Mali obilazak budućnosti

Sličan zaključak mogao se doneti već na početku posete. Naime, od 107 novinara iz cele Evrope koji su bili pozvani na redovnu polugodišnju konferenciju za štampu (na kojoj Simens objavljuje najnovije cifre, svoju poziciju na berzama i planove za budućnost), samo je osmoro novinara iz Srbije bilo u mogućnosti da nekoliko dana pre konferencije obiđe postrojenja ove kompanije, razgovara sa direktorima i čak isproba neka od najnovijih dostignuća. Šta je to moglo da se vidi?

Na početku, podjednako impresivni brojke i istorijat. Za 155 godina postojanja, kompanija je od skromnog preduzeća za izradu telegrafskih konstrukcija izrasla u giganta koji proizvodi kompjutersku tehnologiju, mobilne telefone, uređaje za domaćinstvo, uređaje za druge grane industrije, vozove, generatore, medicinske aparate. Sve faze tog puta izložene su široj publici u minhenskom Simens forumu gde jedan do drugog stoje npr. prvi telegraf i kompjuterski sistem koji omogućava transformaciju pisanog u glasovni zapis – nekoliko sekundi pošto ste poslali e-mail, na drugoj strani sale zazvoni telefon i imate priliku da čujete šta ste zapisali. (Da je mašina zaista pametna, pokazuje i eksperiment tokom kojeg je poslat e-mail sa porukom „Hajde da vidimo znaš li srpski“, a umilni robotizovani glasić progovorio i „po naški“.) Posle forumskih izložbenih postavki na red je došla i praktična primena – umesto autobusom ili avionom, novinarska ekipa je od Minhena do Nirnberga putovala vozom ICE 782 koji proizvodi Simens. Ukratko: moderan dizajn, zavidna brzina, enterijer nalik na avionski, ispred svakog sedišta monitor sa nekoliko TV kanala (ako hoćete i da slušate program, od osoblja dobijate slušalice), promena kanala dugmencetom instaliranim na rukohvat, optička vrata između vagona, toaleti poput onih u boljim beogradskim hotelima.

Sledeća faza putovanja podrazumevala je suočavanje s nečim od čega smo još dalje nego od futurističkih vozova: strogim radnim sistemom i pronalaženjem novih, uspešnijih modela organizacije u jednom preduzeću. U postrojenju za proizvodnju uređaja za automatizaciju (koje koriste sve veće svetske kompanije) u Ambergu, koordinator Robert Hierl prikazao je sistem u kome svi, od direktora postrojenja do radnika na traci (po ipak jasnom hijerarhijskom ključu) učestvuju u rešavanju proizvodnih problema – na table u halama i hodnicima kače se crveni papiri sa rukom ispisanim problemima, idejama i predlozima i zeleni, sa rešenjima za te probleme i ideje. Sve to se redovno analizira, prihvata ili odbacuje, a za posebno kreativne predviđene su i mesečne ili godišnje nagrade: bicikl, televizor ili put u Pariz. (Ovaj sistem je još nov, ali se uspešno primenjuje u 40 fabrika u Sloveniji i još tri Simensova postrojenja). Koliko god bilo strogo organizovano, postrojenje u Ambergu po nečemu liči na ono što može da se vidi i kod nas: u nekim delovima fabričke hale radnicima je dozvoljeno da puše čak i tokom radnog vremena!

Pored Amberga, ekipa iz Srbije obišla je i postrojenje za medicinsku opremu u Erlangenu i postrojenje za informatiku i telekomunikacije – oblasti u kojima Simens postiže impresivne rezultate i o kojima će više reči biti u nekom od sledećih brojeva „Vremena“. Za sada treba reći da je osoblje u Erlangenu bilo više nego dobro informisano o tržištu u Srbiji i da je pomenut podatak da je Simens oprema odavno prisutna i kod nas – svega nekoliko godina po početku primene rendgena, taj uređaj već je bio instaliran u Šapcu 1902. godine.

Pre nego što će na konferenciji za štampu biti saopšteno npr. da je prihod kompanije u drugom kvartalu fiskalne 2002. bio 1281 milijarda eura (u poređenju sa „tričavih“ 578 miliona u isto vreme prošle godine), ali i da kompaniji predstoji izvesna redukcija broja zaposlenih, predstavnici novinarskog esnafa beogradskog razgovarali su i sa glavom Simensa lično. Na svečanoj večeri koja je prethodila konferenciji, direktor kompanije Hajnrih fon Pirer najduže se zadržao upravo za „beogradskim stolom“ za kojim se prisetio svoje 12-godišnje novinarske karijere i prvog automobila koji je vozio (cena: 1200 nemačkih maraka), ali i prošlogodišnjeg razgovora sa Zoranom Đinđićem, činjenice da je Srbija zanimljivo tržište, kao i teze „da svako mora mnogo da radi na sebi da bi nešto postigao“.

Kompanija za sada ima predstavništvo i prodajne objekte u Jugoslaviji, ali sudeći po tretmanu predstavnika novinarskog esnafa beogradskog, čini se da se planovi ne završavaju na tome – istočna Evropa inače je jedan od slabije pokrivenih delova Simens mreže. Za sada, jasna je samo namera. Kako će sve to biti praktično izvedeno, trebalo bi verovatno pitati premijera.