Vladina većina zajedno s demokratama odbila je radikalski predlog za smenu predsednika Republike, nastavljeni su unakrsni pregovori o opštinskim vladama. Izgleda da srpski politički mozaik naprosto nije pogodan za sudbonosne konfrontacije, već je kao stvoren za kompromise i unakrsne koalicije
Politički milje u Srbiji izgleda kao razred u koji svako jutro umesto istoričarke uđe matematičarka. Već nekoliko nedelja na političkoj sceni se pojave teme za istoriju, kao što je pitanje državne teritorije (Kosova), ili položaja predsednika Republike, ili srpske oktobarske revolucije, ali birači očito nisu podelili ovlašćenja tako da se velike političke formacije oko toga sudbinski i konačno sudare, već su svoju volju podelili tako da njihovi predstavnici moraju da se sabiraju i oduzimaju – i da igraju onu dečju igru zvanu „ne ljuti se čoveče“.
Na četvrtoj sednici drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Srbije, 104 poslanika tražili su da se pokrene postupak za opoziv predsednika Republike zbog njegovog poziva kosovskim Srbima da izađu na izbore. „Za“ je glasalo 99 poslanika (radikali i socijalisti), a „protiv“ njih 127 (DS i stranke vladajuće koalicije).
Kad je predsednik Narodne skupštine Predrag Marković konstatovao da Narodna skupština nije prihvatila ovaj predlog, šef poslaničke grupe Srpske radikalne stranke iskoristio je pravo na poslovnički prigovor da bi rekao da je tim glasanjem grubo narušeno dostojanstvo Narodne skupštine, da je samovoljnom većinom sprečena Skupština da oceni da li je prekšen Ustav, da je predsednik Skupštine to lično sproveo, te da poslanička grupa SRS-a zbog svega toga želi da obavi konsultacije o svojim narednim koracima. Posle toga poslanička grupa SRS-a izlazi iz sale, a Skupština, bez pauze, nastavlja rad.
Socijalista Ivica Dačić traži da se održi sastanak šefova poslaničkih grupa sa predsednikom Skupštine na kome bi se ponovo raspravljalo o sudbini ove inicijative za smenu predsednika, pošto, kako je rekao Dačić, na prethodnom sastanku šefova poslaničkih grupa, zbog različitih tumačenja, nije jasno određeno da li odbacivanje predloga da se raspravlja o hitnom postupku znači i da je inicijativa odbačena ili će se o njoj raspravljati u redovnoj proceduri.
Nikolić je začikavao DS pitajući „one koji su izjavljivali da se ove rasprave ne boje“ zašto su bili protiv da se ona u Skupštini i održi, pa da na svaku radikalsku reč, njihovi protivnici izgovore pet.
Duško Petrović, potpredsednik DS-a, konstatovao je da ustavnih razloga za raspravu nema pošto postoji pravo predsednika Republike da vodi politiku. On je precizirao da je DS obećao da će dati svoje glasove za započinjanje rasprave u slučaju da se vidi da u Skupštini postoji politička volja da se o tome raspravlja, da DS ne bi bio smetnja da se takva ocena iznese pred sud javnosti na referendumu, ali da je očigledno da takve političke volje nema i da je to znak da se politički život u Srbiji racionalizuje.
Nikolić je prozvao i DSS – zašto je protiv toga da se raspravlja o odgovornosti predsednika Republike, a u kasnijim izjavama je tvrdio kako je ova stranka prestala da bude politički faktor u Srbiji. DSS je ponavljao van sale da ne odobrava radikalsku inicijativu ni retoriku, a da inače smatra da je Tadićev poziv bio politički štetan, ali nije više dosoljavao.
KOLIKO DALEKO: Videće se šta će najava radikalske opstrukcije značiti u bliskoj budućnosti. Povlačenje poslaničke grupe SRS-a na konsultacije mirisalo je na povlačenje nekog jačeg poteza koji bi mogao značiti i odustajanje od učešća u radu na izmeni Ustava. Kako je govorio DSS, najracionalnije bi bilo da se najpre donese novi ustav, pa da se ide na vanredne parlamentarne izbore – ili, kako je to najavljivao predsednik Narodne skupštine Predrag Marković, na izbore na svim nivoima. Odustajanje radikala verovatno bi sahranilo novi ustav, ali bi možda odložilo i parlamentarne izbore koje radikali priželjkuju. Deklarisani izborni cilj radikala na parlamentarnim izborima prošlog decembra bio je i da dobiju toliko poslanika da spreče izmenu Ustava. Oni su posle toga dva puta pristali da se pravi novi ustav. Taj njihov pristanak je verovatno uticao i na to da se iz ustavnih predloga DSS-a povuku odredbe o regionalizaciji Srbije, ali su se radikali pod različitim izgovorima iz toga povlačili. Poslovničko ispipavanje mogućnosti da se rasprava o predsedniku Republike ipak nađe na dnevnom redu, koje je izvodio socijalista Ivica Dačić, govori možda o tome da se ostavlja neki psihološki prostor za manevre. Izgleda da je predsdednik Skupštine pozvao poslaničke prvake na konsultacije na ovu temu, a i radikali su svoju ljutnju dozirali. U jednoj izjavi po izlasku iz Skupštine Nikolić izjavljuje da, posle odbijanja većine da razgovara o tome da li je predsednik prekršio Ustav, radikali (danas) nemaju razloga da učestvuju o odlučivanju o zakonima koje je predsednik Skupštine stavio na dnevni red tek da bi popunio vreme.
Kad je propala inicijativa za impičment predsednika Republike, radikal Nikolić ironično je konstatovao: „To je – kohabitacija.“ Taj termin je inače predmet pošalica. S druge strane, po zakonu amalgama politički najvećih suprotnosti i Tadić je izložen pritisku „radikalnih lustratora“ koji su bili za njegov izbor. Po pravilu, taj pritisak je veći i stav rigidniji što grupa ima manji izborni uticaj. Kod nekih, diferencijacija počinje kod patrijarha Pavla, kod nekih kod Koštunice, kod nekih kod samog Tadića. Kad se raspadao Građanski savez, jedna grupa se deklarisala kao zagovornik kratke i brze promene. (Samo fale Prva proleterska i još sedam divizija.)
KOSOVSKO KLATNO: Kohabitacija predsednika i premijera bila je na ozbiljnoj probi povodom kosovskih parlamentarnih izbora, a ta kriza je očito bila pospešena i pritiskom međunarodnih faktora vođenih sopstvenom računicom.
I posle masovnog bojkota izbora od strane kosovskih Srba, Tadić je ponavljao da bi i ponovo uputio isti poziv, mada je bilo teško prikriti poniženje predsednika Republike koga niko nije poslušao.
S druge strane, dok su svi čekali kakav će vetar doneti novi američki predsednički izbori, u srpskom političkom miljeu rasla je neizvesnost oko sudbine Kosova – ili se bar oživljavao košmar da će ovde ponovo dolaziti Holbruk i Medlin Olbrajt. Tadić je u toj atmosferi „kompenzaciono“ naglašavao da je on izričito protiv nezavisnosti Kosova. Ta poruka je naročito ponavljana posle Tadićeve posete Nemačkoj. Bar u jednoj prilici, međutim, predsednika Tadića su tokom tog napora dezavuisali u sopstvenim redovima. Bivši premijer Zoran Živković je, naime, u jednom intervjuu izjavljivao da je nezavisnost Kosova gotova stvar i da to treba građanima saopštiti.
S druge strane, iz srpske vlade, verovatno svesni da perspektive s Kosovom nisu sjajne, nisu mnogo dosoljavali, dok su dolazili signali da bi do nekog usaglašavanja politike predsednika i premijera moglo doći.
Predrag Simić, savetnik ministra spoljnih poslova Vuka Draškovića, inače budući ambasador SCG u Parizu, procenio je u ponedeljak 1. oktobra u Pres klubu Medija centra da bi u narednih desetak dana moglo doći do dorade srpskog plana za Kosovo kako bi se uspostavio konsenzus glavnih aktera na političkoj sceni, a time i olakšala pozicija Beograda u očekivanju sledećih koraka koji se tiču Kosova, a koje će preduzeti međunarodna zajednica. A to znači – Amerika. Simić, naime, procenjuje da je teško očekivati da će se naredni koraci povlačiti iz Evrope, pošto Evropa još nije osposobljena za rešavanje konfliktnih situacija, već da će budućnost Kosova uveliko zavisiti od rezultata izbora u SAD. A to opet znači da treba sačekati konstituisanje nove američke administracije, možda negde do maja sledeće godine.
Koštunica je pozvao poslaničke prvake na konsultacije o kosovskoj politici. Jedna od osetljivih odluka jeste i ona koja se tiče saveta novoizabranim kosovskim srpskim poslanicima.
To pitanje će se verovatno aktuelizovati već kad šef Unmika Soren Jesen-Petersen dođe u Beograd, da bi s predsednikom Srbije Borisom Tadićem i premijerom Vojislavom Koštunicom razgovarao o decentralizaciji Kosova, institucionalnoj zaštiti Srba i ljudskim pravima.
Sudeći po stavu Slobodana Samardžića, savetnika premijera Srbije, vlada je bliža stavu da srpski poslanici ne bi trebalo da ulaze u kosovski parlament pošto predstavljaju samo sebe same. Trebalo bi da svoj status zamrznu, odnosno da ne verifikuju mandate dok ne dođe do nekog napretka u pregovorima i do garancija. Po oceni Samardžića, Srbi bi tada mogli da uđu u institucije, ali i tada bi trebalo da budu raspisani novi izbori, posle kojih bi Srbi ušli i u svoje i u kosovske centralne institucije.
Jedan od tih poteza tiče se i verovatno skorog aktiviranja Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju, koji vodi Nebojša Čović.
PITAJ GA ŠTA HOĆE: Nije kosovsko pitanje jedino koje traži bolju koordinaciju ustavnih faktora. Na dnevnom redu je budžet. Vlada je napravila Nacrt budžeta i on ulazi u skupštinsku proceduru. Pre parlamentarne verifikacije gabariti tog budžeta određeni su u pregovorima sa MMF-om, najpre onaj da javna potrošnja treba da bude svedena sa sadašnjih 50 na oko 45 odsto BDP-a. Politički akteri će, dakle, biti u izvesnoj dihotomiji između borbe za vlast povodom budžeta i potrebe da se ne pokvari aranžman sa MMF-om i ne odlože očekivane „tranše“. Donošenje budžeta uvek pokazuje da li vlada može opstati ili ne. Nijedna politička partija ne može se uzdržati od toga da na budžetskom pitanju ruši vladu ili da je ucenjuje.
Srpski politički mozaik naprosto nije pogodan za sudbonosne konfrontacije, već za mnoge kompromise, kalkulacije i unakrsne koalicije što govori činjenica da se na lokalnim nivou ne može lako uspostaviti nijedan od deklarisanih „sanitarnih kordona“.
Urednik „Nove srpske političke misli“ Đorđe Vukadinović, koga je svojevremeno izvestan broj komentatora blatio što zagovara tezu da radikali treba da budu pacifikovani kroz uvlačenje u različite oblike parlamentarne saradnje, sada malo trijumfalistički konstatuje u izjavi za list „Danas“ kako u Srbiji trguje svako sa svakim i kako je rasplet događaja oko formiranja vojvođanske vlade iznenadio samo neupućene i zarobljenike mita o postojanju „demokratskog bloka“.
Povodi za tu dijagnozu jesu komplikovani pregovori o koalicijama u Nišu, Novom Sadu i mnogim opštinama, pa i na pokrajinskom nivou u Vojvodini. U vojvođansku vladu ući će Karićeva stranka umesto G17 plus, što je propraćeno komentarom iz te stranke (Čedomir Antić, član političkog saveta G17 plus) da je u nedelju 31. oktobra poništeno delo od 5. oktobra 2000. godine i da je ulaskom bivšeg Miloševićevog ministra i srpskog oligarha Bogoljuba Karića u Vladu Vojvodine pokazano da su te stranke ne samo abolirane 6. oktobra 2000, već da su sada, 31. oktobra 2004. godine, i rehabilitovane.
Tako je jedna pošiljka ideoloških optužbi koje su se čule pri formiranju srpske vlade u martu 2004, u oktobru preusmerena ka pošiljaocu.
Još nije kraj. Andreja Mladenović, portparol DSS-a, stranke koja je svojevremeno najviše napadana zbog toga što je prihvatila podršku socijalista, sada izjavljuje da će ova partija biti opozicija u vojvođanskoj skupštini, a da će način konstituisanja pokrajinskog parlamenta uticati negativno i na pregovore o formiranju vlasti u Novom Sadu. On je precizirao: „Ne vidim zašto bi radikali bili isključeni iz tih razgovora (o novosadskoj vladi), pogotovo što su osvojili najviše odborničkih mesta, a njihov kandidat izabran za gradonačelnika.“ Velibor Radusinović, šef poslaničke grupe DSS-a u pokrajinskoj skupštini, proširuje listu ocenom da je koaliciranjem sa SVM-om, PSS-om i naročito LSV-om, DS pogazio koalicioni sporazum Tadića i Koštunice, te da je za očekivati da će takva odluka imati reperkusije i po koalicione odnose u – vojvođanskim opštinama.
S druge strane dolaze signali da pregovori u Beogradu, koji traju nekoliko nedelja, najverovatnije vode ka koaliciji DS-a, DSS-a i G17 plus. Međutim, upravo je formiran skupštinski anketni odbor, koji treba da ispita eventualne nepravilnosti tokom izbora u Beogradu, što je rezultat prigovora koje je na tok tih izbora izneo Čović-Orlićev SDP.
Sad vidimo, pomenuta pošiljka s revolucionarnim kletvama narednih dana verovatno će se kretati u različitim smerovima – i verovatno izgubiti među mnogim hitnijim političkim kvitama i računima.
DS je prilikom konstituisanja vlasti u Vojvodini pokazao da ne računa na dugoročnu kohabitaciju sa vladajućom Koštuničinom koalicijom u Republici, ali da je istovremeno vodio računa da ne razjari suviše svoje glavne protivnike na demokratskoj strani Srbije
Konstituisanje Skupštine Vojvodine i izbor vojvođanske vlade (30. oktobra) protekli su bez većih iznenađenja, a može se reći i da nisu doneli ništa spektakularno novo u rasporedu političkih snaga na vlasti. Demokratska stranka, sa 36 od ukupno 120 mesta u Skupštini Vojvodine, kao i u prethodnom mandatu – obezbedila je većinu u koaliciji sa Savezom vojvođanskih Mađara (11 mandata), Ligom socijaldemokrata Vojvodine (sedam mandata), (novom strankom) Pokretom snaga Srbije (sedam mandata), Reformistima Vojvodine (dva mandata) i, navodno, još pet poslanika iz različitih grupa.
Mada je, kao i zimus u Skupštini Srbije, Srpska radikalna stranka u Skupštini Vojvodine zauzela najviše stolica (36), ona je ostala bez funkcija u pokrajinskim institucijama. Stranke iz vladajuće republičke koalicije, Demokratska stranka Srbije i G17 plus, koje zajedno imaju devet mandata u toj skupštini (sedam plus dva), takođe su van „većinske koalicije“. Prva, čini se, svojevoljno, dok druga javno protestuje što se DS opredelio za saradnju sa PSS-om, a ne sa njihova dva poslanika (plus, navodno, nekoliko predstavnika grupa građana, sa kojima su oformili poslanički klub).
Ono što bi se, nategnuto, moglo nazvati neočekivanim, jeste činjenica da se Bojan Pajtić, potpredsednik DS-a i neposredni „kreator većine“ u Skupštini Vojvodine, nije opredelio da sedne u, simbolički najvažniji, kabinet Nenada Čanka, dakle kabinet predsednika Skupštine, nego je uzeo mesto predsednika Izvršnog veća, koje je i u prethodnom mandatu držala njegova stranka (premijer je bio Đorđe Đukić). Već i ovaj potez upućuje na zaključak da je u DS-u pažljivo odmereno šta bi se ovde dobilo, a na nekom drugom mestu izgubilo, ako bi ova stranka potpuno transparentno „preuzela odgovornost“ za autonomiju Vojvodine. Izgleda da je procenjeno da je mudrije tu formalno prvu funkciju vlasti u Vojvodini ostaviti nekoj autonomističkoj stranci, ali ne i Nenadu Čanku, koji je tu funkciju dosad „obnašao“ i koji je, ipak, suviše samosvojan i suviše krupan, za verovatno manju ulogu koju će ne samo ova skupština, nego i Vojvodina, imati u Srbiji u narednim vremenima.
Za predsednika Skupštine Vojvodine izabran je generalni sekretar LSV-a, Bojan Kostreš, i ta okolnost je kod opozicionih stranaka odmah procenjena kao puki manevar da Nenad Čanak, zapravo, ostane tamo gde je i dosad bio. Međutim, ovog mladića, koji je u Čankov kabinet upao u poslednji čas (jer prvobitno nije čak bio ni na listi poslanika, pa je tu ubačen nakon ostavke partijskog kolege Dušana Jakovljeva), prerano je okvalifikovati kao nekakvu „Čankovu marionetu“, mada se dosad isticao savesnom privrženošću svome lideru. On je u LSV-u bio jedan od retkih koji je ustajao rano, zavodio red u stranačkoj zgradi, tražio profesionalan odnos prema političkom radu na terenu, zamajavao se sa detaljima, organizacijom, itd. A takvi su obično bogom dani da neku „legendu“ pošalju u penziju.
I kao mandatar nove vojvođanske vlade, Bojan Pajtić se odlučio za polovične promene, gotovo u bukvalnom smislu. U novom sastavu pokrajinske vlade, devetorica su iz prethodne ekipe, a 12 novih pokrajinskih ministara uglavnom su ljudi koji su već poznati na političkoj sceni Vojvodine. Potpredsednička mesta su dobili Gabor Lodi (DS), Tamaš Korhec (SVM), Dušan Jakovljev (LSV) i Tihomir Simić (PSS).
Prema tome, moglo bi se reći da je DS prilikom konstituisanja vlasti u Vojvodini pokazao da ne računa na dugoročnu kohabitaciju sa vladajućom Koštuničinom koalicijom u Republici, ali da je istovremeno vodio računa da ne razjari suviše svoje glavne protivnike na demokratskoj strani Srbije i ne da im suviše opravdanja da u Novom Sadu, gde je čvorište čitavog vojvođanskog, a možda i srpskog, političkog problema – krenu putem saradnje sa radikalima. Ako se oni za to ipak odluče, ispašće da su to hteli, a ne da su na to bili primorani.
Dimitrije Boarov
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
