Ljudi koji drugim ljudima buše gume

“Jeste li videli asfalt? Iz te kuće imaju četiri sigurna glasa. Mi smo tražili da se kod nas postave bar dve bandere, ali rekli su da ne može.”

Ovim rečima nas dočekuje jedan od meštana Brajkovića, sela pored Kosjerića. Nedelja je ujutro i u toj opštini se održavaju lokalni izbori, prvi od pada nadstrešnice u Novom Sadu 1. novembra prošle godine i početka opštenarodnog bunta koji se mesecima ne smiruje. Prilaz do njegove kuće je šaren – sjajni, crni asfalt završava se ispred komšijske kapije, a na njega se nastavlja zemljani put obrastao u travu. Poruka za nepodobne: asfalt je samo za “naše”.

Nedeljama je bila uzavrela atmosfera u Kosjeriću gde su snage odmeravale vladajuća Srpska napredna stranka i ujedinjena lokalna opozicija sa podrškom studenata. Ujutru 8. juna, šarenim ulicama špartaju kolone bajkera. Kako nam kažu meštani, jure se sa “škodama” beogradskih registarskih tablica, koje su tog dana volšebno počele da niču po čitavom mestu. Kad smo kod tablica, najmanje vidimo lokalne užičke; tu je Beograd, Novi Sad, Čačak, Kraljevo, Šabac, Loznica… Pola Srbije je danas u Kosjeriću, a druga polovina verovatno u Zaječaru, gde se takođe održavaju lokalni izbori.

Ovo je trebalo da bude klasična reportaža o izbornom danu u ovom mestu od nekoliko hiljada stanovnika, smeštenom u dolini između obronaka Maljena, Povlena, Kozomora i još nekoliko planinskih vrhova. Međutim, na kraju vrelog izbornog dana nastradao je moj automobil, koji se našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Zato ću ovog puta prekrišiti staro novinarsko pravilo i postati akter u sopstvenoj priči.

OD SLAVLJA DO UZNEMIRENOSTI

foto: t. stanić

Početak izbornog dana protekao je, manje-više, glatko. Obišla sam sva gradska i nekoliko seoskih biračkih mesta kada mi je stigao poziv jednog veterana – nešto se dešava kod Gradske toplane. Kako će se kasnije ispostaviti, upravo će incidenti na ovom mestu tokom popodneva i večeri obeležiti izborni dan u Kosjeriću.

Gradska toplana nalazi se u Ulici Olge Grbić, u blizini samog centra Kosjerića. Da bi se potpuno razumelo narednih nekoliko sati, treba napomenuti da se u ovoj ulici nalaze: zgrada opštine, gde je i biračko mesto i izborni štab Srpske napredne stranke, a zatim i Policijska stanica Kosjerić. Kod Policijske stanice je raskrsnica, a potom se ulica nastavlja ka Gradskoj toplani i završava ispred kapija privatne firme “Akvalajns”.

Do gužve na koju me veteran upozorava došlo je baš ispred kapija ove privatne firme. Meštani tvrde da se unutra skupljaju nekakve paravojne snage, poput onih koje mesecima borave u Pionirskom parku. Kapije štiti kordon policije. U nekom trenutku, policija sabija građane u jednu stranu kako bi se oslobodio prilaz. Stiže još muškaraca slične fizionomije: visoki, mišićavi, u crnim majicama i sa kačketima na glavi. Građani ih dočekuju salvom psovki i uvreda, ali mladići bez problema prolaze i kapija se za njima zatvara.

foto: t. stanić

Prolazi nekoliko sati. Sunce koje celog dana dodatno podgreva već usijanu atmosferu polako počinje da zalazi. Ulice Kosjerića su krcate: pušta se muzika, vijore se srpske zastave, a podaci o visokoj izlaznosti bivaju pozdravljani aplauzima i ovacijama. Deluje da su opoziciono orijentisani građani sigurni u pobedu i da se samo čeka zatvaranje biračkih mesta kako bi slavlje i zvanično moglo da počne. “Kosjerićki ćacilend” u zoni firme “Akvalajns” polako biva zaboravljen – atmosfera je opuštenija, policija se gotovo povukla i deluje da opasnosti više nema. Kad se biračka mesta zatvore, građani se okupljaju ispred izbornog štaba Ujedinjenih za Kosjerić. Nezvanično saznajem da opozicija vodi gotovo na svim biračkim mestima i da će uskoro proglasiti pobedu.

Umesto proglašenja pobede, međutim, stiže saopštenje: “Ispred opštine je pala biračka kutija. Žene i deca neka ostanu ovde, muškarci – svi pred opštinu”.

Nekoliko sekundi kasnije, desetine ljudi trči ka Ulici Olge Grbić. Ubrzo je prostor ispred opštine pun, tenzije rastu i donedavno svečarsku atmosferu zamenjuju zvižduci. Iako opozicija uskoro proglašava pobedu u Kosjeriću, slavlja nema. Vest o navodnom padanju biračkih kutija unela je uznemirenost.

Ponovo se nešto iščekuje – predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio je obraćanje za 22 časa, a Gradska izborna komisija još nije saopštila rezultate uprkos tome što je potrebno prebrojati tek nekoliko hiljada glasova. Posmatračka misija Crte u međuvremenu je objavila da je SNS ipak pobedio u Kosjeriću.

foto: nebojša jovanović / fonet

RASPLAMSAVANJE SUKOBA

Skočimo ponovo nešto unapred: posle podužeg kašnjenja, i Vučić iz prostorija Srpske napredne stranke na Novom Beogradu proglašava pobedu u Kosjeriću. Građani su, u nešto manjem broju, i dalje ispred opštine. Nju čuva policija, a kordon stoji i ispred ulaza u Policijsku stanicu. Atmosfera je splasnula i približava se ponoć. Deluje da se dug i vreo izborni dan polako privodi kraju.

Posle 15 sati na terenu, umor me je već stigao i spremna sam da završim svoj radni dan. Odlučujem da još jednom, poslednji put te večeri, proverim situaciju ispred kapije firme “Akvalajns”. Kako sam već umorna od silnog pešačenja i celodnevnog pečenja na junskom suncu, odlučujem da pomerim automobil nešto bliže dešavanjima, govoreći sebi da se zaustavljam samo na deset minuta.

Tu sam napravila prvu grešku: parkirala sam se u Ulici Olge Grbić, između raskrsnice kod Policijske stanice i kapije “Akvalajnsa”. Pazila sam da se ne približim kapiji gde se ponovo okupljaju građani. Kordon policije i dalje čuva kapiju, a u međuvremenu im je stiglo pojačanje – osim Interventne, sada je prisutan i značajan broj pripadnika Žandarmerije. U blizini je neobično vozilo Hitne pomoći, beogradskih tablica. Isto vozilo sam videla ranije u toku dana, a čovek koji ga vozi zasigurno ne odgovara opisu prosečnog vozača sanitetskog vozila: visok, krupan, mišićav, u crnoj majici i sa naočarima za sunce koje mu skrivaju oči. Moja prvobitna ideja da se tu zadržim nekoliko minuta pada u vodu kada čujem momka koji uzvikuje: “Zovite pojačanje, sad će da otvore kapiju i puste ih da odu”. Imam tek nekoliko sekundi da odlučim hoću li se držati plana da u ponoć završim sa izveštavanjem ili ću dodatno produžiti petnaestočasovnu smenu. Kasnije sam razmišljala šta bi se desilo da sam tada otišla sa mesta dešavanja – imajući u vidu u kakvoj redakciji radim, sigurna sam da mi to niko ne bih zamerio. Znala sam, ipak, da bi me savest dugo izjedala da sam u tom trenutku napustila radno mesto.

foto: t. stanić

OTKRIVANJE POLOŽAJA

Dakle, odlučujem da ostanem. U narednih nekoliko minuta, Žandarmerija nas sve sabija u jednu stranu kolovoza, kao što su učinili ranije tog dana kako bi obezbedili nepoznatim ljudima ulaz kroz kapiju. Ovog puta, žandarmi ne dozvoljavaju građanima da se pomere, pa čak ni da se povuku ka početku ulice, što je ispraćeno burnim negodovanjem prisutnih.

Pozivam se na novinarsku akreditaciju i uspevam da se provučem iza kordona. Tačno je ponoć kada se kapije otvore. Iz prostora firme “Akvalajns” izlazi nekoliko desetina skupih automobila, šarenolikih registarskih oznaka. Prozori su im spušteni; neki u toj grupi kriju lica, dok drugi mrko posmatraju besne građane. U pojedinim automobilima ima i žena.

Ljudi trče ka vrhu ulice. Žandarmerija je shvatila šta se dešava: pošto su pomerili ljude od kapije, građani će blokirati ulicu na drugom mestu kako bi onemogućili slobodan prolaz sumnjivim ljudima koje policija čitavog dana štiti. Trčim i ja, a usput prolazim pored svog automobila – plava “škoda oktavija”, prašnjava od celodnevne vožnje kosjerićkim makadamima, ni po čemu slična voznom parku od nekoliko stotina hiljada evra koji stoji samo nekoliko metara pored. Svesna sam da mi je auto zaglavljen, da odudara, ali u tom trenutku imam preča posla.

Nekoliko minuta traje verbalno natezanje građana sa žandarmima koji su podigli štitove. Pristižu i beli šlemovi, a po njihovom zbijanju mi je jasno da će uskoro pokušati da probiju blokadu. Pošto me je sreća, po svemu sudeći, napustila kada mi je automobil zagrađen, baterija telefona mi je na izmaku. Eksterna baterija je u svoj toj gužvi ostala u kolima, pa odlučujem da se vratim po nju.

Društvo mi pravi kolega sa N1 Miloš Zekić. Zajedno odlazimo do automobila prolazeći kraj kolone vozila. Trudim se da ih ne gledam, otključavam auto, uzimam bateriju, ponovo zaključavam auto i vraćam se nazad – ukupno, naš “izlet” do automobila nije trajao ni minut. Ipak, već me u povratku hvata nelagoda: otkrila sam položaj svog automobila. Da li su videli da imamo novinarske akreditacije?

OBISTINILA SE SLUTNJA

U narednih pedeset minuta nervozno pokušavam da vidim da li se neko od sumnjivih muškaraca mota oko mog automobila, dok istovremeno pratim sukob policije sa građanima. Jedno policijsko vozilo mi zaklanja pogled, ali u mraku vidim siluete oko mesta gde sam parkirala auto.

Više stvari se dešava istovremeno: kolega sa N1 ima uživo uključenje, a mladić iz kolone – sa kačketom na glavi i maramom preko lica – pokušava da ga otera kada okrene kameru ka blokiranim vozilima. Kada vide da ih neko snima, oni koji su izašli iz svojih automobila brzo se vraćaju unutra. U međuvremenu, načelnik Policijske uprave Užice Milovan Knežević u mojoj blizini razgovara telefonom. Čujem da poziva pojačanje i govori nekome da se blokada mora probiti.

foto: tijana stanić

Međutim, situacija se ubrzo smiruje. Okupljeni ljudi insistiraju da se neće pomeriti, a vozila se vraćaju ka firmi “Akvalajns”. Kada su se automobili povukli, odlazim do svojih kola. Već sa nekoliko metara, jasno mi je da su se moje slutnje obistinile: retrovizori na kolima su razvaljeni, a auto je čudno nakrivljen u jednu stranu. Proveravam pneumatike: desna strana je u redu, ali su prednja i zadnja leva guma potpuno izduvane.

SLEGANJE RAMENIMA I DAN POSLE

Iako me obliva hladan znoj, nisam iznenađena – već pri spoznaji da sam ostavila automobil na milost i nemilost tim ljudima podsvesno sam se pomirila sa sudbinom. Policajac kome govorim šta se desilo razočarano odmahuje glavom, uz reči: “Stoka. Šta da se radi”. I ništa više.

Znajući da ne mogu ništa da uradim jer je ulica blokirana, odlučujem da uzmem stvari iz auta i vratim se u smeštaj. Ne želim da se zadržavam jer strahujem da će se neko od počinilaca vratiti i ovog puta me zateći u potpunom mraku. U daljini još uvek vidim njihove farove. Te noći ne spavam razmišljajući o tome da će se neko vratiti da dovrši započet posao i da ću ujutru zateći auto u mnogo gorem stanju.

Ispostavilo se da je strah bio neosnovan. Ujutro automobil zatičem onako kako sam ga ostavila. Na dnevnoj svetlosti vidim da su mi dve gume izbušene nečim oštrim, najverovatnije nožem. Četiri uboda u prednju, dva u zadnju gumu. Retrovizori razvaljeni, ali barem i dalje stoje.

Slučaj prijavljujem policiji. Posle uviđaja, nezvanično mi govore da su šanse da se počinilac pronađe vrlo male. Dok dajem izjavu, jedan od policajaca pregleda snimke sa obližnje kamere. Kaže da je pet minuta posle ponoći grupa muškaraca prišla mom automobilu, a na snimku se vidi kako jedan od njih čuči. Dakle, sve se desilo čim smo se kolega i ja udaljili od kola. Policajac kaže da je snimak toliko mutan da se sa njega ništa ne može razaznati osim da su u pitanju muškarci.

Slučaj je preuzelo Više javno tužilaštvo u Užicu. Policajac kome sam davala izjavu kaže da se radi o krivičnom delu “oštećenje tuđe stvari”, za koje se podnosi privatna tužba. Međutim, pošto je izjava prosleđena dalje, tužilac odlučuje da se krivično delo prekvalifikuje u “nasilničko ponašanje na sportskoj priredbi ili javnom skupu”. Teže krivično delo, ali slaba uteha – svesna sam kako je šansa da neko bude kažnjen ravna nuli.

Uprkos svemu, iz Kosjerića nosim prevashodno lepe utiske – prilično sam sigurna da štetu na mojim kolima nije napravio niko sa lokala. Kada čuje šta mi se dogodilo, prodavac automobilskih delova ne želi da mi naplati gumu. Drugi provodi celo jutro krpeći moje isečene pneumatike, koji su sada u pristojnom stanju. “Možeš da ih teraš do kraja sezone”, kaže i jedva prihvata nekoliko hiljada dinara u znak zahvalnosti.

Pošto sam tek na početku novinarske karijere, do sada nisam imala većih neprijatnih iskustava. Ovo je bio moj prvi direktan susret sa ljudima koji će, iz obesti, dosade ili iz bilo kog drugog razloga, svesno i s namerom naneti zlo drugom čoveku. Najviše me zabrinjava što je armija tih mračnih ljudi pešadija ovog režima.