naslovnicama tih užasavajućih tabloida, a to je zapravo medijska mera danas. Razumem problem u njihovoj sposobnosti da rukovode ambijentom u kom oni žive i marginalizuju opoziciju, koja opet ide i u samomarginalizaciju. Jer, teško da su naprednjaci krivi Demokratskoj stranci zbog stanja u kome se ona nalazi. Nečega ipak ima i u našoj nesposobnosti da stvorimo drugačije realnosti, i mislim da nas ta politička nedoslednost opozicije mnogo više košta nego što nas košta bilo šta od onoga što rade ljudi koji su trenutno na vlasti. Ko da ih optuži što imaju obezbeđen brisani prostor na kome je sve moguće bez konsekvenci? Zašto nemamo bolje formiranu političku opoziciju i, na kraju krajeva, zrelije društvo koje tako nešto neće dozvoliti?

Mislite li da je uz vlast koja je pustila pipke praktično na svakog građanina pojedinačno, na svaki medij, a kamoli opoziciju, uopšte moguće napraviti čvrstu opoziciju?

Ali kako je došlo do toga? Odgovor na to daje odgovor na celu stvar.

Aktivni ste najviše u sferi regionalne saradnje, na primer, oko deklaracija o zajedničkom jeziku, protiv istorijskog revizionizma, i najnovije, o regionalnoj solidarnosti u uslovima korone, što sve pripada jugoslovenskom kulturnom nasleđu. I levičarskom kursu, dakako. Da li je to taj kanal kroz koji jedino pristajete da delujete?

Konkretno, Deklaraciju o regionalnoj solidarnosti sastavile su četiri partije levice iz Srbije, Hrvatske i Slovenije i to je možda prvi put da političke partije prave neko ujedinjavanje preko državnih granica. Takva ideologija ih čini jedinstvenima. Ako pogledamo, sve naše partije su bile etnonacionalne i sve su u svom nazivu imale to određenje da su „srpske“.

Demokratska stranka nije.

Da, ona je bez sufiksa. Ja sam prirodni glasač Demokratske stranke. I u tom smislu, za mene je DS predstavljao najveće razočaranje. I zato ne mogu da razumem, pa u kom smislu si ogorčen spram Vučića? Kada si uopšte očekivao da će taj čovek da radi bilo šta drugo? Čak sam prilično impresioniran načinom na koji se presvukao. Iz onog stvarno četnika koji laje po skupštini, odlazi u Bosnu s Eduardom Limonovim koji puca po Sarajevu, pa sve do rukovanja sa Angelom Merkel i pričanja na kineskom.

Ne kažem to kao pohvalu, samo hoću da kažem, iako ću možda biti pogrešno shvaćen, ti naprednjaci su jedini pokušali da naprave transformaciju. Oslobodili su se četničkih i radikalskih insignija i odjednom se pojavili sa onim bezličnim dizajnom i počeli da glume neke kao evro, ali naravno u jednoj raskrečenosti gde im duša vuče ovamo, a interesi ka Briselu, i onda su se potpuno razvukli. I to je jedan od razloga, na subliminalnom nivou, njihovog udara na slobodne medije, besa prema drugima, pored političke promišljenosti, jer način na koji se odvija demonizacija svih koji su percipirani kao neprijatelji u Srbiji zaista je fascinantan.

Sa jako mnogo interesovanja pratio sam kako je DS u početku bio glavni neprijatelj, a onda lagano postajao „žuti“. A „žuti“ su više bili demoni, i onda ide jedna više viteška borba gde se ovaj razmahuje kao Sveti Đorđe protiv tih „žutih“, kao neka politička aždaja, dok odjednom nisu videli da su preterali, ali da „žutih“ više i nema pa nema ni potrebe više ih pominjati. Sa druge strane, bilo je interesantno šta oni sve hoće da urade zarad vlasti. Postavljena je premijerka koja je lezbejka, a Siniša Mali je po partijskom nalogu stao ispred kolone tokom Prajda. Pošto sada imamo političare koji umeju da odglume svoju savremenost, to će nas verovatno odvesti u neku novu iskrivljenu savremenost. Ali, i to je bolje od „neprestanog Šešelja“.

Ljudi u Srbiji su politički konfuzni i za njih jednostavne poruke predstavljaju ključne stvari. Žive jako loše i mnogo svog vremena i energije troše na najelementarnija životna pitanja, nemaju vremena za nijanse. I kada im se neko ponudi i rasprostre po svim medijima, a ipak taj srpski građanin na kraju svih krajeva uključi Pink i Hepi, dobije jednostavne poruke koje su za njega melem na ranu.

Možda su opozicioni političari u pravu, možda ovde ne postoji nijedan drugi politički narativ osim etnonacionalističkog. Ali, svi su zajedno doveli do toga. Zato kažem da jedino što mogu da uradim jeste da sebe isključim iz dnevne politike, jer se to za mog života neće promeniti, možda samo na gore, u jednom širem evropskom ambijentu gde su te stabilokratije svuda vrlo uspešne. I uprkos svim naivnostima, videli smo da ni Brisel nema rešenja za ovo skretanje udesno, da se svuda dešava porast desnice i možda je jedina uteha to što smo mi i dalje rupa, ali nismo poslednja, ima mnogo većih rupa.

Mislite da je u ovom trenutku dovoljan regionalni aktivizam i da nije potrebnije, možda i odgovornije, baš sada biti ovde i iznutra pokušati da se stanje promeni?

Mislim da postoji neki redosled i da su stvari mnogo komplikovanije nego što se čini nekome ko punim srcem demonstrira protiv ove vlasti, jer ne verujem da se smenom vlasti može promeniti bilo šta izuzev zameniti jedna vlast drugom. Mislim da treba da se radi na celovitoj, zaista celovitoj promeni paradigme. Radi se o tome da smo morali nanovo da otkrijemo šta je bila suština tog jugoslovenskog identiteta. Suština je u tome da je on bio neuporedivo savremeniji od anahronosti etnonacionalnih identiteta koji nam sada jedini stoje na raspolaganju. I da je naša autoprovincijalizacija u ime nezajažljive gladi za identitetom. Zaista, uvek mogu da se vratim, sa svim odgovorima, na ono odakle smo počeli, na mojih 15 godina i pank, kada sam razumeo da to ne predstavlja polje mojih interesovanja.

Kako zamišljate snage koje bi mogle da iznesu promenu paradigme?

Pa evo, stranke levice su ponudile jedan nadnacionalni politički kontekst. Iz Srbije je to Socijaldemokratska unija, iz Slovenije Levica, iz Hrvatske Radnička fronta i Nova ljevica. I do sada smo videli da s tim dokumentima koje smo stvarali možemo da stignemo samo do jednog izvesnog nivoa, i tu apsolutno zastajemo, a to je domen gde počinje real politika na prostoru Balkana. Mi ne možemo da izvršimo promenu. Ali ako uopšte postoje partije koje se usaglašavaju na regionalnom nivou i zastupaju iste principe u zemljama na regionalnom nivou, onda su neke od tih regionalnih promena moguće.

Naravno, reč je o uzanom sloju ljudi i zato kažem da uopšte ne verujem u brzu promenu. Stvari postaju još čudnije kada se zna da su i ove danas generacije stasavale uz internet i otvorenost koju on nudi. To je trebalo takođe da im oblikuje sinapse i da ih nauči vrsti internacionalizma koji nije prinudan, koji ne proističe iz osećaja provincijalizma ili nekog ideološkog, kao na primer radničkog, nego iz samog života na planeti Zemlji u dvehiljaditim godinama gde se svet jasnije vidi. Možda je moguće da će se formirati neka nova generacija, možda onih koji sada imaju 12 ili pet godina, ili tri, koja će promišljati svet na potpuno drugačiji način. U tom smislu, činjenica da sada postoje neke male partije levice, neopterećene nacionalizmom na nivou nekadašnje Jugoslavije, koje smatraju da ima razloga da politički komuniciraju, mogu da posluže kao platforma za stasavanje tih generacija. Treba se podsetiti toga da su i mali koraci nekad veoma značajni.