Razdvajanje "TV Bastilje" od vlasti pokazalo se riskantnijim i komplikovanijim od razdvajanja sijamskih blizanaca
Kako su bile slatke te reči o slobodi štampe, a kako sve to mutno izgleda u realizaciji.
Posle višemesečne rasprave o izboru trojice članova Saveta za radiodifuziju, posle ostavki Snježane Milivojević i Vladimira Vodinelića, posle neobičnog kolebanja profesora Miroljuba Radojkovića, njegove najave da će dati ostavku, izjašnjavanja ljudi sa univerziteta, odustajanja od ostavke itd., Vruća Tema je protekle nedelje ponovo došla pred Skupštinu Srbije.
Tokom te rasprave iskristalisala su se dva kritička stava – da je srpska vlada u devetočlani državni Savet za radiodifuziju postavila svoje pristalice od kojih ne želi da odustane, mada najmanje jedan od njih ima spornu biografiju i mada je zakonitost narušena na samom početku rada ovog osetljivog tela. Drugi kritički stav ukazivao je na to da se kroz Savet pokušava prošvercovati interes nekih privatnih TV kompanija koje se ističu udvorištvom prema vladi, kao što su se isticali udvorištvom prema bivšem režimu.
Predlog da se parlament još jednom izjasni o članovima koje su osporavali novinarska udruženja, DSS i još neke stranke podnelo je 107 poslanika DOS-a, uvažavajući molbu predsednika Saveta Nenada Cekića. DSS je takođe pokrenuo inicijativu za razrešenje jednog člana Saveta za radiodifuziju (Radenovića) i za stavljanje van snage odluke o izboru Cekića i Cvetkovića. Za DSS, uz ovu trojicu članova i dvoje koji su podneli ostavku sporan je bio i kandidat Skupštine Vojvodine, tako da u celini Savet nema ni legitimitet ni kredibilitet da donosi bilo kakve odluke.
Ponovno izjašnjavanje o spornim članovima u Skupštini najavljeno je kao zaključak rasprava obavljenih na sednicama Zakonodavnog odbora i Odbora za kulturu i informisanje.
Tokom rasprave u ponedeljak 14. jula, na dan pada Bastilje, neki izveštači su zaključili da bi podršku za članstvo u Savetu mogli dobiti Nenad Cekić i Vladimir Cvetković, dok bi Radenoviću ta podrška mogla biti uskraćena. Vladajuća većina nije bila jedinstvena, Socijaldemokratska partija najavila je da će glasati protiv sve trojice kandidata pošto ova stranka stoji na stanovištu da bi trebalo ponoviti celokupnu proceduru izbora članova Saveta. Bilo je još nekih znakova kolebanja. Dok Lejla Ruždić izjavljuje da će Demokratski centar podršku uskratiti samo Radenoviću, poslanik DC-a Velimir Simonović smatra da čitavu proceduru treba ponoviti. Da će glasati za razrešenje tri člana izjasnili su se, dakle, poslanici DSS-a i SDP-a, uz obrazloženje da parlament treba da ponovi izbor celog Saveta republičke radiodifuzne agencije. Poslanici SPS-a i SRS-a su najavili da u izjašnjavanju neće učestvovati, dok predstavnici SSJ-a poručuju da za razrešenje nema razloga.
LEĐA: Na drugoj strani, videlo se da Cvetkovića i Cekića podržava Demokratska stranka uz obrazloženje da oni ne snose odgovornost što njihove biografije nisu dostavljene javnosti u zakonski propisanom roku, dok poverenje Radenoviću može biti uskraćeno ukoliko bude bilo osporavanja koja čine problematičnim njegova dokumenta.
Kad je došlo do izjašnjavanja, u utorak 15. jula, glasanje je postavljeno tako da je bilo potrebno sakupiti većinu glasova za opoziv pomenutih članova. Poslanici Skupštine Srbije glasanjem su odlučili da odbiju inicijativu (samo 52 „za“ razrešenje, dvostruko manje nego što ih je bilo potpisano za ponovno razmatranje inicijative) i tako su sva tri u javnosti osporena člana (Nenad Cekić, Vladimir Cvetković i Goran Radenović) ostala u Savetu. Za ostanak njih trojice izjasnili su se poslanici iz redova Demokratske stranke, Socijalističke partije Srbije, Socijalističke narodne stranke i Stranke srpskog jedinstva.
Dvojica overenih članova Saveta odmah se oglašavaju saopštenjem u kome traže ispitivanje poslovanja Verana Matića, jednog od pionira slobodne štampe u Srbiji.
Što kažu ovi iz OEBS-a, „ovo definitivno nije pozitivan razvoj“.
BRUKA: Može se pretpostaviti kakva će bura nastati posle najnovijeg glasanja u krnjem parlamentu. Prve reakcije počinju rečju „bruka“ (Nebojša Spaić, Radio Beograd 15. jula). Izjava vođe DOS-ove poslaničke grupe da je time stavljena tačka na jednu spornu temu zvučala je već u tim trenucima u najmanju ruku kao loša prognoza. Tako se raspršilo u prah dvogodišnje nadmudrivanje oko paketa medijskih zakona, sva ta objavljivanja da će se država dobrovoljno lišiti kontrole nad medijima, priče o oslobođenju, taj bratski zagrljaj političara i medija, „dodeskaden“ maštanja o javnom servisu, četvrtoj grani vlasti, psu čuvaru demokratije…
Projekat deetatizacije i depolitizacije medija potonuo je zbog korozije politikantske kombinatorike.
Tako je to u istoriji štampe, reči se razlikuju od dela još od kada je Marija Prva Tjudor, katolička kraljica koju su protestanti nazvali Bloody Mery, osnovala prvu zvaničnu štampariju u kraljevstvu. Načitani čitalac će se setiti da je već kraljica Elizabeta uvela štampu u Zvezdanu sobu (Star chamber). Zvuči zvezdano, a to je zapravo bio sud, simbol apsolutizma Stjuarta koji je dobio naziv – po ukrašenoj tavanici.
Vladajuća većina dugo je imala nepodeljenu medijsku podršku, povlađivano joj je od lidera mnjenja, zarad reforme i puta u Evropu, ali se to iz nedelje u nedelju kruni. Eksperti su skinuti sa pobedničkih zastava („ekspertska vlada“), neki su lako lišeni funkcija, a i sam izraz ekspert u žargonu novog premijera u nekoliko navrata uzastopce bio je obojen onim prezirom prema intelektulacima uočenim u Konstantinovićevoj Filozofiji palanke.
PRESAVIJ TABAK: A štampa? Nakon ubistva premijera Zorana Đinđića 12 marta, bilo je više napada na štampu. Senzacionalistički tabloid „Nacional“ zabranjen je uz plenidbu imovine. Zabranjeno je i izlaženje lista „Identitet“. Dve lokalne televizijske stanice kažnjene su velikom novčanom kaznom. Deo tiraža nedeljnika „Svedok“ zaplenjen je zato što je u njemu objavljen intervju sa Miloradom Lukovićem Legijom koji je u bekstvu, optužen za organizaciju atentata na premijera Đinđića.
Onda je trajala afera oko odlaska s dužnosti šefa vladinog Biroa za komunikacije Vladimira Popovića Bebe, koga „Njusvik“ opisuje i kao biznismena u usponu, bogatog čoveka, vlasnika marketinške firme Spektra i predstavnika marketinške firme svetskih razmera „Ogilvi end Meder“ u Beogradu.
Ovde nije pominjano Popovićevo vlasništvo, što bi pokrenulo raspravu o konfliktu interesa vladinog činovnika, već je raspravljano (samo) o tome da li je i u kojoj meri Popović izlazio iz svojih nadležnosti i vršio pritisak na medije (Gordana Suša je prva obznanila da joj je Popović telefonom pretio kad je postavila pitanje o njegovom odlasku) i o tome da li se u datoj situaciji od serije (ne samo) njegovih tužbi protiv novinara može odvojiti vladina medijska politika. Podignute su razne privatne tužbe protiv novinara NIN-a, „Vremena“, „Večernjih novosti“, RTV B92, urednika nedeljnika „Blic News“. Onda je proradio parničarski sindrom. Pred srpskim sudovima vodi se više od 170 parnica zbog „štamparske“ klevete.
SITNA KNjIGA: U međuvremenu je iz izjava nekih zvaničnika moglo da se zaključi da vlada obnavlja svoju tezu iz vanrednog stanja o tome da su mediji koji su negativno pisali o vladi i premijeru čak inspirisali atentat na Zorana Đinđića.
U jeku vanrednog stanja najavljeno je sakupljanje i štampanje zbirke tekstova u kojima se negativno pisalo o premijeru Zoranu Đinđiću. Ministar kulture i medija Branislav Lečić i potpredsednik Vlade Čedomir Jovanović, ali ne samo oni, tada su tvrdili da novinari snose najveći deo krivice za Đinđićevo ubistvo jer su pisanjem stvorili atmosferu linča.
U toj prilici i sam ministar pravde Vladan Batić predviđa da će knjiga tekstova u kojima je Đinđić anatemisan, satanizovan i kriminalizovan „pokazati ko je pravio takve konstrukcije i kako je to satanizovanje bilo političko-psihološka logika koja je dovela do Đinđićevog ubistva“. I potpredsednik Vlade Žarko Korać branio je objavljivanje „bele knjige“ uz nešto umirujućih tonova.
Posle je objavljeno da je u pripremi zapravo zbirka elektronskih tekstova koja će se pojaviti na CD-u zgodnom za pretraživanje, a u produkciji nezavisne agencije Ebert konsalting, u saradnji Ministarstva kulture i medija, a da je u radnoj varijanti predviđeno objavljivanje svih tekstova u kojima se pominje Đinđić; da će tekstovi biti klasifikovani samo tematski i žanrovski uz analitičke napomene tipa neutralno, negativno i pozitivno.
POSAO I IMIDž: Pominjanje „bele knjige“ mnoge je asociralo na Šuvarovu „belu knjigu“ iz sedamdesetih o idejnim skretanjima i (vašeg hroničara), te na Makartija u Holivudu.
Onda su čitavu stvar prekrili „ruzmarin i šaš“ novog sukoba vlade s guvernerom u kome je ponovo pokrenuto teško sporenje o korupciji u Vladi Srbije, o pritisku na poreske organe, razlozima za odlazak s dužnosti drugog vladinog činovnika, Aleksandra Radovića, predsednika Komisije za ispitivanje najtežih finansijskih zloupotreba za vreme vladavine Slobodana Miloševića i direktora Republičke uprave javnih prihoda o, kako se on lično izrazio, „mnogim ljudima s raznim nejasnim funkcijama i neformalnim ovlašćenjima koji su sebi dozvoljavali da se bave egzegezom premijerovih misli, da tumače vladinu ekonomsku politiku“, a koji su „posebno briljirali u oblasti koncipiranja dogovorne poreske politike“.
Sukobi u političkom establišmentu su se, drugim rečima, pokazali kao toliko duboki da postaje jasno da vladajuća elita nije uspela da održi svoju demokratsku marketnišku oznaku. Milan Brdar s Filozofskog fakulteta u Novom Sadu (junski broj časopisa „Prizma“, tekst „Tehnologija opsenarske demokratije“) ukazuje da se ovde bogato koristi i makijavelistička tehnika „ne brini o onome što stvarno radiš, ukoliko vodiš računa o svom javnom izgledu“, a to proizvodi sukob cenzorskih akata s deklarisanim načelima slobode, netrpeljivost vlasti prema slobodnim medijima, potiskivanje informativne funkcije kao antipropagandne i – netrpeljivost prema kritički nastrojenim intelektualcima kojima se onemogućava pristup u javnost…
To zapravo znači da vlast koja posrće i pridržava se za dojučerašnje neprijatelje više ne može da eksploatiše ono Mihelsovo pravilo letimizacije pomoću višeg cilja – to je ono kad vlast optužuje kritičare da ugrožavaju začetke demokratije i istorijsku šansu („Napadajući nas, rušite temelje i perspektivu reformi, a time i naš ulazak u Evropu“). A tu agoniju mogu prekinuti samo izbori.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
