foto: arhiva „vremena“
Joža Manolić, tada u svojoj devedeset petoj godini, završio je tek prvu knjigu svojih memoara i upravo ju je izdao. Sledi još jedna – ista tolika, 400 strana – pod naslovom Obavještajni rad i domovina. Čitajući, međutim, ovu prvu knjigu, nekako nam se čini da neke razlike u naslovu jedva da ima. Ako je sledeća knjiga posvećena špijunaži, životnom pozivu Jože Manolića – tek na šta će to ličiti, ako je ova, kao, politička
Još pre nego što će ova knjiga izaći, pre koju nedelju, Joža Manolić izazvao je u hrvatskoj javnosti skandal i sablazan: mrtav hladan je izjavio da, otprilike, ne razume zašto je vođa HDZ-a Tomislav Karamarko navalio sa neoustaško-desničarskim pričama o lustraciji „udbaša“ i „jugokomunista“, znate već, kad je i sam bio registrovana saradnička veza Službe državne sigurnosti (Udbe) RSUP Hrvatske krajem osamdesetih. Bio im je, kaže Joža Manolić, veoma koristan u pribavljanju informacija iz crkvenih i jezuitskih krugova kao mladi i perspektivni laički teolog vezan za isusovce u Frankopanskoj. I koga bi on sada da „lustrira“? Karamarko je zapretio tužbom, a Manolić je rekao da jedva čeka. U svemu tome, međutim, najzanimljivije je to što je posle Manolićeve izjave o Karamarku nastala gromoglasna „hrvatska šutnja“ od punih osam dana: niko od medija nije se usudio da tu izjavu makar i pomene, a ono dvoje-troje novinara koji su pokušali, cenzurisani su smesta; Boris Pavelić iz riječkog „Novog lista“ umalo nije bio otpušten kad je pokušao da se osvrne na to. Jedino se naš kolega Viktor Ivančić u zagrebačkim „Novostima“ pakosno radovao i jeo im dušu svima – s punim pravom. Ustvrdio je Viktor da je hrvatska država delo udbaša i njihovih saradničkih veza iz zemlje i – naročito – emigracije, pa se vi sada lustrirajte…
PARTIZAN, OZNAŠ, UNUTRAŠNJI EMIGRANT: Iz ove prve knjige memoara, međutim, ispada da ima i te kako mnogo kandidata za Karamarkovu „lustraciju“ i još više za kriminalističku obradu zbog nedela mnogo banalnijih, poput privatizacijske pljačke, rodijačko-mafijaških monopola na sve, grabežnih pohoda na susedne zemlje i na domaće komšije, potkradanja sopstvene države putem muljanja sa nabavkom naoružanja i ostalih kritičnih resursa poput narkotika, cigareta i ostalog. Čuveni „domovinski rat“ koji sada Karamarko i njegovi mrakobjesni desničari iz hercegovačko-emigrantske struje HDZ-a pokušavaju da podgreju čak i vojnim paradama, Manolić je sveo na realne okvire i čisto kriminalistički obradio, razdvajajući pošteno od nepoštenog, glupo od pametnog, razumno od mahnitog.
Imao je on dovoljno iskustva i profesionalnog znanja da se time pozabavi, ali je imao i vremena. Kao mladi i pametni kožarski majstor i sindikalac komunistima se približio još 1935; posle nastanka kvislinške NDH neko vreme vodi akcije ilegalaca u Zagrebu (sa uspehom), posao opasan i smrtonosan. Malo je falilo da izvrše atentat na samog Pavelića, ali im nije uspelo i odustali su u poslednjem trenutku; to prvi put saznajemo. Kraj rata dočekuje kao načelnik OZNA za Bjelovar, svoj rodni kraj, suočen sa haosom, banditima križarima po šumama i revanšistima među partizanima. Odatle ga Stevo Krajačić, prijatelj i zaštitnik do kraja svog života, šalje u Beograd, na visoku Udbinu školu, odakle se 1948. vraća u Zagreb na mesto načelnika Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, kako se to danas zove. U poslednjem poglavlju ove knjige nadugačko se bavi slučajem kardinala Stepinca, verovatno zato što su ga godinama optuživali da je bio „Stepinčev tamničar“. Poglavlje je napisano akribično, sa pozivanjem na sve moguće svedoke i deluje iskreno. Stepinca niko nije trovao; imao je povlašćen status u Lepoglavi i kasnije u kućnom pritvoru u rodnom Krašiću; obdukcija je bila poštena. Mučenik svakako nije bio, tvrdi Manolić, pa – prema tome – teško da se kvalifikuje za sveca; nije bilo ni čudesa. To, naravno, neće omesti Vatikan u nameri da ga kanonizuje. Pominje Manolić i jedan poduži razgovor Tita i Stepinca u četiri oka, iz čega će se kasnije razviti priča da je Tito hteo da osnuje posebnu Crkvu u Hrvata, odvojenu od Rima. Ironično, ali istu ideju čuo je mnogo kasnije Joža Manolić od fratara iz kanadskog Norvala, sledbenika Maksa Luburića, ustaškog koljača i prvog autora ideje o „povijesnoj pomirbi svih Hrvata“ na koju je Tuđman naseo.
Manolić biva marginalizovan politički posle 1971. i čuvene sednice u Karađorđevu, kao sumnjiv po liniji hrvatskog nacionalizma. Nije dopao zatvora kao njegov budući prijatelj i saveznik Stipe Mesić (i još dosta njih), ali je postao „unutrašnja emigracija“: ne baš disident, jer je kao stari udbaš umeo da pazi s kim se druži i šta priča. Sačuvao je pritom većinu svojih veza i izvora informacija s kojima je stalno u dodiru. Politički, on za sebe tvrdi da je postao i ostao demokratski socijalista, razočaran u komunizam, ali socijalno svestan i zabrinut. Krajem osamdesetih, on je sasvim lucidno svestan da cela stvar polako odlazi u paralizu i propast; pad Berlinskog zida ne iznenađuje ga previše. Kao čovek i operativac potekao iz rata i onih kasnijih godina, on ima informacije iz najboljih izvora; takvi su nastali u profesionalnoj sredini gde jedva da je bilo razlike između milicije, Udbe, Ozne i Kosa, partije i države. Te se veze čuvaju.
ULOGA SLUŽBE U USPONU TUĐMANA: Upravo zahvaljujući tim vezama, Manolić od početka zna ko je, kako i putem koga plasirao onu čuvenu Deklaraciju o hrvatskom jeziku iz 1967: Udba, naravno, preko svojih barem dvadesetak saradničkih veza koje su je i potpisale. Kasnije navodi i kodna i mena, ali i identitete niza nacionalnih radnika iz književnosti i kulture koji su bili na vezi Udbe. Tokom dramatičnih događaja iz 1971. u Hrvatskoj (Maspok), Manolić kaže da je studentski pokret (Hrvatskih sveučilištaraca) bio vođen iz isturenog operativnog centra Kos; da je najbliža okolina Budiše i Čička, tadašnjih vođa, bila probušena svim mogućim saradnicima svih službi (ne ulazeći u detalje, što je šteta).
Javlja se, naravno, sumnja da matori udbaški lisac pod starost pada u paranoju i teorije zavere, tumačeći sve podzemnim akcijama i manipulacijama tajnih službi. On ipak podupire svoje tvrdnje dokumentima i iskazima svedoka. Koliko je temeljit u ovoj knjizi memoara vidi se tek kad dođe na devedesete i svoje učešće u vlasti HDZ-a pod Tuđmanom. Drugovi komunisti, kao što je poznato, ništa nisu prepuštali stihiji, što će se ispostaviti tokom „tranzicije“ vlasti nakon pobede HDZ-a na izborima 1990.
Po Manolićevoj priči, detaljnoj i „zadokumentovanoj“ (rekli bi udbaši), „represivni organi“ došli su relativno rano do zaključka i procene da je komunizmu kraj i da se valja pripremiti za nova vremena. Tuđman dobija pasoš i putuje okolo, sve pod nadzorom Službe i sa pripremljenim susretima sa pouzdanim ljudima. Tu je galerija emigrantskih likova, ali sa izuzetkom onih od integriteta, na primer sa Jakšom Kušanom koji jedini nije bio kompromitavan, niti na vezi. Na osnivački kongres HDZ-a dolazi niz likova sa poternica, uz tihe garancije Službe da im niko neće ništa. Ubrzano se dele pasoši i državljanstva, sve se zaboravlja i sve je u redu.
Tuđman je u stalnom kontaktu sa Manolićem i ovaj ga upozorava da ko je sve iz hrvatske neprijateljske emigracije Udbin agent ili izvor; tu pomoći nema, kazaće Tuđman rezignirano i ne baš zainteresovano, tako je kako je. Kasnije, krajem 1993. kad se konačno razišao sa Tuđmanom, Manolić će objasniti u detalje da je „represivni sustav“ SR Hrvatske uveliko pomogao tranziciju vlasti sa SKH na HDZ i to obrazlaže.
HRVATSKA ŠUTNJA: Sve je to bilo lepo i krasno, ali problemi su nastali odmah, u „diferencijaciji“ u policiji i Državnoj bezbednosti (SDS). Došlo je do čistki, etničkih i političkih. Emigrantski i ekstremnodesni elementi ispali su jači nego što se očekivalo, a Tuđman prema njima slabiji i popustljiv. S druge strane, ni JNA i srpske službe nisu mirovale. Iz Manolićeve knjige nazire se jako uverenje da su hrvatske strukture vlasti bile (i ostale) duboko infiltrirane još ranije, na vreme. On je sklon da ekstremne ispade i izjave tumači kao rad agenata-provokatora, „spavača“. Istini za volju, bilo je slučajeva; bilo je i neopevanih budalaština, provokacija za koje do dana današnjeg ne znamo jesu li delo agenata ili budala (šanse su podjednake). Ali, Manolić će u knjizi „dekonspirisati“ čitav niz „pozicija“ Uprave bezbednosti JNA u Hrvatskoj, objašnjenjima koja se uglavnom poklapaju sa onime što se već znalo, ali ima i drugačijih tumačenja koja ne spadaju u ono što se zna, da sada ne ulazimo u te detalje. Iz nekog razloga, uloga Državne bezbednosti MUP Srbije ostaje zanemarena – nadamo se do naredne knjige.
U odnosu na tretman koji je dobila vojna služba i njene agenture, tretman HDZ i hercegovačkih emigranata i rodijaka kod Manolića je surov. Kao prvo, on je oduvek bio upoznat i sa vrstom ljudi o kojima je reč, ali i sa time ko je tu bio saradnička veza Udbe u emigraciji, koje bio agent provokator, a ko je ubijao za račun Službe; ko ima gladne rodijake u Grudama i Širokom brijegu itd. Tuđman je bio indiferentan prema tim upozorenjima, čak i kada su se ticala nesporno kriminalnih tipova, manijaka-ekstremista i prevaranata. Manolić je došao do zaključka da su Tuđmana Hercegovci fascinirali preko svake mere kao uzor-Hrvati, nadljudi i jedini pouzdani. To će mu kasnije, prilikom političkog razlaza 1993, otvoreno i dosta grubo reći. Nije štedeo na prostoru opisujući mahinacije hercegovačko-emigrantskog lobija, zločine i iznad svega pljačku i kriminal. Kompletno zagrebačko podzemlje uvezalo se smesta sa veteranima iz Herceg-Bosne i oni su ga preuzeli, skoro kao Zemunci Beograd. O tome, uostalom, precizno govori nova knjiga naše zagrebačke koleginice Jasne Babić Zagrebačka mafija, zastrašujući dokument o korupciji policije, tajnih službi i pravosuđa i njihovim vezama sa mafijom pod kontrolom bosanskih i hercegovačkih „kumova“.
Knjiga Josipa Manolića je, dakle, izašla ovih dana; istini za volju, dobili smo je pre hrvatskih knjižara, ali i dalje traje mučna tišina. Znajući za parničarske sklonosti hrvatskih uglednih ličnosti, trebalo bi očekivati lavinu tužbi za klevetu i još gore. Nešto nam se ne čini da će do toga doći: stari udbaški lisac zna o čemu piše i koja sve dokumenta ima pri ruci. Inače je u takvim slučajevima najbolje potpuno ignorisati takve knjige kao da ne postoje. To nije problem, jer su mediji već zauzdani državno-korporativnim menadžerskim uzdama: na izjavu o Karamarku kao saradničkoj vezi Udbe reagovale su samo zagrebačke „Novosti“, „tjednik racionalne manjine“, tj. srpske. Svi ostali ćutali su i ćute. Ako su pametni i poslušni, prećutaće i ovu knjigu. Nama ostaje da čekamo naredni nastavak memoara Jože Manolića – ako uopšte izađe, u šta opet nismo sigurni.
Direktori srednjiš škola do poslednjeg trenutka su držali nastavnike u neizvesnosti - da li će im udeliti otkaz. Više stotina njih naprednjaci su otpustili širom Srbije uoči početka nove školske godine
Objavljivanjem audio snimka razgovora između Stena Milera i Vladimira Lučića, istina je konačno izašla na videlo, kaže direktorka Junajted medije Aleksandra Subotić
Da bi uopšte imao pravo da pozove na dijalog, Vučić mora da odgovori na pitanje zašto je dosad gušio i onemogućavao dijalog, piše „Vreme“ u novom broju
Da bi uopšte imao pravo da pozove na dijalog, Vučić mora da odgovori na pitanje zašto je dosad gušio i onemogućavao dijalog. Zašto je jedan deo medijske scene, onaj koji nazivamo nezavisnim, izložio satanizaciji, a onaj drugi podjarmio i od njega napravio oružje za zastrašivanje? Zašto je svaki parlament, od republičkog do opštinskog, danas poprište za verbalne i fizičke obračune
“U državi za koju njen predsednik uporno tvrdi da je država blagostanja penzioneri, naročito oni s nižim penzijama, pretvoreni su u grupu pogodnih glasača”, kaže antropolog Miloš Matić. “Ta (zlo)upotreba se zasniva na redovnosti primanja penzija kao insigniji sigurne egzistencije, iako ta egzistencija zapravo podrazumeva nizak nivo kvaliteta života. A sigurnost je ono što je ljudima uvek potrebno. Sa starošću potreba za sigurnošću preovladava”
Nezamislivo je da građani i studenti priznaju pobedu izvojevanu krađom. A sasvim je izvesno da će da krade. S druge strane da li iko veruje da bi Vučić, ukoliko izgubi izbore, priznao izbore? Naravno da ne bi, ali ovoga puta ne pita se on
Jednog dana, koji nije daleko, Vučić je moći još samo da piše odjeke i reagovanja, u nadi da će ih neko objaviti. Jedino bitno pitanje za društvo u Srbiji jeste: odakle će ih pisati
Vučićev predizborni plan: uterati strahu u kosti policijskim brutalnošću, rasturiti N1 i Novu S, odglumiti za strance spremnost za dijalog, demagoški stvoriti privid bogatijeg života... No, izuzev stvaranja afera, ništa mu ne ide od ruke
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
