Mercedes sa šestora vrata

Dve epizode obeležile su da je problem službenih automobila opet aktuelan – po ko zna koji put. Prvo je vozač Mercedesovog servisa uspeo da slupa jedno od tri terenska vozila koja je neki šeik poklonio Tomi Nikoliću. Krenuo čovek da vidi kako to ubrzava i zakucao se u autobus. Nije to problem (događa se); problem je što smo tada doznali da je dotično vozilo vredno ni manje ni više nego milion evra (svako od tri poklonjena). Jedan poznavalac posle je objasnio da je to: blindirano, ABH zaštićeno i već sve što se može smisliti za puki milion evra. Ne smemo ni da zamislimo šta sve može da se ugradi do milion evra. Možda ima i skuplje, čovek nikad ne zna. I onda se slupa za tren oka… Uzgred, predsednik Republike je tih dana objašnjavao da on nikakve vrednije poklone nije primao od zakletve. Ali, pretpostavka je da je on ta tri komada od po milion evra poklonio državi, kao što će pokloniti i taj neki hektar i nešto zemlje koje su mu poklonili dobri ljudi u Batočini.

Druga epizoda skromnija je: gradonačelnik Pančeva Paja Radanov rešio je da proda službenu oktaviju superb, jer ima i skromnijih i jevtinijih auta za njega. Kaže čovek da je samo održavanje koštalo oko sto hiljada mesečno, ako smo ga dobro razumeli. A gorivo i registracija tek… Budžet slobodnog kraljevskog grada Pančeva dobiće nekih 5-6 hiljada evra od toga, ali i veliku uštedu. To je za svaku pohvalu, ali nas podseća na muku sa polovnim automobilima: cena pada na ovu skupoću, nema narod para. A auto – što je skuplji i luksuzniji, to više košta u smislu održavanja i potrošnje.

E, sad: zamislite šta će biti sa tih tridesetak hiljada službenih vozila koja je Aca Vučić rešio da uskrati trudbenicima i ranoraniocima (odnedavno) državne administracije i pratećih javnih preduzeća. Nema više da službeni auto sa vozačem vozi njenu ćerku na fakultet svakoga jutra od Novog Sada do Beograda i natrag. Nema više vožnje na pijacu, doduše tek kad vozač iskrca muža pred ministarstvom ili agencijom. Nema više dreždanja pred kafanom dok gazda lumpuje sa političkim ili poslovnim partnerima (ili oboje). Nema više ono „ajmo do tazbine za vikend“, razumete već.

KOLA I KADROVI: Izgleda kao da ta hinjena panika oko službenih automobila dolazi ciklično, svakih par godina ili decenija. Nije da zloupotreba nema – naprotiv, ima ih i uvek ih je bilo, ali je sa demagoške tačke gledišta uvek korisno dizati paniku oko toga, umesto da se ta problematika uredi propisima jednom zauvek. Ali, u takvom jednom slučaju – ako se to uredi, to jest – šta ćemo sa klijentelom i političkim saveznicima? Klijenteli je malo da budu članovi upravnih i nadzornih odbora agencija i javnih preduzeća za ovo i ono; pusti sad platu, ko sam ja ako nemam auto i vozača? Tako je to išlo godinama.

Recepti su se menjali tokom vremena i raznih doba. U stara vremena kad je bilo jedino službenih auta, džip vilis (Willys), onaj iz američke vojne pomoći, bio je glavni; bilo je i nešto zaplenjenih vozila iz Rajha, doduše, ali malo. Onda su se pojavile pobede (ne znam seća li se neko te kopije opela), ali pravo vreme službenih automobila nastupa sa početkom saradnje sa Fijatom, sredinom pedesetih. Tada se pojavljuje čuveni fijat 1400, solidno vozilo za svoje vreme (imalo je ono svetlo za maglu nasred maske) i fasuju ga generali, ministri i slična boranija. Velike šarže su u američkim kolima: ševroleti uglavnom. Najveće šarže, poput Broza i Rankovića, drugi su slučaj: to se vozi u ozbiljnim limuzinama. Tito je dobio rols-rojs od engleske kraljice još davno (eno ga u muzeju); prvo je imao ševrolete ‘57 (poznate iz rokenrol pesama) u pratnji; bilo je i blindiranih, pa je posle prešao na mercedese svih vrsta. Te „ševce“ su rasprodali oni iz Maršalata, pa je bilo veselja: jedan moj tetak kupio je blindiranog od 4,5 tona; voleo je da ga parkira kod Konja, na Trgu Republike, gde je jako zabranjeno, pa da onda gleda kako pauk pokušava da ga odnese… Već tada se pojavljuju fordovi u sanitetskim i policijskim verzijama, sa onim američkim crvenim svetlima i sirenama na krovu. Poslednji Rankovićev automobil bio je jaguar suveren sa tablicama BG 11 – 11, koje se kasnije godinama nisu javile u opticaju, iz sujeverja, čini se, sve do 1998.

Procvat službenih vozila nastaje krajem šezdesetih, kada je država SFRJ kupila poveliku količinu pežoa 404; sjajni automobili, još ih ima po gradu. Bili su uglavnom bele boje, vozili su ih svi srednji kadrovi i oni malo viši, pa onda i jako visoki – razumljivo, kad su bili tako dobri. Volela ih je i Državna bezbednost, pogotovo te bele. Tada se javlja termin „pežoazija“, iz razumljivih razloga. Razvoj automobilske industrije u nas (u Kragujevcu, ukratko) doneo je diversifikaciju: prvo fiće, koje je čak i milicija koristila; onda fijat 1300, koji je postao prvo ozbiljno vozilo za celu bivšu Jugu. „Tristać“ je postao statusni simbol i tiha čežnja svih nas tadašnjih tinejdžera. Milicija ga je fasovala odmah u velikim količinama i služio je dobro (sećam se). Početkom sedamdesetih milicija u Hrvatskoj i Sloveniji pokušala je sa minijem 850 (Hrvatska) i sa folksvagen „bubom“ (Slovenija), ali nije išlo: policijsko vozilo traži četvora vrata i veći prostor. „Tristać“ je bio zakon i nisam se smirio dok ga nisam kupio negde krajem sedamdesetih, dok su me automobili još zanimali.

Nego da se vratimo na službena vozila. Još za stare Jugoslavije (mislim SFRJ) pojavila se demagoška potreba da se to reguliše, kao i danas. Onda se neko setio da za službena vozila uvede posebne, crvene registarske table. „Pocrvenelo od sramote“, bio je opštenarodni komentar. To je potrajalo jedno kraće vreme (ako se dobro sećam): stvorilo je više problema nego što je rešilo, pa je posle dve-tri godine tiho ukinuto. Crvene table ostale su za vangabaritna vozila (velike kamione i to), za uspomenu. Posle toga niko više nije mario: bila su srećna i bogata vremena, svi su već imali auto, pa makar i fiću.

VISOKA KLASA: Nova faza sa službenim automobilima nastupa sa Miloševićem, tačnije sa Bracikom Kertesom. Neizbežni Bracika imao je – u svom svojstvu direktora Savezne uprave carina – i tu privilegiju da, osim patika i veša, sva zaplenjena i ukradena vozila deli kome hoće u administraciji, ali i nacionalnim radenicima poput Brane Crnje. Ako uračunamo i „oslobođena“ vozila iz Hrvatske i Bosne, nakupilo se toga. „Vreme“ je svojevremeno pisalo o tome onoliko; najlepši slučaj je mercedes one neke diplomatske činovnice iz Indonezije koji je bio ukraden i krađa uredno prijavljena, pa ga je vlasnica pronašla na parkingu Savezne skupštine i napravila odgovarajuću scenu. Dežurni milicionar postupio je po pravilu službe i dozvao vozača, pa su sravnili brojeve motora i šasije… Ispalo je da je „mečka“ bila zaplenjena na mađarskoj granici, ali nije bila vraćena vlasnici iako je bila raspisana potraga, nego je završila u Servisu saveznih organa. Da je jedini slučaj…

Danas su stvari drugačije. Službena vozila uglavnom su nespornog porekla. To se kupovalo po potrebi, pa je tako BIA imala niz alfi sa registarskim brojevima po redu. O ostalima da ne govorimo. Policija je dobila gomilu pežoa 307 (policajci i danas pričaju da se neko tu ugradio, ali policajci stalno nešto gunđaju) i fijata punto, a tek terenskih vozila… Za to vreme oni kojima su vozila najpotrebnija visili su i još vise na čekanju: Sektor za vatrogasce i spasioce iz godine u godinu ima manji budžet; Peđa Marić je ovih dana zavapio da je prosečna starost vatrogasnog vozila u Srbiji preko 25 godina i da muzejski primerci rade samo zahvaljujući trudu dobrih majstora; da im fali bar 95 vatrogasnih vozila. Za to vreme glavni hit je upotreba u službene svrhe vozila zaplenjenih po organizovanom kriminalu: tužioci, državni sekretari i slične visoke i još više šarže otimaju se za skupe limuzine stečene zna se kako. Policajci (opet oni!) pričaju da je jedan izvesni načelnik uzeo sebi za službeni auto zaplenjeni Bentley (to je mlađi brat rols-rojsa) i njime se vozikao okolo.

Aleksandar Vučić uopšteno je pomenuo da će se uštedeti na „vozilima visoke klase“, koja da će biti namenjena samo „najvišim“ zvaničnicima. Definiciju „visoke klase“, međutim, nismo dobili. Danas kada svaka šuša ima A6, šta bi bila „visoka klasa“? Za fukaru je već fijat 500L visoko. Ne bismo ulazili u te mečke od po milion evra, one su ipak poklon kome se u zube ne gleda; nije šeik cicija. Očekujemo vladinu uredbu na tu temu: šta je „vozilo visoke klase“. Vatrogasni kamion? Kola hitne pomoći? Ili A8 trećeg državnog sekretara u ministarstvu za gubljenje vremena (da barem istražuju rudu)? Ako ova vlast misli ozbiljno, ima primera za ugled: ne govorimo sada o onim skandinavskim kraljevima koji se voze biciklom; govorimo o državama čiji ministri i visoki činovnici imaju dovoljno para da se voze sami, svojim privatnim autima; pa makar i taksijem ako dođu pod dejstvo na nekoj večeri. Umesto definicije vozila „visoke klase“, što je uvek podložno raznim preispitivanjima, možda bi bilo bolje uvesti donju granicu mesečnih primanja iznad koje neko više nema prava na službeno vozilo i vozača. Oni ispod bi mogli – ako dokažu da im zaista treba. A ostali neka se snalaze: nije strašno voziti svoj auto, uzeti taksi ili – daleko bilo – sesti u gradski prevoz.

…S. Milošević,…

…A. Vučić foto: a. anđić