Kako to već biva, dok se pred nosom građana Evropske unije nije dogodila tragedija tolikog obima da su o njoj danima izveštavali svi mediji, gotovo se ništa nije dešavalo. Bilo je potrebno da austrijska policija na auto-putu A4 prošlog vikenda pronađe hladnjaču sa 71 lešom ugušenih ljudi, među kojima i četvoro dece, da se glasači do te mere zgroze nad sudbinom onih koji su do poslednjeg daha grebali po čeliku ne bi li se spasli smrti, da bi političari reagovali. Potpuno u drugi plan je pala vest da se gotovo istovremeno preko 200 izbeglica udavilo negde na Mediteranu pokušavajući da se domognu Italije. Već se oguglalo na gotovo svakodnevne izveštaje o „plavoj izbegličkoj grobnici“.
Združene policijske snage Austrije, Mađarske i Slovačke odmah su započele odlučnu akciju protiv krijumčara ljudi. U roku od 24 sata u raznoraznim kamionima i drugim sumnjivim vozilima u Mađarskoj i Austriji iz „kandži krijumčara ljudi“ izbavljeno je oko 200 izbeglica, a nekolicina švercera je privedena. U akciju su poslati policijski presretači, postavljeni su dodatni kontrolni punktovi, pojačane su provere ne na graničnim prelazima, već pred granicama, kako su naglašavali zvaničnici, da se ne bi dovela u pitanje zagarantovana sloboda protoka ljudi i robe unutra šengenskih granica. Veoma brzo su uhapšeni i osumnjičeni za masovnu smrt u hladnjači.
Cilj policijske akcije nije bio, kako se kaže, da zaustavi izbeglice na njihovom putu ka boljem životu na severu i zapadu Evrope, već da se razbiju krijumčarske bande. Neko je trezveno rekao da akcija neće da zaustavi dolazak izbeglica u Austriju, već će samo da ga uspori, jer će krijumčari ljudi da ih izbacuju negde u Mađarskoj.
SVI BI U NEMAČKU: Bilo je, dakle, potrebno da se pronađe hladnjača sa 71 lešom, da bi u naletu humanosti i samilosti Austrija praktično, makar privremeno i delimično, otvorila granice za izbeglice sa Bliskog istoka i severa Afrike. U ponedeljak, 31. avgusta, prema pisanju bečkog „Standarda“ 3650 izbeglica je iz Budimpešte vozom stiglo u Beč na železničku stanicu Vestbanhof. Samo njih šestoro je, međutim, zatražilo azil u Austriji, svi ostali hoće da produže u Nemačku. Dočekali su ih predstavnici Crvenog krsta i Polumeseca, mnogobrojni volonteri sa hranom i pićem i natpisima na arapskom jeziku „Srdačno ste dobrodošli“.
Pokrenuta ovim talasom opšte empatije za stotine hiljada nesrećnih ljudi koji u potrazi za normalnim životom hrle ka Evropi i kancelarka Nemačke Angela Merkel je rešila da se odlučnije i sa više razumevanja za izbegličku patnju pozabavi ovim problemom, pogotovo zato što ogromna većina izbeglica pošto-poto hoće da se dokopa upravo Nemačke. Spominje se tako u Berlinu ukidanje Dablinskog sporazuma, uvođenje obaveznih kvota za prihvat izbeglica u pojedinim članicama EU, slobodno kretanje izbeglica unutar Šengenskog prostora kada se jednom registruju kao azilanti u zemlji potpisnici Šengenskog sporazuma u koju su prvo ušli, poziva se na zagarantovano humano ophođenje prema svakom ljudskom biću…
ZAKESNELA REAKCIJA: Pošto se, međutim, zemlje sa istoka EU protive udomljavanju izbeglica po nekakvom Briselskom ključu, a Velika Britanija za to neće ni da čuje, potrajaće, po običaju, dok se ne nađe rešenje koje nije stihijsko. Ako se uopšte bude pronašlo. Za sada EU i njene članice deluju haotično po pitanju izbeglica. Reakcija je prilično zakasnela, mada se talasi od stotina hiljada ljudi već duže vreme nezaustavljivo valjaju ka Evropi. Dominantan politički stav do sada je bio da EU ne može „svakog živog da zbrine“, mada je to čista glupost.
„Zamislite da živite u gradu sa 50.000 stanovnika. Uprava grada se saglasila da prihvati četiri izbeglice. Najednom nastaje žučna rasprava o tome, kako te četiri izbeglice da se rasporede po gradu. I nakon višemesečnog pregovaranja postignut je dogovor o zbrinjavanju samo njih troje. O sudbini četvrtog pregovori se nastavljaju do kraja godine. Zvuči apsurdno? Ništa drugo se trenutno ne događa u EU“, piše nemački nedeljnik „Špigel“. Jer, 28 zemalja članica EU se u junu ove godine saglasilo da među sobom podele 40.000 izbeglica koje su dospele u Italiju i Grčku. A 40.000 je manje nego desetohiljaditi deo gotovo 507 miliona građana EU. Uspeli su do sada da se dogovore gde da udome njih otprilike 32.000, oko njih 8000 se i dalje cenjka, piše „Špigel“. Pritom, prema podacima agencije EU za zaštitu granica Frontex, samo u julu je u EU ušlo oko 107.000 izbeglica, od čega preko 50.000 u Grčku.
Ogoljena slika smrti u hladnjači pokrenula je medijsku i političku kampanju koja apeluje na savest i humanost građana i političara EU. Ali, ako mesecima traju rasprave gde da se udomi 8000 izbeglica, koliko će vremena i smrti biti potrebno da se pronađe rešenje za stotine hiljada koji nadolaze? Postoji bojazan da će agilnost političara EU po ovom pitanju trajati u intervalu od jedne masovne tragedije koja zavređuje medijsku pažnju, do druge. A da će dogovaranja 28 zemalja članica EU u Briselu trajati beskonačno, to sa velikom sigurnošću može da se pretpostavi.
