Mali Napoleon i orlovi

Poslednjim zviždukom sudije na utakmici Srbija–Kazahstan, kojom su formalno okončane kvalifikacije za evropsko prvenstvo naredne godine u Švajcarskoj i Austriji, otpočela je sveopšta rasprava na temu daljeg ostanka na klupi Havijera Klementea, prvog selektora fudbalske reprezentacije Srbije. Medijska paljba koja je trajala poslednjih meseci pretvorila se u frontalni napad i sveukupnu analizu rada Klementea i Zvezdana Terzića, predsednika Saveza, što bi moglo da dovede do novih promena u fudbalskoj organizaciji.

U medijima traje jedna vrsta rasprave o tome da li je Klamente završio posao u Srbiji, ko je najodgovorniji za neuspeh reprezentacije i ko bi trebalo da sedne na klupu jedne od najmlađih evropskih fudbalskih selekcija. Iako se Terzić stalno poziva na proceduru koja postoji kada su u pitanju razrešenje i izbor selektora, čini se da pritisci praćeni nominacijama dolaze sa svih strana, što i nije neobično za zemlju za koju se obično kaže da ima selektora bar koliko i stanovnika. Intenzitet kampanje povodom sveukupnog delovanja Klementea nema novih karakteristika: neodlazak na EP shvaćen je kao neuspeh iako je većini jasno da je igrački potencijal tima diskutabilan; ipak, intenzitet sa kojim se „udara“ po Klementeu, a posebno po Terziću, govori da postoji snažna opozicija sadašnjem predsedniku Saveza i da bi naredni dani zaista mogli da označe i njegov odlazak sa mesta prvog čoveka fudbalske organizacije.

Razume se, Klementea je po okončanju kvalifikacionog ciklusa branio samo Terzić jer je dovođenje ovog Baskijca bila njegova originalna ideja. Prema Terziću, Klemente je radio posao na pravi način i treće mesto u kvalifikacijama, iza Poljske i Portugala, realna je slika mogućnosti „orlova“. Kada je Terzić lane preuzeo sa svojim Fudbalskim savezom Srbije ingerencije fudbalskog saveza državne zajednice SCG obelodanio je svoje velike planove na polju stvaranja nove reprezentacije. Umesto prežaljenog Ilije Petkovića, koji je u ciklusu za kvalifikacije za SP u Nemačkoj uradio ono što se davno nije ovde dogodilo – obezbedio direktan plasman na takmičenje, a onda se na samom prvenstvu pokopao lošom igrom i rezultatima, na čelo tima je doveden Klemente. Terzić je intenzivno tražio selektora u inostranstvu jer mu je izgledalo da u Srbiji nema trenera koji bi odgovorio „novom vremenu“. Terzić je od početka promovisao koncept sasvim nove reprezentacije što nije bilo lako predstaviti u „državi kontinuiteta“. On je pre svih drugih reprezentacija (zapravo, možda su samo stonoteniseri bili hitriji) promenio boje, odbacio nadimak „plavi“ i obukao tim u boje nacionalne zastave, ali se sa dolaskom novog selektora odrekao usluga nekih igrača koji su bili važni u prethodnom ciklusu.

Kada je stigao na mesto prvog trenera novoproglašenih fudbalskih „orlova“ Klemente je bio primljen sa dozom rezerve. Bilo je naglašeno da je on trener značajnog iskustva, osvajao je u Španiji i prvenstva i kup, vodio je reprezentaciju Španije šest godina, ali ipak nije doživljen kao baš toliko veliko fudbalsko ime. Novinari su ga iz nekog razloga prozvali „Mali Napoleon“ što je on pokušao isprva da razume, ali je na kraju odustao. Javnost u Srbiji je kao centralni problem navela problem jezika (kako će da se sporazumeva sa igračima?), ali je Terzić to lagodno odbacio rečenicom koja je zvučala u srpskom kontekstu pogrdno: „Igračima neće ništa faliti da umesto što izlaze noću posvete malo vremena učenju jezika.“ Pored ovog, trivijalnog razloga, kritika je vremenom usmerena u nepostojanje pravog sistema igre, činjenice da je Klemente veći deo godine u inostranstvu, da ne prati šta se dešava u Srbiji i da ne poštuje u dovoljnoj meri domaći fudbal (kako igrače tako i trenere). Teren, forumi i hodnici bili su mesta na kojima se Klemente borio protiv svojih kritičara.

IGRA NA TERENU: Kako nije bilo drugih posebnih zamerki, osim iz krugova koji su večita opozicija Terziću, Klemente je krenuo u projekat „EP 2008“. Pre početka ciklusa startovao je ubedljivo: Češka je pobeđena lako, što je kod kuće protumačeno kao sjajna stvar i vest koja govori da je krah na SP u Nemačkoj zaista bio incident. Klemente je u tim uveo neke nove igrače (Trišovića, Pantelića) dao je šansu mladom strelcu Danku Lazoviću. Oni su na samom početku igrali nadahnuto, ali kada su krenule kvalifikacije stvari su počele da se menjaju nagore. Od starijih mesto su sačuvali Stanković, Dragutinović i Krstajić, a Nemanja Vidić i Nikola Žigić su promovisani u nove vođe novog srpskog tima, što je nekako i logično jer su u svojim igrama pokazali da imaju evropski kvalitet.

U jesen prošle godine počele su kvalifikacije. Posle pobeda nad Azerbejdžanom, Belgijom i Jermenijom kod kuće i remijem u Poljskoj, pre godinu dana je izgledalo da tim ima velike šanse da ode na prvenstvo. Međutim, dobar rezultat – za šta je zaslužna bila i činjenica da se igralo najviše kod kuće – nije mogao da sakrije slabosti u igri, odnosno nepostojanje nekog prepoznatljivog sistema. Ako je Ilija Petković zasnivao igru na granitnoj odbrani i „šta napred urade Žigić i Kežman“ konceptu, Klemente je pokušavao da primeni neki drugi sistem koji je trebalo da znači tečniju igru na sredini terena. Pokazalo se, kroz čitav ciklus, da za takvu igru reprezentacija ima snage samo onda kada veoma rano povede (najbolji primer je pobeda protiv Finske u Helsinkiju). Javnost je reagovala kao i uvek: od uzdizanja u nebo, do smrzavanja u najdubljem paklu.

U čitavom kontekstu koji važi za nastupe reprezentacije samo je Klemente bio faktor koji odskače, ali to mu nije donelo velike poene. Njegovo razumevanje sveta i fudbala, pokazalo se, nije moglo da se uklopi u postojeću domaću matricu. Klemente se nije puno radovao posle pobeda, nije umirao posle poraza (mada, bilo ih je samo dva u kvalifikacijama). Koliko je to mogao da prevede Risto Vidaković, njegov pomoćnik i prevodilac, Klemente je u srpski fudbal pokušao da donese dozu realnosti i odmerenosti. Za razliku od Petkovića koji je pozivao javnost čitajući saopštenja napisana u maniru generalskih govora, Klemente se klonio bilo kakve histerije. On nije potcenjivao ekipu kada je igrala slabo, ali nije ni obećavao nebo kada je bilo dobre igre. Kada su ga novinari jednom pitali o tome koji je sistem najbolje igrati, da li je to 4-4-2, 3-5-1 ili 4-3-3, Klemente je hladnokrvno odgovorio da to nema velikog značaja i da je najvažnije kako će ekipa početi utakmicu, odnosno s kakvim osećanjem igrači istrčavaju na teren. „Trener može da postavi najbolju moguću taktičku formaciju ali, ako ekipa nije raspoložena, od sistema nema ništa“, govorio je Klemente.

Klemente nije imao sreću da mu glavni igrači – Stanković, Vidić i Žigić – budu non-stop na raspolaganju, što zbog brojnih povreda, što zbog kartona. Zato je u tim uveo veliki broj igrača iz mlade selekcije koja je na poslednjim takmičenjima u svom uzrastu bila u vrhu evropskog fudbala. Činjenicu da je tim podmlađen Klemente je uzimao kao olakšavajuću okolnost kada je ekipa igrala slabo, pripisujući to menatlitetu i mladosti, neodlučnosti i pomanjkanju vere u sopstvene mogućnosti. Baskijac je „probao“ više od 25 fudbalera u kvalifikacionom ciklusu i nije došao do „tima“, što svakako ide na njegov račun. On je pokušavao da menja taj mentalitet ali mu to nije pošlo za rukom – još jednom je „ispalo“ da su glavni problemi bili sa ekipama koje u našoj javnosti (i prema realnom rejtingu) pripadaju dnu lestvice evropskog fudbala: „orlovi“ su nastradali u dalekom Kazahstanu, ali i od Belgije koja se više ne seća kada je učestvovala na nekom takmičenju. Poraz od Kazahstana bio je razlog da se ospe prvi arsenal na Klementea, ali je on to primio staloženo, uz opasku da je tako kako je i da se igra još nekoliko utakmica.

Nerešeni rezultat u duelu sa Finskom u Beogradu bio je znak da se tim nalazi pred ispadanjem, ali je nada trajala sve do posrnuća u Jermeniji, kad je uz puno sreće izbegnuta katastrofa. U tom trenutku bilo je jasno da je Klemente negde debelo promašio, ili da se u timu dešavaju stvari koje nemaju direktne veze sa njim i na koje on ne može da utiče.

FORUMI: Od trenutka kada je postavljen na mesto selektora, Klemente je imao opoziciju u onome što se naziva Stručni savet FSS-a. Njega sačinjava grupa srpskih trenera na čelu sa Milovanom Đorićem o čijim rezultatima je suvišno govoriti. Ovo „telo“ je upravo ovih dana dobilo na važnosti jer se u više navrata „obraćalo javnosti“ ocenom da Baskijac mora da ode jer nije napravio rezultat. I ne samo što nije napravio rezultat nego nema ni koncept igre, nema tim, a pri tom je bio navodno basnoslovno plaćen za naše uslove. Prema onome što je ranije bilo saopšteno javnosti, Klemente radi za 30.000 evra mesečno i bila mu je obećana dodatna premija ukoliko Srbija ode na prvenstvo Evrope. Domaći stručnjaci su i tokom kvalifikacija govorili da to „ništa ne valja“, da Klemente ne zna šta se dešava u domaćem fudbalu, da Terzić zanemaruje dobronamerne savete.

Klemente ni u jednom trenutku nije povisio ton. On je prihvatio odgovornost za neuspeh u kvalifikacijama, ali to nije doživeo kao kraj sveta. Po njemu, urađen je veliki posao, jer je tim podmlađen i u seniorski pogon su uključeni igrači na koje ćemo moći da se oslonimo narednih desetak godina. Njegovi protivnici kažu da je za neuspeh neophodno snositi posledice, a da tim nije podmlađen već je to – prirodni proces.

Priča o podmlađivanju ili rezultatu nalik je onoj o kokoši i jajetu. Terzić je proklamovao stvaranje nove, srpske reprezentacije, doveo je trenera iz inostranstva (što je svetski manir i pošto su ga neki domaći stručnjaci odbili – Bora Milutinović, Ratomir Dujković) i svi su bili pripremljeni za „uspeh“. Iz ove perspektive zaista je dobijen neuspeh.

Iz ovih foruma su u međuvremenu stigli i predlozi za novog prvog čoveka reprezentacije. Licitira se imenima Miroslava Đukića, Ljubiše Tumbakovića, Siniše Mihajlovića i još nekih. Iako je Terzić više puta ponovio da je Klemente i dalje njegov izbor i da će konačnu odluku o svemu doneti Izvršni odbor FSS-a, mediji su prepuni raznih kombinacija iz nezvaničnih izvora.

HODNICI/KANALI: Sa rasprave o trenerskom umeću prvog srpskog selektora koji mirno odgovara na pitanja i čudi se šta mu sve novinari govore na konferencijama za štampu, debata se prelila na priču o tome da li je Terzić lopov, samodržac i apsolutni vladar srpskog fudbala. Izgleda kao da su mediji prežalili Malog Napoleona i dali se u poteru za glavnim krivcem.

Pomenuti Mihajlović optužio je predsednika Saveza da je lažov i ispričao je kako je navodno Terzić nudio posao njemu i Manćiniju – prvom treneru milanskog Intera – prošlog leta, a potom otišao u Španiju i sve dogovorio sa Klementeom. Kampanju za mesto selektora Srbije Mihajlović sprovodi na način na koji je igrao fudbal – služi se svim sredstvima. On poručuje sa bezbedne udaljenosti – a da ga niko nije zvao – da neće biti selektor dok je Terzić na čelu Saveza jer ne želi da ima posla sa čovekom koji do te mere kontroliše sve u srpskom fudbalu da forsira igrače koje želi da proda i da mu selektor, valjda, služi kao ikebana.

Terzić je na ovo varničenje ranije već odgovorio izjavom da mu ne treba neko ko nosi čunjeve na treninzima Intera. On uporno ponavlja da je Klemente selektor Srbije i da će to biti i ubuduće ukoliko IO FSS ne odluči drugačije. Mihajlović je siguran da od tog tela neće biti ništa, jer su to sve ljudi na Terzićevom platnom spisku pa se i ponašaju u skladu s politikom poslodavca.

NA DNU: Godinu i po dana posle pokušaja izgradnje novog poverenja u srpski fudbal, posle pokušaja Terzića i Klementea da u naciji stvore uporište za ono što pokušavaju da urade, došlo se do toga da na utakmici s Poljskom pre desetak dana na stadionu Crvene zvezde bude manje od hiljadu navijača Srbije. Slika prazne Marakane (i, tri dana docnije, stadiona JNA) čini se da je prilično objektivan prikaz onog što se u Srbiji misli o fudbalu. Nikada se nije dogodilo da na utakmice reprezentacije niko ne dođe i to je takav blam da nikakvo opravdanje i nikakva priča selektora i predsednika Saveza ne mogu to da opravdaju.

U blatu stadiona u Ljutice Bogdana i u Humskoj ulici ostale su zaglavljene čak i neke dobre stvari koje je Klemente kao trener pokušao da unese u srpski fudbal. Tačna je tvdrnja fudbalera i dela javnosti da je naša publika razmažena, ali to je ralnost i za to ne mogu da budu krivi ni mediji koji se više bave podmetačinama nego prikazivanjem događaja. U tom kontekstu, prvobitno Terzićevo snažno istupanje u javnosti pretvorilo se u šaputanje po hodnicima i u ložama. Klemente je tu bio čovek koji možda nije najbolje razumeo potrebu novog rukovodstva da se od reprezentacije pravi „kult“ već je čitavu stvar razumeo kao igru koja donosi radost, ponekad i nezadovoljstvo.

Dok srpska javnost bude nagađala ko tu kome smešta i ko je zapravo šef srpske fudbalske mafije, Klemente će se ovih dana, dok još bude na čelu reprezentacije, praviti planove za budućnost. Srbija će sledeće godine dobiti priliku da se plasira na svetsko prvenstvo 2010. u Južnoj Africi. U grupi s Francuskom, Rumunujom, Austrijom, Litvanijom i Farskim ostrvima Srbija je realno favorit samo protiv Farana sa kojima ima pozitivan bilans. Razumljivo, javnost je već krenula da planira kako možda nije nemoguće da budemo bolji i od Francuza. Klemente i Terzić su bili uzdržani: procenjuju da ćemo se s Rumunima boriti za drugo mesto koje vodi u baraž.

Bez obzira na sve, Klemente radi kao da je sve u najboljem redu i zaključuje: „Iskustvo naš uči da ne potcenjujemo takozvane autsajdere, jer videli smo koliko su nas skupo koštali u kvalifikacijama za EP. Litvanija je selekcija protiv koje treba biti oprezan, i posle dobrih rezultata u susretima sa Litvancima i drugim selekcijama iz tog regiona imamo psihološku prednost.“