Manjak smisla i opravdanja

Vojska je izašla ispred kliničkih centara u Beogradu, Nišu i Novom Sadu, ima ih i na ulicama gde uglavnom glume manekene, očigledno po nečijoj sklonosti ka marketinškim potezima. Kako je tim vojnicima u sistemu kad su angažovani ad hok, to znaju samo oni, a niko od njih ne sme da popriča sa novinarima jer su u strahu od gubitka posla ili, u najmanju ruku, suspenzije.

U Beogradu su na ulicama pripadnici Petog bataljona Vojne policije i 72. bataljona Specijalne brigade, čak i Kriminalističko-istražne grupe (kojima to svakako nije posao), a koji ni sami ne znaju šta im je zadatak osim da patroliraju centrom kao „manekeni“, da im se građani dive zbog dobre opreme, novih „herstal“ pušaka i naočara koje izgledaju kao da su sunčane, a u stvari su za borbu (pripadnici 72. bataljona), ili da daju informacije građanima u krugu Kliničkog centra – gde se koja klinika nalazi, a prvih dana ni sami nisu znali gde je koja. Posao im je i da otkrivaju i sprečavaju televizijske ekipe da snimaju unutar kruga Kliničkog centra ako nemaju dozvolu.

POLTRONSTVO, ZANAT NAJSTARIJI

Njihovo angažovanje počelo je kada je „svekomandujući“ predsednik SNS-a i Srbije, Aleksandar Vučić, najavio mogućnost angažovanja vojske i objasnio da je za to potrebno da ministar odbrane, nakon sagledavanja stanja, pošalje molbu „vrhovnom komandantu“, tj. njemu. To što ni u Ustavu Srbije, niti u izmenama i dopunama Zakona o odbrani i o vojsci, usvojenim krajem prošle godine, nema odrednice „vrhovni komandant“, za Vučića i glavnog obožavaoca njegovog lika i dela, ministra odbrane Aleksandra Vulina, nema važnosti.

Ta najava bila je samo okidač da Vulin, ne časeći časa, maltene preko noći, sa svojim „stručnjacima“ napravi bezbednosnu procenu i onda, putem „kumovske“ televizije Pink gde gostuje kad mu se prohte i koliko mu se prohte, od predsednika Srbije zatraži da preduzme sve neophodne mere za zaštitu stanovništva.

Dokle ide poltronstvo, čak i u tako teškim situacijama kao što je opasnost od pandemije, govori i činjenica da Vulin u Zakon u odbrani, član 88, dopisuje odrednicu „vrhovni komandant“, a istovremeno krši zakon jer ne obaveštava i zaobilazi predsednicu Vlade, svoju „šeficu“ Anu Brnabić, kojoj je formalno podređen. To da Vulin nikada nije poštovao subordinaciju u Vladi, kao ni Ana Brnabić, vidljivo je odavno; slučaj virusa korona to je samo dodatno potkrepio.

Vojska je izašla na ulice, marketing je učinio svoje, a onda je Vulin počeo da šparta širom Srbije, da pred kamerama Zastava filma i uz prenošenje njegovih izjava preko sajta Ministarstva odbrane neumereno, kao nikada do sada, izražava zahvalnost „vrhovnom“ za sve i svašta, tako da je verovatno preuzeo primat nad svim ostalim koji koriste svaku priliku da se dodvore Vučiću.

U KOLEKTIVNIM SPAVAONICAMA

A kako je vojnicima, kako se prevoze do posla u uslovima vanrednog stanja, kad je ukinut prvo međugradski, pa potom gradski prevoz, niko ne progovara. Jer, ne treba zaboraviti da i u Petom bataljonu Vojne policije u Beogradu i u 72. bataljonu Specijalne brigade u Pančevu dosta ljudi putuje iz raznih gradova – Kragujevca, Smedereva, Šapca, Valjeva… Sličan je slučaj i sa 63. padobranskim bataljonom u Nišu i sa četom Vojne policije u Novom Sadu. Kako će ti ljudi doći na posao, jer nema svako privatni automobil, a i ko ima, pitanje je da li ima novac za gorivo jer mu se, odlukom nadležnih u Ministarstvu odbrane, ne refundiraju putni troškovi u celosti, odgovorne u Vladi i Ministarstvu nije bilo briga.

Zato se i dešava da su kasarne postale kolektivne spavaonice, uprkos zabrani da u zatvorenom prostoru može da boravi najviše pet ljudi, što je kasnije još redukovano. Dok nije doneta uredba o zatvaranju kafana i restorana, bila je odredba da na četiri kvadratna metra može da boravi maksimalno jedan čovek. „Nek vas puste u spavaonicu kasarne u Topčideru, ili one u Pančevu, pa da vidite koliko je ljudi tamo u jednoj prostoriji“, ukazao je jedan revoltirani vojnik.

Putovanje međugradskim javnim prevozom iz jednog mesta u drugo, nekad i po više sati, nije boljka samo u beogradskim jedinicama, tako je na nivou cele Vojske Srbije. Prema nekim procenama, bar 70 odsto ljudi ide na posao na taj način. Na primer, u Kraljevo svakodnevno putuju iz Raške, Novog Pazara, Čačka, ili u Niš iz Prokuplja, Knjaževca, Bele Palanke, u Vranje iz Niša ili Leskovca…

Što se Petog bataljona Vojne policije tiče, to je onaj u koji je pre oko mesec dana Vučić „nenajavljeno“ banuo u posetu. A koliko je bilo nenajavljeno, dovoljna je ilustracija da su ga tamo dočekala već spremna reportažna kola televizije Pink i novinari te televizije, RTS-a i Tanjuga, kao i kompletan vojni vrh, predvođen načelnikom Generalštaba; i neizbežni Vulin, naravno. Vučić je tada „spontano“ pojeo sa vojnicima pasulj, pričao i obećao brda i doline. Prema izvorima iz te jedinice, Vučićeva poseta nije bila slučajna – nekoliko dana pre toga jedan broj profesionalnih vojnika je dao otkaz. Koliko je poseta imala efekta – u narednih nekoliko dana opet su ljudi otišli. U obećanja o većim platama i jeftinim stanovima su, izgleda, prestali da veruju.

Koliko je situacija u toj jedinici dramatična pokazuje i njena popunjenost, koja je daleko ispod optimalne (ne maksimalne), tako da su ljudi preopterećeni poslom i dežurstvima, ali u situaciji vanrednog stanja se ne žale. Da stanje nije normalno, govori i odluka Ministarstva odbrane da je u uslovima vanrednog stanja zabranjen raskid ugovora o radu. U prevodu – ne može se dati otkaz, mora se ostati u vojsci.