Mera političke težine

Već nekoliko godina unazad oko prestižne godišnje nagrade „Najevropljanin“ pletu se razne kontroverze. Te dobili su je tajkuni, te političari čijim je ranijim zaslugama Srbija „izbačena“ iz Evrope, te kako je moguće da su je dobili i Đinđić i Dačić i Vučić, i zašto sada Nebojša Stefanović. Farsa u koju se umotalo ovo priznanje iz godine u godinu kao da postaje sve neizbežnija.

Nešto od toga objašnjeno je na veb-sajtu ove nagrade (www.najevropljani.rs), gde se između ostalog kaže: „Najevropljani Srbije su uticajni, ugledni i rezultatski produktivni pojedinci koji su u svakoj posmatranoj godini najviše činili ili postigli na planu evropskih integracija. Ako nisu uticajni njihove mogućnosti da ozbiljnije pomeraju granice naše evropske stvarnosti i budućnosti su ograničene. Pojedinci malih kompetencija mogu da budu i bolji ljudi, i veći humanisti i veći Evropljani od naših kandidata. Ali, sa stanovišta Srbije i naroda koji žive na njenom području to neće imati nekog vidljivog uticaja.“ Gledano po tome, ove godine pobedili su: u oblasti politike Nebojša Stefanović, bivši predsednik Skupštine Srbije i aktuelni ministar policije, zbog unapređivanja i promocije evropskih standarda parlamentarne demokratije, Željko Sertić, predsednik Privredne komore Srbije, kao strani državljanin Hajnc Vilhelm, nemački ambasador, Dragan Bjelogrlić za kulturu i umetnost, Milanka Karić, osnivač Karić fondacije, za najevropskiji program, i Lovorka Nikolić, osnivač kompanije Farmalogist, u oblasti preduzetništva i menadžmenta. Polemika se ipak najviše vodi oko nagrađenog političara, pa se obično, baš kao u slučaju Nebojše Stefanovića, njegova „težina“ premerava po tome koliko je omiljen u samom vrhu vlasti. Istina, mogao se taj stepen bliskosti uočiti i na skupštinskim zasedanjima za koja je i dobio nagradu. Na primer, kada je jednom u prisustvu tadašnjeg PPV-a Aleksandra Vučića i „najevropljanina“ prvo pokušao da odbrani poslovnik od njega a onda se dobivši munjevit prekor naglo predomislio. Za njegovu smirenost i „kulturan parlament“ ima se zahvaliti i odsustvu radikala, ali i tome što je Tomislav Nikolić postao predsednik Republike, pa sočne psovke iz zadnje klupe nije imao ko da mu uputi. Uostalom, s tim su se borili neki prethodni predsednici parlamenta, ali svejedno ispali su manje Evropljani.

I EVROPA I ČUKARICA: Uglednu nagradu „Najevropljanin“ dodeljuje nevladina organizacija Prva evropska kuća u Beogradu, koja se zvala i Prva evropska kuća – Čukarica, zbog podrške koju joj je pri osnivanju pružila ova opština. I već ovde, kod samog imena organizacije, zapinje jedan problem. Naime, u Evropskom pokretu u Srbiji, nastalom još 1992. kao nevladina organizacija, saopštavaju da postoje dva organizatora ove nagrade. To su oni sami i Prva evropska kuća u Beogradu, koja je nastala 2000. pod okriljem Evropskog pokreta, kada su zajedno ustanovili nagradu. Međutim, 2008. zbog neslaganja oko jasnih pravila i procedura, članova žirija i donošenja odluka o nominaciji i dodeljivanju nagrade, Evropski pokret se povukao iz toga. „Onda“, kako kažu za „Vreme“, „počinje da se pojavljuje pravno lice koje ne postoji: Evropski pokret u Srbiji – Čukarica. I mi sa njima imamo problem, sudski spor oko korišćenja imena. U izveštajima iz prethodnih dana piše da su manifestaciju ‘Evropsko veče u Beogradu’, na kom se dodeljuje nagrada, organizovali Prva evropska kuća u Beogradu u saradnji sa Evropskim pokretom u Srbiji – Čukarica i Gradom Beogradom. Dakle, Evropski pokret u Srbiji – Čukarica ne postoji i nemaju pravo da koriste to ime.“ Sa druge strane, iz Evropske kuće kažu da od 2001. postoji takvo lokalno veće Evropskog pokreta, da ih ima još na 20-30 mesta u Srbiji, da je svako potpuno samostalno u radu, da ima svoje organe i da može da bude registrovano u Agenciji za privredne registre, ali i ne mora. Uostalom, neka sud odluči.

O tome kako je sve to u prvo vreme izgledalo više govori podatak da je za predsednika Prve evropske kuće bio izabran Živorad Kovačević, ambasador i bivši gradonačelnik Beograda, osnivač i rukovodilac Evropskog pokreta u Srbiji, a saradnici su mu bili Desimir Tošić, Jelica Minić, Zoran Alimpić… Kao prvi najevropljani 2000. bili su izabrani: Zoran Alimpić, tadašnji predsednik SO Čukarica, Živan Saramandić, operski prvak, i Predrag Koraksić Koraks, karikaturista. Tih prvih godina među nagrađenima bili su i Miroljub Labus, Nebojša Čović, Marija Bogdanović, Dragoljub Mićunović, Božidar Đelić, Jovan Ćirilov, a 2003. Zoran Đinđić posthumno, Vladimir Gligorov, Goran Marković… Zanimljivo je dalje pratiti kretanje ove nagrade, pa stoga: 2004. dobijaju je Boris Tadić i ekonomista Stojan Stamenković, potom Rasim Ljajić, dok je izbor Mlađana Dinkića 2006. izazvao prva veća neslaganja. I sam predsednik Evropske kuće Živorad Kovačević bio je protiv, ali u korist Dinkića zbog zasluga u vidu viška u budžetu, investicija i još ponečeg, glasala je većina. Već 2007. nazire se razlaz među osnivačima nagrade. Na predlog Evropskog pokreta u Srbiji, te godine nagrađen je Vojin Dimitrijević, a na predlog Evropske kuće u Beogradu, Nenad Popović za ekonomiju i Mića Jovanović za kulturu i obrazovanje. Povodom toga, Žarko Korać, jedan od osnivača Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta, uputio je poruku: „Nakon vaše odluke da istaknutim tajkunima i simpatizerima JUL-a, stranke koja je imala otvorenu antievropsku platformu, dodelite plaketu ‘Najevropljanin 2007’, molim vas da me izbrišete iz vašeg članstva.“

OD RASTANKA PA DO FARSE: Od 2008. Evropski pokret u Srbiji više ne učestvuje u ovom projektu i jedino priznanje koje dodeljuje je Doprinos godine Evropi, što nema nikakve veze sa „Najevropljaninom“. Iz Evropske kuće, taj razlaz za „Vreme“ objašnjava Stamenko Joksimović, jedan od osnivača i rukovodilaca ove organizacije: „Nagradu oduvek dodeljuje Prva evropska kuća u Beogradu, a u toj priči jedno vreme saradnik je bio Evropski pokret u Srbiji. Isti ljudi su bili povremeno na čelu i jedne i druge organizacije, to su bliske organizacije na neki način. Prva evropska kuća je u stvari i nastala kao ideja u Evropskom pokretu. Projekat je autorsko delo ekipe ljudi iz Prve evropske kuće i kao takav je zaštićen u Agenciji za zaštitu svojine. Zaštićeni su znak, naziv, procedura, pravila i to postoji kod nas kao dokument.

Kasnije su neki ljudi u Evropskom pokretu dali ideju da se formira zvaničan žiri koji bi birao najevropljane. Smatrali smo da to nije dobro, jer gde god postoji tako ustaljen žiri a ne širi krug ljudi, postoje uslovi za instrumentalizaciju. To je bio naš stav i ostao je do danas. Takođe, postojala je ideja da se ceo ovaj projekat finansira preko nekih stranih fondacija. Mi smo izabrali teži put, nismo to hteli, jer bilo bi veoma neprijatno da biramo najevropljanina u Srbiji a da nam novac za to daje neka strana fondacija.“

O tome ko tačno bira najevropljane za određenu godinu, Joksimović kaže: „Organizacioni odbor koji obavlja sve operativne i druge pripreme u vezi sa ‘Najevropljaninom’ sastoji se od članova Evropske kuće koji su više ili manje poznati u javnosti. To su profesori univerziteta, vrhunski projektanti, inženjeri, uspešni biznismeni, ali nisu ljudi koji se eksponiraju. U sledećoj fazi biranja Organizacioni odbor se proširuje na Izborni savet koji čine ljudi koji su u prethodnom periodu dobili nagradu. Međutim, niko tu ne želi da se eksponira jer to onda znači otvaranje ka uticajima struktura moći a mi to ne želimo, želimo da budemo nezavisni. Od početka nezavisno donosimo odluke.“

Tako je u 2008. godini, kada Evropska kuća prvi put potpuno samostalno bira najevropljanina, izabran Vuk Jeremić. Reakcije su bile bučne, naravno, zbog Jeremićevih izjava o Evropi, odnosno da Srbija ne može da trguje Kosovom da bi ušla u EU: „Ukoliko bi nas ipak stavili u tako neprijatnu situaciju, morali bismo da kažemo ‘ne’ bilo čemu što predstavlja kršenje našeg demokratskog poretka.“ Jeremić je za svoje stavove tada imao punu podršku radikala, DSS-a i Dveri, dok su neki drugi „evropljani“ negodovali. Za najevropljanina 2009. proglašen je Ivica Dačić, koji je pre uručenja nagrade rekao kako smatra da mu je priznanje pripalo zbog reformi u SPS-u i doprinosa Ministarstva unutrašnjih poslova evropskim integracijama Srbije. Iako je u delu obrazloženja stajala i njegova zasluga za ukidanje viza, malo ko se na to osvrtao. Ne samo što u burnim reakcijama povodom nagrade Dačiću niko nije čestitao na ukidanju viza, smatrajući to uspehom kakve-takve prodemokratske državne politike, nego je čitav spektakl oko dodele nagrade „najevropljanina“ neretko nazivan neslanom šalom i apsurdom.

Nisu prošli mnogo bolje ni ostali laureati, Dragan Šutanovac, Oliver Dulić, Bojan Pajtić, jer nagrada je odavno mirisala na koncentraciju političke moći. U poslednje dve godine, za najevropljanina proglašen je Aleksandar Vučić i sad Stefanović… „Ako biste hteli da razumete našu priču“, objašnjava Joksimović, „morate prvo da pročitate naša pravila biranja. Zašto biramo ljude iz vlasti? Pa zato što oni svojim odlukama mogu da nas približavaju Evropi i mogu da nas udaljavaju. Stefanović je pozitivno uticao na odnose u parlamentu, što je jedna evropska norma. Smirio je strasti i uspostavio odnose sa predsednicima parlamenata u okruženju. Zbog parlamentarne razmene i zbog drugih stvari koje je činio, smatramo da je u tom momentu bio najzaslužniji. I Dinkić kada je biran, bio je ministar finansija, bio je vrlo uticajan i doneo je neke mere, od PDV-a do fiskalnih kasa, zbog čega smo mi smatrali da nas u tom momentu približava Evropi. Mića Jovanović je izabran za razvoj privatnog preduzetništva u oblasti obrazovanja. On nije izabran zato što je lep, dobar, pošten, već za tačno određenu funkciju. U tom momentu imao je de facto po svim elementima najveći privatni univerzitet u Srbiji koji je razvio. Kako, mi sad ne možemo da ulazimo u detalje. Kako će oni dalje da se razvijaju to je stvar koju mi ne znamo. Ali on nije dobio nagradu za obrazovanje, nego za preduzetništvo u obrazovanju.“

Sa vrha vlasti nagradu jedino nikad nije dobio Vojislav Koštunica. A bilo bi ljudski i u skladu s kriterijumima da se njegov potez napuštanja vođstva stranke zbog izbornog neuspeha proglasi odgovornom i zrelom političkom odlukom, pionirskim poduhvatom kod nas. Takođe, i vrlo evropskim. Ne zna se jedino da li bi Koštunica prihvatio laskavu titulu „najevropljanina“. Ali ako je do kriterijuma, nagrada mu ne gine.