Kad premijer ode u Nemačku na sastanak sa najvećim tamošnjim privrednicima, to obično znači da su dotični privrednici, ali i premijer, zainteresovani za razmenu znanja, robe i novca. Kad u Nemačku ode grupa novinara, to obično znači da ih čekaju jurnjava za privrednicima, pokušaji da shvate zašto nama baš i ne polazi za rukom ono što polazi celom svetu i, na kraju, gorak osećaj da i za Nemačkom i za svetom zaostajemo bar pedeset godina. Ako se slučajno desi da vas pozove Simens, to iskustvo biće znatno drugačije, a u domovinu ćete se vratiti sa zaključkom da je (uprkos svemu) mesto na kome živite i te kako zanimljivo za kompaniju koja ima milion deoničara, 450.000 zaposlenih i godišnji prihod od nekoliko milijardi eura
Sličan zaključak mogao se doneti već na početku posete. Naime, od 107 novinara iz cele Evrope koji su bili pozvani na redovnu polugodišnju konferenciju za štampu (na kojoj Simens objavljuje najnovije cifre, svoju poziciju na berzama i planove za budućnost), samo je osmoro novinara iz Srbije bilo u mogućnosti da nekoliko dana pre konferencije obiđe postrojenja ove kompanije, razgovara sa direktorima i čak isproba neka od najnovijih dostignuća. Šta je to moglo da se vidi?
Na početku, podjednako impresivni brojke i istorijat. Za 155 godina postojanja, kompanija je od skromnog preduzeća za izradu telegrafskih konstrukcija izrasla u giganta koji proizvodi kompjutersku tehnologiju, mobilne telefone, uređaje za domaćinstvo, uređaje za druge grane industrije, vozove, generatore, medicinske aparate. Sve faze tog puta izložene su široj publici u minhenskom Simens forumu gde jedan do drugog stoje npr. prvi telegraf i kompjuterski sistem koji omogućava transformaciju pisanog u glasovni zapis – nekoliko sekundi pošto ste poslali e-mail, na drugoj strani sale zazvoni telefon i imate priliku da čujete šta ste zapisali. (Da je mašina zaista pametna, pokazuje i eksperiment tokom kojeg je poslat e-mail sa porukom „Hajde da vidimo znaš li srpski“, a umilni robotizovani glasić progovorio i „po naški“.) Posle forumskih izložbenih postavki na red je došla i praktična primena – umesto autobusom ili avionom, novinarska ekipa je od Minhena do Nirnberga putovala vozom ICE 782 koji proizvodi Simens. Ukratko: moderan dizajn, zavidna brzina, enterijer nalik na avionski, ispred svakog sedišta monitor sa nekoliko TV kanala (ako hoćete i da slušate program, od osoblja dobijate slušalice), promena kanala dugmencetom instaliranim na rukohvat, optička vrata između vagona, toaleti poput onih u boljim beogradskim hotelima.
Sledeća faza putovanja podrazumevala je suočavanje s nečim od čega smo još dalje nego od futurističkih vozova: strogim radnim sistemom i pronalaženjem novih, uspešnijih modela organizacije u jednom preduzeću. U postrojenju za proizvodnju uređaja za automatizaciju (koje koriste sve veće svetske kompanije) u Ambergu, koordinator Robert Hierl prikazao je sistem u kome svi, od direktora postrojenja do radnika na traci (po ipak jasnom hijerarhijskom ključu) učestvuju u rešavanju proizvodnih problema – na table u halama i hodnicima kače se crveni papiri sa rukom ispisanim problemima, idejama i predlozima i zeleni, sa rešenjima za te probleme i ideje. Sve to se redovno analizira, prihvata ili odbacuje, a za posebno kreativne predviđene su i mesečne ili godišnje nagrade: bicikl, televizor ili put u Pariz. (Ovaj sistem je još nov, ali se uspešno primenjuje u 40 fabrika u Sloveniji i još tri Simensova postrojenja). Koliko god bilo strogo organizovano, postrojenje u Ambergu po nečemu liči na ono što može da se vidi i kod nas: u nekim delovima fabričke hale radnicima je dozvoljeno da puše čak i tokom radnog vremena!
Pored Amberga, ekipa iz Srbije obišla je i postrojenje za medicinsku opremu u Erlangenu i postrojenje za informatiku i telekomunikacije – oblasti u kojima Simens postiže impresivne rezultate i o kojima će više reči biti u nekom od sledećih brojeva „Vremena“. Za sada treba reći da je osoblje u Erlangenu bilo više nego dobro informisano o tržištu u Srbiji i da je pomenut podatak da je Simens oprema odavno prisutna i kod nas – svega nekoliko godina po početku primene rendgena, taj uređaj već je bio instaliran u Šapcu 1902. godine.
Pre nego što će na konferenciji za štampu biti saopšteno npr. da je prihod kompanije u drugom kvartalu fiskalne 2002. bio 1281 milijarda eura (u poređenju sa „tričavih“ 578 miliona u isto vreme prošle godine), ali i da kompaniji predstoji izvesna redukcija broja zaposlenih, predstavnici novinarskog esnafa beogradskog razgovarali su i sa glavom Simensa lično. Na svečanoj večeri koja je prethodila konferenciji, direktor kompanije Hajnrih fon Pirer najduže se zadržao upravo za „beogradskim stolom“ za kojim se prisetio svoje 12-godišnje novinarske karijere i prvog automobila koji je vozio (cena: 1200 nemačkih maraka), ali i prošlogodišnjeg razgovora sa Zoranom Đinđićem, činjenice da je Srbija zanimljivo tržište, kao i teze „da svako mora mnogo da radi na sebi da bi nešto postigao“.
Kompanija za sada ima predstavništvo i prodajne objekte u Jugoslaviji, ali sudeći po tretmanu predstavnika novinarskog esnafa beogradskog, čini se da se planovi ne završavaju na tome – istočna Evropa inače je jedan od slabije pokrivenih delova Simens mreže. Za sada, jasna je samo namera. Kako će sve to biti praktično izvedeno, trebalo bi verovatno pitati premijera.
Zašto je svako ko se bavio upotrebom neutvrđenog tipa akustičnog oružja na studentskom protestu 15. marta postao neprijatelj države, terorista i atentator na Vučića? Zbog čega bi i Berija pozavidio Biji na ovoj operaciji? Kako režim u Beogradu 2026. nastoji stvoriti atmosferu nalik na onu iz Moskve 1937
Podaci Vrhovnog javnog tužilaštva pokazuju da poslednjih godina raste broj zahteva koje tužioci upućuju policiji radi prikupljanja potrebnih obaveštenja, ali da odgovori na te zahteve sve češće izostaju. Reč je o prvoj i jednoj od najvažnijih radnji u predistražnom postupku, bez koje tužilaštvo u mnogim slučajevima ne može da nastavi istragu
Zašto su se na meti režima, pored studenata, našli verbalni delinkventi – analitičari, stručnjaci i novinari? Kako je Više javno tužilaštvo u svom saopštenju donelo presudu da su studenti sami sebe streljali zvučnim topom? I kako je Vučić tvrdio da Srbija uopšte nema zvučne topove, a ispostavilo se da ih ima, kao što je odmah posle pada novosadske nadstrešnice tvrdio da “jedino ona nije renovirana”, pa se brzinom svetlosti na društvenim mrežama utvrdilo da to nije istina? Na koji je način aktivirana medijska bomba u režimskim medijima sa unapred spremljenim spiskovima ljudi koji su učestvovali u “zaveri” i koje treba utući? I da li je reč o pokušaju zabrane studentskog pokreta
Pošto tužilac u Srbiji ne može da optuži osobu koja se kolima zaleće u građane, gledaoci RTS-a mogu videti kako se pred kamerama obesmišljava ta pravna institucija
Srbija će sačuvati mir, lokalni funkcioneri moraju da razgovaraju sa narodom ili će biti smenjeni, ekonomija raste brzo, žele da nas sruše jer Srbija grabi napred, nema više straha od “blokadera”, predsednik je žrtva, biće veće plate i penzije. Na osnovu iskustva, po svoj prilici ovako će izgledati Vučićeve poruke na predstojećem mitingu
Zašto je Aleksandra Radića, najistaknutijeg vojno-političkog komentatora u Srbiji, režim pretvorio u pokretnu metu
Manje je važno šta će pisati u službenim beleškama sa saslušanja Aleksandra Radića. Mnogo je važnije šta će večeras prolaziti kroz glave hiljada ljudi koji su o „zvučnom topu" govorili, pisali, svedočili ili tražili pomoć. Ako je odgovor: „Bože, samo da ne dođu i po mene", onda je cilj postignut
Kako je priznavši ubistvo Aleksandra Nešovića, Saša Vuković Boske vratio pažnju javnosti na Veselina Milića? Šta još upada u oči u njegovom iskazu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
