Čak i provladini istraživači danas konstatuju da u Srbiji evroentuzijazam polako splašnjava. S druge strane, EU se suočava sa sopstvenim ekonomskim i političkim problemima i tamošnja javnost, pogotovo u Nemačkoj, koja se tu ipak najviše pita, nimalo nije zainteresovana za dalja proširenja. Napokon, za većinsku Srbiju, duboko sam ubeđen, ta priča je suštinski manje-više završena onog časa kada je Srbija stavljena na belu šengen listu. Da može slobodno da putuje kad hoće i kad ima para, i da ne mora da čeka u ponižavajućim redovima za vize, to je otprilike ono što je bila suština srpskog evrofilstva i nakon čega su interes i entuzijazam većine građana u pogledu evrointegracija počeli polako, ali sigurno da opadaju.
Najzad, već ulazak Rumunije i Bugarske je učinio da EU u srpskim očima izgubi mnogo od svog ekskluziviteta, a kada se tamo nađe još i Hrvatska, Srbi će interes za Uniju dramatično izgubiti i neće ga više moći održati čak ni kao mit o „pretpristupnim fondovima“ i parama koje tamo samo čekaju na nas. (Nešto novca tu, doduše, zaista postoji, ali je on daleko manji i daleko teže dostupan nego što se to predstavlja u krugovima ovdašnjih evropropagandista.)
Mogao bih sada da seirim, likujem i podsećam na svoj „dvostruki evroskepticizam“, citiram svoje izjave o tome da je aktuelna srpska EUrija „široka, ali plitka“ i šta sam sve govorio o politici „duplog koloseka“ srpskih vlasti. I u tom kontekstu na naslove tipa „Ni Kosovo, ni Evropa“, „U se, i u svoje kljuse“ i slične, kojima sam, u vreme kulminacije srpskog evrofanatizma, bezuspešno pokušavao da hladim glave lokalnih evrofila. Elem, ako je ikada i bilo neke dileme, danas je više nego jasno da Kosovo i srpske evrointegracije nisu odvojeni procesi i da nikada to nisu bili, i da nas u EU neće pripustiti sve dok, makar i bez formalnog priznanja, ne rešimo problem „dobrosusedskih odnosa“ sa Kosovom – a verovatno ni tada.
Pravde radi, moram priznati da su, makar po pitanju „dvostrukih koloseka“, na istoj liniji sa mnom bile i neke kolege (Vladimir Todorić, Dušan Pavlović, kao i dobar deo LDP-inteligencije), sa kojima sam se, inače, retko slagao u bilo čemu. Naravno, naša saglasnost je završavala na konstataciji o neodrživosti vladajuće politike oličene u mantri „I Kosovo i EU“, a razlike su bile i ostale povodom realne alternative ovoj nemogućoj politici. Pomenuta škola mišljenja kaže da je insistiranje, makar i formalno, na suverenitetu i teritorijalnom integritetu (čitaj, nepriznavanje nezavisnosti Kosova) kamen oko vrata moderne Srbije, pa i njenog evropskog puta. I da bi, samo kada bismo se tog kamena oslobodili, sve ostalo išlo lakše, ako već ne i samo od sebe.
Vladajuća koalicija je, međutim, imala ideju koja bi se, teorijski, mogla nazvati „dijalektičkom“, ali koja u realizaciji i real-političkoj praksi neodoljivo nalikuje na najobičnije srpsko „muljanje“. Reći ćemo kako „nikada, ali, nikada“ nećemo priznati Kosovo (ni formalno, ni faktički) i istovremeno ćemo govoriti i da Evropa nema alternativu. I pri tome ćemo se praviti i ponašati kao da te dve stvari nemaju nikakve veze, iako nas i zdrav razum i domaći analitičari i strane diplomate neprestano uveravaju u suprotno. Rekoh, teoretski, odnosno, knjiško-kabinetski gledano, ta stvar može da funkcioniše. Zašto bismo samo mi članstvo u Uniji morali da plaćamo bolnim političkim ustupcima i pristankom na otcepljenje dela sopstvene teritorije? I zašto bi se oni ljutili na nas zbog toga što koliko-toliko insistiramo na svom stavu i svom teritorijalnom integritetu, ako se već mi ne ljutimo na njih zbog toga što nam taj integritet ugrožavaju i, uprkos tome, hoćemo da se sa njima družimo i da im se pridružimo?
To se u srpskom diplomatskom novogovoru zove „izolovanje razlika“ i „slaganje da se ne slažemo“ i na toj platformi je srpska spoljna politika, sve do one fatalne Tadićeve večere kod Ketrin Ešton relativno dobro žonglirala i balansirala između svih onih svojih spoljnopolitičkih „stubova“ i „prioriteta“. Zvanično se radilo na približavanju Uniji, Rusija je bila proglašena za „najvažnijeg spoljnopolitičkog partnera i prijatelja Srbije“, otvaralo se prema Kini, sprečavana su nova priznanja kosovske nezavisnosti, aktivno radilo sa pokretom nesvrstanih.
Dakle, kada bi (naglašavam ovo „kada“) ta politika imala ikakve šanse, onda ona ne bi mogla izgledati mnogo drugačije od toga kako je izgledala do ovoga leta i kako ju je, u stilu „malo levo, pa desno“, do presude MSP-a i odustajanja od sopstvene rezolucije u Generalnoj skupštini, sprovodio tandem Jeremić–Tadić. Ali, problem upravo i jeste u tome što ta politika, dugoročno gledano, nema perspektive, odnosno što joj ni međunarodno okruženje ni unutrašnja politička dinamika tu šansu neće pružiti. A ona sama nije pokazala da ima kapaciteta da se za tu šansu trajno izbori – ako joj je do toga uopšte i bilo stalo.
Zato je moguće samo povremeno potiskivanje jednog na uštrb drugog prioriteta. Moguće je privremeno samozavaravanje i zavaravanje javnosti i ovih ili onih „partnera“. Ali od toga dugoročno nema gotovo nikakve koristi, sem kao kratkotrajni spoljnopolitički predah, da se uzme vazduh, napravi strategija i, eventualno, sakupi snaga za neki ozbiljniji zaokret.
Zapadna politika i zapadno javno mnjenje imaju svoju uveliko zakovanu sliku događaja na eks-Ju prostoru, imaju svoje shvatanje krivice za rat i zločine, uključujući tu i bombardovanje 1999. i nemaju nameru, a ni razloga, da od tog viđenja odustaju. A posebna je priča to što je takva slika danas uveliko prihvaćena i od dobrog dela srpske javnosti, pri čemu su neki ovdašnji medijski i politički poslenici svojevremeno takođe dosta doprineli njenom nastajanju i širenju.
Srbiji je u tom delu sveta namenjena uloga nacističke Nemačke posle Drugog svetskog rata, jedino što sada na drugoj strani nema komunističke opasnosti i velikog ruskog medveda u ekspanziji, pa nema ni potrebe da se u poraženog balkanskog neprijatelja nešto naročito ulaže, da se mazi i da mu se olakšava život. U crno-beloj vizuri zapadnih propagandista, Srebrenica je postala simbolički operator za Aušvic. Miloševiću je namenjena uloga Hitlera, Mladiću Ajhmana – a Tadiću Vilija Branta. Pa, ko se u tu sliku uklopi, uklopio se. A ko ne – utoliko gore po činjenice. I po njega.
Nije ovde reč o tome da se širi bilo kakva ksenofobija i paranoja. Ali je neophodno osloboditi se što pre aktuelnog, nerealno idiličnog pogleda na svet i međunarodne odnose (sa elementima mazohizma i autošovinizma), koji je nastao u Beogradu tokom devedesetih kao reakcija opozicione javnosti na paranoju i propagandu tadašnjeg režima. Izgleda da su neki tadašnji opozicionari suviše bukvalno shvatili ono svojevremeno nosanje zastava zapadnih zemalja tokom protestnih šetnji u Beogradu. Ne, tamo u Briselu nam ne sede nikakvi „prijatelji“, mada, razume se, ima više ili manje naklonjenih. Ponajmanje su nam to Ketrin Ešton, Jelko Kacin, Doris Pak, razni „visoki predstavnici“ i ostala briselska politička birokratija. Ne treba se zbog toga žaliti, kukati i naricati nad sudbinom. Ali, isto tako, ne treba ni kao ptica dodo pasivno stajati i gledati dok te love i istrebljuju.
Najzad, treba se prisetiti da su i naši nekadašnji državni i istorijski uzleti bili takođe omogućeni sklopom nekakvih okolnosti i determinisani širim konstelacijama snaga i odnosa između velikih sila. Ali to se u romantizovanom nacionalnom sećanju uglavnom potiskuje u drugi plan i sve stavlja u zaslugu samo sopstvenom herojstvu, mudrosti i istorijskom pozvanju. Otprilike kao i u fudbalu (još je sveže sećanje na poslednje svetsko prvenstvo i izjave selektora Antića), kada se uspesi pripisuju našoj dobroj igri i taktici, a porazi objašnjavaju nedostatkom sportske sreće i sudijskim nepravdama.
Dakle, da, treba zaista imati i „sportske“ sreće. Ali treba imati i ljude sposobne da te srećne okolnosti i eventualnu priliku prepoznaju i iskoriste. Ali, šta reći o narodu i njegovim vođama koji su se za manje od dve decenije dva puta ukrcavali u pogrešan istorijski vagon i koji su pojurili za „zlatnim pticama“ neoboljševičkog socijalizma (krajem osamdesetih) i neoliberalne globalizacije (početkom dvehiljaditih) upravo u trenutku kada su one polako nestajale sa istorijskog horizonta? E, za to nam Kušner, Kacin, Pakova i ostali zaista nisu krivi.
Uostalom, pogledajte samo današnju Rumuniju i Bugarsku. Pogledajte probleme sa kojima se suočavaju mnoge zemlje evrozone, uključujući i one koje su godinama navođene kao uzor za primer. Pogledajte kako se ideja EU kruni i devalvira širom Evrope pod teretom rastuće birokratizacije, odsustva solidarnosti i oživljavanja nacionalnih strasti i regionalnih animoziteta.
Dakle, zaboravimo na određeno vreme EU i ne očekujmo pomoć od nekoga ko trenutno ima i previše sopstvenih problema, a mi smo mu, što je i normalno, (pret)poslednja rupa na svirali. Treba nam alternativni plan, strategija i vizija. I drugo, treba nam samopouzdanje koje smo u međuvremenu izgubili. I treba nam elementarni patriotizam kao podrazumevana i neophodna baza državnog i nacionalnog oporavka. A njega nema bez suverene demokratije, samostalnog državnog aparata, bez rodoljubive elite i bez trudoljubivog naroda. A vi sad vidite (pretpostavljam da ćemo se makar u ovome svi složiti, bez obzira na to gde stavljamo akcenat) šta nam je sve od pobrojanog – dakle, demokratija, državni aparat, elita i narod – u gorem, bednijem i beznadežnijem stanju.
S tim da ja takvo stanje vidim kao izazov i zadatak, a ne kao izgovor i alibi za nečinjenje, apatiju i rezignaciju.
Autor je glavni i odgovorni urednik časopisa „Nova srpska politička misao“
