Boris Tadić je slab predsednik iz dva razloga. Prvo, njegov položaj je nestabilan zbog promene ustava. Kontrolni paket za ustavnu promenu, i u Skupštini i na referendumu, je kod radikala. Njihov zahtev da se i predsednik države i predsednici opština biraju u republičkom parlamentu, odnosno skupštinama opština, samo je polovično ispunjen. Koštunica je na poslednjem sastanku sa Nikolićem pristao da se predsednici opština ubuduće biraju u parlamentu, ali je zamenik predsednika SRS-a morao da odustane od insistiranja na biranju predsednika u parlamentu, što je bio uslov DS-a, tvrde izvori bliski pregovaračima iz stranaka koje dogovaraju Nacrt novog ustava. Ako radikali i pristanu da se odreknu izbora predsednika u Skupštini, posle Ustava čekaju nas novi republički i predsednički izbori, a to odgovara i Demokratskoj stranci Srbije. Tako, izvesnost novih predsedničkih izbora, sa Nikolićem i Koštunicom kao mogućim suparnicima, položaj Tadića kao predsednika Srbije čini privremenim.
Tadić je slab predsednik i zato jer nema političku moć, u Skupštini nema većinu, što znači da je njegova uloga kao predsednika samo protokolarna i savetodavna. Može da ima kabinet u Novom dvoru, da Skupštini jedanput vrati zakon na ponovno glasanje, a potom mora da ga potpiše. Mada je Tadić u suštini zapravo protokolarni predsednik, on svojim istupima i apelima još od prvog dana svog mandata daje takav ton i značaj kao da je u Srbiji na snazi predsednički sistem američkog tipa.
KOHABITACIJA: Tadić je postao predsednik Srbije pobedom nad Tomislavom Nikolićem, a tu pobedu, u drugom krugu, Tadiću je doneo dogovor sa Koštunicom. Kao posledica tog dogovora uspostavljena je „kohabitacija“ između predsednika i premijera. U zamenu za podršku pred drugi krug Tadić se obavezao da on i njegova stranka neće rušiti vladu do donošenja novog ustava. Za DS je kohabitacija značila lagodnu poziciju partije u opoziciji u periodu tranzicije. Kao praktičar i onaj ko ima političku moć, Koštunica plaća ceh reformi, a Tadić i njegova stranka jačaju kao „vizionari“ i načelni reformatori. Tako je na čelo reformske opozicije došao Boris Tadić, političar evroreformskog opredeljenja, kome ni najveći kritičari nisu mogli da prebace nepoštenje i umešanost u korupcionaške afere.
To je bio milje u čijim okvirima je u marketinškim agencijama oko Borisa Tadića nastao portret Tadića po kome je „On“ isti kao i konkurencija samo malo bolji. „Osamdeset odsto uspeha predsedničkog kandidata zavisi od tajnog sastojka koji poseduje. Kao što koka-kola ima tajni sastojak za koji se ne zna, ne zna se ni šta je to što je privuklo birače Borisu Tadiću. On je čovek koji privlači pažnju javnosti na jedan specifičan način. I dok je bio ministar odbrane, osećala se njegova snaga kao nosioca te funkcije, neki liderski kvalitet. Osim toga, imali smo dobru kampanju u kojoj nije bilo demagogije i koja je bila fokusirana na tri jednostavne poruke: Evropa, saradnja, stabilnost, kaže Srđan Šaper, direktor marketinške agencije Meken-Erikson i jedan od kreatora predsedničke kampanje Borisa Tadića.
Sama kampanja Borisa Tadića uslovno rečeno bila je vedra i optimistična sa sloganom „Samo napred“, usmerena na mlade („igrao“ je basket sa Divcem, dobio podršku glumaca i estradnih likova).
Branko Radun je u časopisu „Nova srpska politička misao“ opisao Tadića kao političara novog tipa, kao političku Barbiku, „prvi veštački i medijski stvoren lik“. „On u pravom smislu i nema političku biografiju, nema svoje borbe i bitke, ‘junačke rane’ kojima su se hvalili Šešelj, Đinđić i Drašković. On nikada nije ništa rizikovao u politici i ni zašta se odlučno nije borio. Njega su jednostavno marketinški kreirali kao i svaki drugi ‘proizvod za tržište’. Politički maneken bez jasnih stavova i principa, bez ideala i programa. Ovo ne govorimo kao neku njegovu manjkavost, već kao osnovnu karakteristiku.“
Tadić je u jednom intervjuu odgovorio na ovakve primedbe tvrdnjom da on nosi „drugačiju vrstu energije. Neko je rekao, povodom jedne ankete koja je govorila o meni kao najpopularnijem političaru, da sam ja došao iznenada i niotkuda. Možda je to istina, a možda i nije jer se ja politikom bavim 23 godine.“
ODRASTANJE: Boris Tadić rođen je 15. januara 1958. u Sarajevu, po nacionalnosti Srbin, a po verskoj opredeljenosti pravoslavac, slavi Svetog Jovana Krstitelja. Njegova majka Nevenka je doktor nauka, neuropsihijatar, a otac Ljubomir akademik, poznati disident u Titovom režimu. Odrastao je u Beogradu, na Dorćolu. Završio je osnovnu školu „Pero Popović Aga“, zatim Prvu beogradsku gimnaziju. Kao dečak tukao se na ulicama Dorćola. „Pošto sam odrastao na Dorćolu, morao sam da završim i tu školu. Bio sam uvek lošiji u boksu nego na parteru. Dobijao sam i davao batine. Imao sam sjajnu tehniku obaranja i uvek sam se uzdao u nju. Sve dok nisam oborio čoveka od recimo 100 kilograma a ja sam imao oko 60, i posle toga se loše proveo. Od tada se više nisam uzdao u tehniku. Dobro je da prođete školu ulice. Određena doza mangupluka čini vas celovitim.“ Na pitanje da li ima ožiljke iz tog vremena odgovara da ima „tri ozbiljna ožiljka, ali su dobro sakriveni“.
Na fakultetu, kada mu je ostao samo još jedan ispit napustio je studije i roditeljsku kuću i prodavao „Polet“, „Student“, „Vidike“, „Mladinu“, „Omladinske novine“… U to vreme je ušao u prvi brak. Oko šest godina u porodičnoj manufakturi proizvodio je dečje igračke, bavio se njihovim dizajnom, pisao teoretske radove o igračkama, bavio se marketingom i prodajom, kao i tehnologijom proizvodnje igračaka. Želeo je da upiše Likovnu akademiju, ali je ubrzo, kaže, shvatio da to što je voleo da se igra olovkom po papiru nije dovoljno da bi bio umetnik. U mladosti je i „uspešno bežao sa časova violine“ i neuspešno svirao gitaru, punih 11 godina trenirao je i vaterpolo u Zvezdi i Partizanu.
Diplomirao je kliničku psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na temu „Seksualnost i politika“. Radio je kao profesor psihologije u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Od 1997. do 2002. osnivač je i prvi direktor Centra za razvoj demokratije i političke veštine. Pre izbora za predsednika Republike radio je na projektu uspostavljanja regionalnog sistema političke edukacije u zemljama jugoistočne Evrope. Od 2003. bio je profesor politike i advertajzinga na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.
Vojni rok je služio 1984/85. u Čapljini i Sarajevu.
U drugom braku sa Tatjanom, građevinskim inženjerom, ima Mašu i Vanju.
Govori engleski i francuski jezik.
Politikom se bavi od studentskih dana, učestvovao je u formiranju poluilegalnog Otvorenog univerziteta i u nizu opozicionih aktivnosti, bio hapšen osamdesetih godina. „Ja sam pogledao svoj stari dosije, a novi iz devedesetih još nisam stigao, ali nameravam. Kao student i vojnik bio sam tretiran kao unutrašnji neprijatelj, kako je napisano na koricama dosijea.“ Iako je Boris Tadić odrastao u porodici u kojoj je otac bio disident levičar, Boris za sebe kaže: „Ja to izvesno nisam. Na mene je veliki uticaj izvršila knjiga Stranački pluralizam ili monizam Koštunice i Čavoškog. Napustivši porodično levičarsko okruženje, pod velikim uticajem ideja koje su njih dvojica prezentirali, formirao sam se kao liberal u ideološkom smislu. Po svom stilu i načinu rada bliski su mi Vili Brant i Ulof Palme.“
DEMOKRATA: Član je Demokratske stranke od njenog osnivanja 1990. godine. Sekretar Glavnog odbora i potpredsednik Izvršnog odbora DS-a postao je 1992. godine, ali je do 1996. dao samo jedan intervju. Bavio se tihim, organizacionim poslom, da bi u februaru 2000. godine bio izabran za potpredsednika DS-a. Ponovo je izabran za potpredsednika 5. oktobra 2001. godine.
Na izborima 24. septembra 2000. godine izabran je za saveznog poslanika u Veću građana savezne skupštine, gde je bio i v.d. šefa poslaničke grupe DOS-a.
Bio je poslanik u Skupštini Srbije i član njenog Veća za nauku i tehnologiju. Sedeo je i u dve ministarske fotelje: najpre na funkciji saveznog ministra telekomunikacija u Vladi SRJ, a u martu 2003. godine postao je ministar odbrane SCG, i šef poslaničkog kluba DS-a u Skupštini Srbije.
Tadić je posle petooktobarskih promena bio nakratko savezni ministar telekomunikacija. Tu je ostao sve dok ta funkcija nije bila ukinuta rekonstrukcijom savezne vlade. Ostao je u saveznim kabinetima kao potpredsednik Veća građana saveznog parlamenta, neposredno pred izbor za vojnog ministra bio je nakratko predsednik jedne od komisija tog parlamenta za kontrolu obaveštajnih službi.
Dužnost ministra odbrane Tadić je preuzeo u trenutku kada je vojska zbog vanrednog stanja u Srbiji dobila posebna ovlašćenja. Odmah pošto je seo u ministarsku stolicu, Tadić je upozorio da u okolnostima vanrednog stanja i vojna policija može biti upotrebljena u traganju za kriminalcima i ubicama Zorana Đinđića.
Prvog ministra odbrane nove državne zajednice mnogi su doživljavali kao reformatorskog ministra koji Vojsku SCG treba da uvede u program NATO-a Partnerstvo za mir.
Bio je nosilac liste DS-a na decembarskim parlamentarnim izborima 2003, kada je DS osvojio 481.249 glasova.
U prvom krugu izbora za šefa države, u junu 2004. osvojio je 27,37 odsto, odnosno 853.584 glasa, a izabran je u drugom sa osvojenih 1.681.528 odnosno 53,24 odsto glasova. Na tim izborima dobio je podršku dva najznačajnija protivkandidata iz prvog kruga: vladajuće koalicije (Dragan Maršićanin – DSS, G17 plus, SPO i Nova Srbija) i Bogoljuba Karića. Za tu podršku Tadić kaže: „Vrlina je okupljanje većine, a ne sabijanje manjine. Zato sam srećan što sam oko sebe okupio sve demokratske snage, i to za samo dva dana. Ne želim podršku onih političkih stranaka koje imaju demokratski predznak, a plaše se promena, a promene su ono što je Srbiji potrebno.“
Tadićev konkurent na tim izborima bio je zamenik predsednika Srpske radikalne stranke Tomislav Nikolić koji je izgubio i pored toga što je u drugom krugu dobio još pola miliona glasova i osvojio 1.434.068 ili 45,40 odsto glasova.
Posle izbora tvrdio je da će biti „terenski predsednik“. „Ja nisam kancelarijski predsednik. Ja bih bio, da tako kažem, terenski predsednik. Ali, hoću da formiram kancelariju za građane. U toj kancelariji ukupno stotinak ljudi radiće svakog dana na problemima građana ove zemlje. Smatram da bi i za mene i za Srbiju bilo besmisleno da budem predsednik koji će tek primati i davati odlikovanja, priređivati balove i odlaziti na njih ili ići u kurtoazne posete…“
Kaže da bi ispunio svoj politički san kada bismo za vreme njegovog mandata ušli u EU. „Tada bih rekao da mogu da se povučem u ribare.“
Tadić važi za omiljenog političara medu ženama. Gaji imidž urbanog mladog čoveka, intelektualca. Kaže da mu u politici najviše smetaju arogancija, primitivizam, nametanje volje, gordost, glupost, nepromišljenost i neodgovornost.
Pod Tadićevim vođstvom DS je doživeo drugu metamorfozu. Prva je bila sredinom devedesetih, kada se DS od debatnog kluba intelektualaca preobrazio u preduzeće za osvajanje vlasti.
Sada pod Tadićevim vođstvom stranka se od „žutog preduzeća“ preobražava u marketinšku agenciju koja lepo pakuje robu kako bi se bolje prodala.
Tadić je upravo simbol tog lepog pakovanja, iza kog stoji jedan dosta neodređen kvalitet, koji može da zadovolji sve, ali zato svakog i prevari. Toj dubokoj metamorfozi, naravno, protive se lideri i članovi stranke koji su u njenom ranijem vidu imali uspeha (primeri su Čeda Jovanović i Zoran Živković). Za Čedomira Jovanovića, odnosno za njegov program na Skupštini DS-a, prema zvaničnim rezultatima, glasala je gotovo polovina delegata. Zbog toga je Tadić bio primoran da što pre očisti centre otpora u stranci i oslobodi se funkcionera iz predhodnog perioda. Što je i učinjeno na poslednjoj skupštini stranke. Zato je počeo važan posao reformisanja DS-a. Boris Tadić je uspeo da uglanca lik svoje stranke u javnosti, i da je pomeri ka umerenom delu političkog spektra. Iz igre su isključeni ekstremisti koji bi da se konfrontiraju sa vladajućom strankom. Demokrate su očigledno, prema nalazima istraživača javnog mnjenja, uspele da personalnim promenama i novim imidžom ubede svoje građane da su oni „nešto zaista drugačije“ od ovih na vlasti.
