U Srbiji se u poslednjih 13. godine gotovo podrazumevalo da su izbori unapred rešena stvar i da Srpska napredna stranka izlazi na glasanje ne da bi proverila raspoloženje birača nego da bi ga potvrdila. Medijsko okruženje, partijska infrastruktura i stalna proizvodnja narativa o “istorijskim pobedama” stvorili su utisak da su izbori tek ritual potvrde moći naprednjaka.
Ako ste u ponedeljak ujutro kupili novine i pogledali naslove režimskih tabloida, mogli ste da steknete utisak da je Srpska napredna stranka još jednom “počistila” konkurenciju, te da je vladajuća koalicija u Mionici, Sečnju i Negotinu trijumfovala uprkos “nasilnim blokaderima” koji su pokušavali da izazovu haos i maltretirali poštene građane i simpatizere SNS.
I formalno, to je tačno, doduše samo ovaj prvi deo – vladajuća koalicija je zadržala komotnu većinu, onu vrstu dominacije kojom bi svaka vlast u Evropi bila više nego zadovoljna. Međutim, malo ko od naprednjaka je u nedelju veče zaista slavio. Duševni nemir izazivao je odgovor na pitanje koje je svako od nas te večeri postavio – kolika je zapravo ta većina?
Cilj ovog teksta jeste upravo da odgovori na to pitanje i pokaže da ta većina ni izbliza nije onolika kakvom se predstavlja kada se posmatra izolovano i izvan šireg političkog konteksta. Naprotiv – rezultati su takvi da njima mogu da se raduju svi, osim, paradoksalno, onih koji su ih formalno osvojili.
SVAKI NOVI GLASAČ JE PROTIV SNS
U poređenju sa prethodnim lokalnim izborima, koji su u Sečnju održani 2022, a u Mionici i Negotinu 2021. godine, nedeljni rezultati otkrivaju dramatičan trend erozije glasačkog tela vladajuće koalicije. Reč je o strukturnom urušavanju podrške u sredinama koje su godinama bile bastioni naprednjaka, mestima gde je SNS navikao na rezultate koji se viđaju prvenstveno u državama kojima demokratija nije jača strana.
U Mionici, gde su 2021. SNS, SPS i SRS zajedno osvojili nestvarnih 84,6 odsto, sada govorimo o podršci koja je spala na 52,1 odsto. U apsolutnim brojevima, pad je jednako šokantan: sa 6335 glasova pali su na 4157. To znači da je više od 2000 ljudi, u jednom malom mestu kao što je Mionica, uprkos svim resursima, partijskim i državnim (ako ih je više i moguće razlikovati), uprkos bagerima, crnim džipovima i ucenama – prešlo Rubikon i pokazalo želju za promenom.
Možda najbolju ilustraciju ovog tektonskog poremećaja daje podatak, koji je izneo Đorđe Miketić, sa jednog seoskog biračkog mesta u Mionici. Tamo gde je na parlamentarnim izborima 2023. godine vladajuća koalicija pobedila listu “Srbija protiv nasilja” sa 103 prema 13, sada je rezultat bio 151 naspram 134 u korist liste “Ujedinjeni za Mionicu – Za lepše lice Mionice”, koju su predvodili studenti.
Sličan scenario vidimo i u Sečnju. Sa frapantnih 88,8 odsto iz 2022, SNS je pao na 63,6 odsto. Izgubiti 1800 glasova u sredini koja egzistencijalno zavisi od javnog sektora i poljoprivrednih subvencija znači da strah više ne radi posao i da je više ljudi spremno na rizik i da krene u nepoznato. A to je najveća opasnost za vlast koja garantuje stabilnost, što je SNS uspešno radila od 2012. pa sve do novembra prošle godine.
Čak i u Negotinu vidimo sličan, iako ne toliko izražen trend. Mada je broj glasova blago porastao (174 glasova više za naprednjake), procenat podrške režimu je pao sa 79,6 odsto na 69,3 odsto. Ovo je bilo dovoljno da SNS proglasi “četvorotrećinsku pobedu” na izborima, kako je to definisao Vladimir Veličković, kandidat naprednjaka za predsednika opštine Negotin.
Međutim, ta “četvorotrećinska” matematika otkriva ono što partijski komesari ne smeju da šapnu Vučiću, iako on to zna mnogo bolje od njih – SNS je udario u plafon. Izlaznost je porasla, ali vlast ne može da računa ni na jednog novog birača. Svaki građanin koji se naknadno probudi i izađe na biralište po automatizmu je glas protiv njih. Uz to postoji realna opasnost da neke grupe birača koje su do sada podržavale vlast ostane kod kuće, ili čak podrže glavnog oponenta. Ovo nam je, isini za volju, bilo jasno i tokom prethodnih meseci, doduše na republičkom nivou. Lokalni izbori u ovim opštinama potvrdili su nam da je to trend čak i u epicentrma podrške vladajućim partijama. Motorizovana studentima, druga strana se konsolidovala i čak prevela jedan deo glasača na drugu stranu, a svaki novi birač koji izađe na biralište je, po svemu sudeći, glas protiv naprednjaka – bilo da govorimo o lokalu ili o republici.
KRAJ MITA O TERMINATORU
Ono što brojke ne mogu u potpunosti da prenesu jeste psihološki udar koji ovi rezultati nanose naprednjacima i njihovim pristalicama. SNS sistem vlasti nije zasnovan samo na klijentelizmu, korupciji i pritiscima – jedan od ključnih stubova režima jeste i mit o nepobedivosti.
Od samog dolaska na vlast naprednjaci su sebi namenili imidž političkog Terminatora koji uništava političke protivnike. Ova slika je godinama imala dobro utemeljenje u realnosti – SNS je rado izlazio i redovno pobeđivao na izborima, a njegovi glasači navikli su se na agresivan ton i sliku o stranci koja razara sve pred sobom. Oni nisu glasali samo za politiku ili partikularne benefite koje dobijaju od stranke već za osećaj da su na pobedničkoj strani. Glasali su jer su želeli da budu uz pobednika i uz faktor koji garantuje dugoročnu stabilnost. Ovakav narativ bio je naročito dobro primljen kod grupe birača koji su činili bazu podrške Srpske napredne strane – starijim ljudima, gubitnicima tranzicije s početka dvehiljaditih, onima koji su veći deo svog radnog veka proveli u ekonomskoj nestabilnosti. Ti glasači su stoga bili spremni da podrže smanjivanje političkih sloboda i cvetanje korupcije iz prostog razloga što im to nije bilo važno dokle god režim isporučuje stabilnost i kakav-takav ekonomski napredak.
Činilo se da je politička mašinerija Srpske napredne stranke nepokolebljiva, gotovo prirodni zakon. Godinama je pažljivo građena percepcija o stranci koja sve drži pod kontrolom, koja pobeđuje kad god poželi i koja je u stanju da upravlja svakom situacijom. Međutim, svaki sistem koji počiva na imidžu nepobedivosti ima jednu ugrađenu nestabilnost – dovoljan je jedan ozbiljan udarac da se pokažu slabosti. A ovakvi sistemi se, za razliku od demokratskih, od pokazivanja slabosti najteže oporavljaju. Upravo to se dogodilo ove godine, kada je čitava konstrukcija vlasti počela da se ljulja.
Problem je nastao nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu i aktivacije studentskog pokreta, kada je SNS prešla u defanzivu i počela da plasira (iz njenog ugla) suludi narativ: da je Srbija u haosu i da određeni ljudi, instruisani spolja, skoro godinu dana rade na tome da unište Srbiju, dok se SNS bori da to spreči mada nikako u tome ne uspeva. Ovaj narativ uneo je nesigurnost među birače. Na to su se nadovezali najpre lokalni izbori u Kosjeriću i Zaječaru, a potom i izbori u ove tri opštine, na kojima je SNS, uprkos neograničenom budžetu i resursima, ostvarila rezultat od minus 33 odsto u Mionici ili je, kao u Kosjeriću, pobedila za svega 51 glas.
Ovi indikatori pokazali su pojedinim biračima da SNS više nije hegemon, već stranka koja zbija redove i bori se da očuva rejting, pa su neki počeli da preispituju i sposobnost vlasti da kontroliše situaciju i svoju podršku režimu. A preispitivanje je početak kraja odanosti. U političkim sistemima zasnovanim na strahu, demonstraciji sile i uverenju da “nema alternative”, trenutak kada birači počnu da razmišljaju o alternativama predstavlja osnovnu opasnost.
Sve ovo vodi ka logičnom zaključku: Srpska napredna stranka ne sme i neće raspisati parlamentarne izbore u skorije vreme. Razlog je jednostavan – ako je ovako prošla u Mionici, Sečnju, Kosjeriću i Zaječaru, u malim sredinama gde tradicionalno ima najtvrđu infrastrukturu i najlojalnije biračko telo, onda je stanje u Beogradu, Novom Sadu, Valjevu, čak i na nivou republike nesagledivo lošije. Ekonomska situacija postaje sve teža, a istraživanja pokazuju da se svakim danom povećava broj građana koji otvoreno priznaju da žive lošije nego pre, recimo, godinu dana. Zato su izbori sada po prvi put za SNS prestali da budu demonstracija sile i postali nepoznanica. A nepoznanica je opasna: nosi mogućnost da se izbori izgube.
Autor je politikolog
