Mediji kao poslednja linija odbrane

Dve su najvažnije činjenice u vezi sa „aferom Krušik“, koja ove jeseni sa zakašnjenjem drma vladajući režim u Srbiji: čovek koji je hteo da se sazna istina o tome šta se dešava u preduzeću namenske industrije Krušik iz Valjeva sedi u kućnom pritvoru osumnjičen da je odavao poslovne tajne, a ministar unutrašnjih poslova dr Nebojša Stefanović i njegov nadređeni u Srpskoj naprednoj stranci i predsednik Srbije Aleksandar Vučić uhvaćeni su u laži.

Činjenica da je čovek uhapšen i „držan“ u pritvoru tri nedelje ove jeseni, a da javnost o tome nije znala ništa jer mu je sugerisano da „ćuti o tome“ i da je pušten iz Centralnog zatvora tek posle pritiska javnosti, izgleda kao deo romana Franca Kafke Proces i kao da svako u današnjoj Srbiji može da se nađe u sličnoj situaciji. Činjenica da je vrh režima uhvaćen u laži zasad nije proizvela ništa osim nove kampanje u kojoj je potrebno obesmisliti čitav događaj, dodatno zamagliti stvarnost neprestanim izmišljanjem novih i novih afera i, što je specijalitet ovog režima, pokazivanjem ko je zapravo pravi uzbunjivač jer Aleksandar Obradović, po tumačenju Stefanovića i Vučića, to nije.

Za razliku od drugih priča objavljenih u medijima poslednjih godina u Srbiji koje su pokazivale žestoke zloupotrebe vlasti i veze vlasti i kriminala i koje su imale podlogu u dokumentaciji, nisu imale drugo lice osim lica novinara. Međutim, priča o Krušiku ima svoje autentično lice, svog junaka i mogućnost da se svi ljudi, ako uopšte mogu da ga čuju ili vide, poistovete sa njim.

Nažalost, jedan čovek je morao da završi na robiji da bi se javnost u većoj meri zainteresovala za ono što je manje-više bilo objavljeno pre godinu dana i tiče se učešća oca ministra unutrašnjih poslova u trgovini oružjem i svega ostalog što proizlazi iz te činjenice. Ovaj slučaj je novinare stavio pred ogromno iskušenje i doveo u pitanje mnoge stvari koje se tiču novinarskog posla, pristupa, načina rada, načina objavljivanja i uticaja koji istraživačke priče imaju na širu javnost.

Za pisca ovih redova ceo događaj ima dodatno značenje jer se on među prvima susreo sa Obradovićem i zbog toga što je, ispostaviće se, BIRN bio jedini medij u Srbiji koji je objavio priče zasnovane na dokumentaciji koju je uzbunjivač dostavio. Zbog toga što i dalje postoje ljudi – neki od njih kažu da su dobronamerni – kojima nije jasno kako se sve ovo odigralo, dajemo priču iz „prve ruke“, u želji da razjasnimo ono što se možda do sada nije znalo.

KAKO JE POČELO

Negde s jeseni 2018. godine, u jednom od gostovanja na kablovskoj Naša TV, izjavio je Vuk Jeremić, predsednik Narodne partije, da je otac ministra unutrašnjih poslova umešan u poslove trgovine oružjem. Jeremić za takvu tvrdnju nije ponudio neke posebne dokaze, svoju je izjavu bazirao na svom kredibilitetu i na činjenici da zna puno o raznim stvarima. Njegova priča je, razume se, bila odmah demantovana na način da se tvrdilo da je to još jedan od standardnih pokušaja opozicije da napada porodice najvažnijih ljudi u Vladi Srbije, kad već, kako se tvrdi, nemaju ništa o samom Nebojši Stefanoviću, hajde da „udare“ po tati.

Tema trgovine oružjem nije velika tema u srpskim medijima. BIRN se, sa druge strane, godinama bavio tom temom pokušavajući da ispriča priču o tome kako je srpska namenska industrija uz pomoć posrednika, koji ovoga puta nisu bili iz državnog preduzeća SDPR, probala da svoje proizvode proda širom sveta, a posebno u ratnim zonama. Još 2016. i 2017. godine objavljeni su tekstovi koji su pokazali kako se i na koji način izvozi oružje na Bliski istok koje, za to postoje brojni dokazi, na koncu završava u rukama pripadnika ISIS-a ili drugih terorističkih organizacija.

Znalo se da je dominantan igrač u toj oblasti Slobodan Tešić. Za njega se tvrdilo da je svoju pomoć SNS-u naplatio tako što se Tomislav Nikolić, kada je postao predsednik Srbije, postarao da Tešić bude skinut sa crne liste trgovaca oružjem kao bi mogao legalno da nastavi da se bavi tim poslom. Da je i Branko Stefanović trgovac oružjem predstavljalo je novost, ali je trebalo dati i neke dokaze za takvu tvrdnju, naročito što se za njega znalo da je neki „direktorčić“ u Telekomu Srbija i da bi trebalo da je već na pragu penzije.

Ubrzo nakon Jeremića, u nedeljniku NIN objavljen je tekst iz koga se vidi da su firme sa kojima je povezan Branko Stefanović dobile dozvole da trguju oružjem. To je već bilo nešto – novinari ovog nedeljnika su prikupili javno dostupne podatke, „povezali neke ljude sa nekim mestima“ i delimično osnažili i potvrdili tvrdnju Jeremića da je Stefanović u tom poslu.

Vlast ni na to nije reagovala, već se govorilo da to što je on povezan sa nekom firmom nije ništa i da firma sa kojom je bio povezan nije u tom biznisu. Sve u svemu, to je laž, nikakve veze nema Stefanovićev otac sa takvim poslovima.

A onda je zazvonio telefon.

Javio se čovek, tražio je baš mene i pitao da li smo zainteresovani da nam dostavi dokumenta koja će pokazati ne samo da je Stefanović uključen u posao, nego i kako izgleda ta trgovina oružjem. Lampica mi se upalila: za novinara ovo zvuči kao da ga je bog pogledao, jer izgleda kao da će baš on da dobije nešto što nema niko i da će onda baš on moći to da saopšti svima.

Odmah smo dogovorili način dalje komunikacije, sigurniji od telefonskih razgovora. Izvor je želeo da se sretnemo, da se upoznamo, „da mi sve ispriča“.

Meni je to izgledalo suviše rizično za njega. I zato sam mu predložio drugi način dostavljanja dokumenta i komunikacije koji bi trebalo da spreči da njega na bilo koji način dovedu u vezu sa onim što ćemo docnije da objavimo. Poenta i razumevanje su bili da se ovde ne bavimo ličnim problemom nego da je važno da se na osnovu autentičnih dokumenata proba ispričati priča kojom će se definitivno potvrditi nešto što je već prisutno u javnosti, ali bez kredibilnog utemeljenja.

Izvor i ja se nismo sreli, imali smo poseban način komunikacije i ja sam verovao da je to najbolji način da on bude zaštićen. Čim nam je dostavio dokumentaciju, bilo nam je jasno šta imamo u rukama i bacili smo se na posao.

Tekst „Otac ministra policije prodaje oružje Saudijcima“ objavljen je pre tačno godinu dana i bio je neka vrsta pucnja u prazno, mada je i tad i danas to jedna od najboljih istraživačkih priča nastalih u Srbiji poslednjih nekoliko godina. Ona pokazuje da je otac Stefanović najmanje jednom bio na razgovorima u Krušiku, čime se pokazalo da je sin Stefanović lagao, u svojstvu predstavnika kompanije GIM, koja nije bila ranijih godina prepoznata kao značajan igrač u oblasti trgovine oružjem, ali pokazuje i kako se tadašnji direktor Krušika, član SNS-a, obogatio u vreme dok je bio na čelu kompanije.

Ova priča nije privukla veliku pažnju. Jeste bila čitana, ali je nekako izgledalo kao da je BIRN objavio nešto što se već dobrano zna i da tu nema šta novo da se doda: pričao je Jeremić, dodao je nešto NIN, sada je BIRN izneo konkretne dokaze i to je to.

Mi u redakciji bili smo pomalo depresivni, jer smo znali da imamo nešto značajno, da bi posle ove priče tužilac morao da pokrene istragu zbog moguće trgovine uticajem ministra Stefanovića, da bi Agencija za borbu protiv korupcije morala da istraži da li je bilo sukoba interesa, pošto MUP daje jednu od četiri dozvole koje mora da obezbedi svaka kompanija koja želi da trguje oružjem. I na koncu, trebalo je utvrditi političku odgovornost ministra koji je govorio da „to ne postoji“, a videli smo da i te kako postoji.

Kako se ništa od toga nije desilo, kako nijedna od institucija nije htela time da se bavi, izgledalo je da je to to – još jedna u nizu priča koje su od nas zahtevale veliki trud i potvrđuje naš kredibilitet. Naime, čovek sa važnim dokumentima baš se nama javio, ali tekst, u zbiru, nije imao nikakav ili skoro pa nikakav uticaj na ono što se u Srbiji dešava.

SUSRET U TAMI I NOVA DEPRESIJA

Sve to vreme nisam se nijednom susreo sa svojim izvorom. Bio sam ubeđen, kao što sam i danas, da je za njegovu bezbednost najbolje da se ne sastaje sa mnom, jer u situaciji kada su novinari pod nekom vrstom nadzora u Srbiji, nije lako naći mesto na kome biste mogli da „garantujete bezbednost“ izvoru. Svi koji tvrde da postoji način da se to uradi, nisu iskreni.

Nastavili smo našu komunikaciju na dogovoreni način, ali smo se ipak sreli u jednom trenutku. Na nekom od protesta „1 od 5 miliona“ prošle zime, prišao mi je čovek i predstavio mi se na ulici.

„Ja sam Aca Obradović, onaj sa Krušikom“, rekao mi je čovek obučen u zimsku jaknu, sa kapom na glavi i sa detetom koje ga je držalo za ruku. Pozdravili smo se, razmenili nekoliko rečenica i rastali.

To je bio naš jedini susret.

Ovaj detalj postao je važan u trenutku kada smo se u oktobru ove godine trudili da saznamo ko je čovek koji je uhapšen u Krušiku. I sve dok nam on nije poslao svoju fotografiju za intervju koji je dao BIRN-u po puštanju iz CZ-a, nisam mogao da tvrdim da je moj izvor bio uhapšen.

Moja poslednja komunikacija sa njim bila je u septembru 2019. godine pošto smo objavili tekst gde pokazujemo da je vlast opet lagala jer se videlo iz analize ugovora da je GIM zaista imao bolje uslove u Krušiku od državnog SDPR-a, a sve na osnovu ugovora koje nam je on dostavio. Tada se pojavio i poslednji nastavak priče bugarske novinarke na portalu Armsvoč u kome je pomalo neoprezno napisala da objavljena dokumenta potiču iz Krušika. Kada sam to video, poslao sam poruku Aleksandru Obradoviću i pitao ga da li se obezbedio jer ovo može da usmeri potencijalnu istragu ka njemu. On mi je odgovorio: „Hvala na brizi. Pa, koliko godina skupljam materijal, sigurno sam napravio neke greške i propuste… Nije me čekala da pogledam kako smo se dogovorili pre objavljivanja… Biće šta će biti.“

Od 19. septembra 2019. on se više nije javljao. U BIRN je stigla informacija tih dana da je „neko pao u Krušiku“, ali nije bilo moguće to potvrditi. Nastavio sam sa pokušajima da stupim u kontakt sa njim, ali ništa se nije dešavalo. Pomislio sam da se čovek negde sklonio, jer je buka oko cele ponovljene priče postajala preglasna.

Za razliku od jeseni 2018. godine, sada je Krušik bio bomba, Vučič i Stefanović se utrkuju evo dva meseca ko će izreći više besmislica vezanih za ceo slučaj. Javnost je shvatila važnost ovog događaja i pritiskala sve vreme, onoliko koliko je mogla.

JOŠ O BRANKU, MANJE DEPRESIVNO

Između ova dva trenutka – onog u kome se Obradović javio BIRN-u verujući u ono što ova redakcija radi i saznanja od njegove sestre da je u pritvoru – objavili smo njegovo ime i detalje tri dana pošto je NIN objavio da je uzbunjivač u pritvoru. To je dovelo do protesta ispred Centralnog zatvora i ekspresnog puštanja Obradovića u kućni pritvor, a saznali smo još o aktivnostima oca ministra Stefanovića, za koga se ispostavilo da je u ozbiljnim poslovima i da pod stare dane pokazuje da ima velikog talenta za preduzetništvo. Naime, u martu 2019. „uzburkala je javnost“ baš BIRN-ova priča o tome kako je Stefanović učestvovao u problematičnom preuzimanju beogradskog hotela „Šumadija“.

Ostalo je mnogo toga nerazrešeno u vezi sa tim slučajem, a posebno činjenica da se otac ministra šetao gradom sa 300 hiljada evra u kešu, po svedočenju bivšeg vlasnika hotela. Takođe i činjenica da je stopirana istraga o napadu i demoliranju hotela od strane maskiranih napadača – što je prethodilo preuzimanju tog objekta.

Ove dve priče BIRN-a i elementarni uvid u poslovne registre i finansijske izveštaje firmi sa kojima je povezan otac ministra Stefanovića kao i nekih njegovih prijatelja, pokazali su da se taj svet u vreme vlasti dr Nebojše Stefanovića dramatično obogatio, dramatično povećao svoj uticaj i dramatično proširio svoje poslove u raznim oblastima.

Sve to ostaje da se temeljno istraži u nekom čistom postupku koji će nekada doći na red. A pre nego što se to dogodi, ostaje nam da se borimo da Aleksandar Obradović bude oslobođen besmislenih optužbi, jer je čovek nevin i ništa nije radio da bi se obogatio, nego da bi obelodanio istinu. I da se potrudimo da više nijedan čovek ne bude odveden a da niko o tome ne sme ni da zucne.