Ljubav i muke po roditelju

„Javno mnjenje, uključujući i akademski i politički diskurs, ima izrazito ambivalentan stav prema jednoroditeljskim porodicama, pa je stoga njihov ‘izlazak iz senke’ – borba za punu društvenu vidljivost i priznavanje – dugotrajna i teška.“ Ovo je citat iz nedavno promovisane studije „Jednoroditeljske porodice u Srbiji“, Instituta za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, čiji su autori sociolozi Smiljka Tomanović, Milana Ljubičić i Dragan Stanojević. U istraživačkom smislu pionirski poduhvat, koji bi mogao postati i zamajac za razvijanje raznih pomoći ovim višestruko skrivenim i nevidljivim porodicama.

DRUŠTVO DLAKU MENJA, AL’ ĆUD…: Odavno primećen porast broja razvoda ali i rađanja dece nevenčanih majki, još od sedamdesetih godina prošlog veka, plus roditelji čiji je supružnik umro, učinili su da jednoroditeljske porodice čine između četvrtine i trećine svih porodica u svetu. Kao društveni fenomen u snazi one postaju predmet opšteg interesovanja, bilo da ih nazivaju „društvenom grupom pod rizikom“ ili „znakom društvenih promena“. U kontekstu promena, porodica nevenčane majke dobija posebno mesto, kao porodica budućnosti, kao izbor žene u opštem trendu promena stilova života, kao „bekstvo od patrijarhata“. Teorija kaže da nuklearna porodica (heteroseksualna, otac radi i glava je kuće…) ne uspeva da odgovori na izazove emancipacije i jednakih prava. „Šta će zameniti to carstvo domaćeg blaženstva? Porodica, naravno!“, kaže jedna nemačka autorka. „Samo drugačija, bolja: pregovarana, alternativna, višestruka porodica, novi aranžmani nakon razvoda, ponovni brak, nanovo razvod, novi izbor između tvoje, moje, naše dece, naših prošlih i sadašnjih porodica.“

Jedino što, kada se iz poletnih teorijskih diskursa spuste na zemlju, recimo, jednoroditeljske porodice, i to našu zemlju, dolazi se do suprotnih zaključaka. Na primer, da se naše mnjenje u smislu prihvatanja ovih porodica nije promenilo tokom čitavog veka. U studiji se kaže da istraživanja o tome ne postoje, ali da sporadični izveštaji i iskazi ukazuju na to da do promena praktično nije došlo. Stigmatizacija je i dalje veliki problem, pri čemu su od zajednice najprihvaćeniji udovice i udovci, valjda zato što su višom silom ostali sami kao roditelji, zatim razvedeni, a da su najmanje prihvaćene – nevenčane majke. Dakako, prisutna je i diskriminacija dece koja odrastaju bez oca koji nije priznao očinstvo. Ali stigmatizacija je samo jedan od problema jednoroditeljskih porodica. Istraživanje ukazuje i na veću izloženost zdravstvenim rizicima, veću usamljenost, za petinu niže prihode, slabiju zaposlenost naročito samohranih majki koje zbog obaveza prema detetu poslodavci uglavnom odbijaju. Na stručnom skupu posvećenom ovom istraživanju, na kome su pored autora učestvovali i predstavnici državnih, zdravstvenih institucija i nevladinog sektora, govorilo se na primer i o potrebi za promenom porodičnog zakona po kome bi se supružnici mogli međusobno razvesti ali ne i od uloge roditelja, o potrebi za donošenjem zakona o alimentacionom fondu po modelu iz Slovenije, o potrebi za uvođenjem poreskih olakšica za one koji zapošljavaju samohrane roditelje, o potrebi za većom institucionalnom i neformalnom podrškom… Sve to za sada je samo na nivou potreba ili predloga, dok će se na prave promene bez sumnje još čekati.

ISPOD PROSEKA I BEZ ALIMENTACIJE: Detaljna i kompleksna studija jednoroditeljskih porodica sagledava problem iz mnoštva uglova: od materijalnog i društvenog položaja, preko svakodnevnog života, sve do odnosa unutar porodice i njene funkcionalnosti. Anketiranje je obavljeno od oktobra 2010. do februara 2011. na reprezentativnom uzorku u 48 opština u Srbiji. Obuhvaćeno je 855 jednoroditeljskih porodica, anketirane su 743 majke i 112 očeva koji žive sa maloletnom decom i bez partnera. Prateći podatke iz popisa, autori su zaključili da porast jednoroditeljskih domaćinstava u Srbiji nije drastičan ali jeste stabilan. Procenjuje se da danas u Srbiji ima više od 75.000 samohranih roditelja od kojih su 75 odsto žene. Pri tome, na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje nalazi se 18.089 samohranih roditelja, od kojih je 14.965 žena.

Kada je reč o izvorima prihoda na osnovu redovnog zaposlenja u najpovoljnijoj poziciji su razvedeni. Oko dve trećine njih ima redovne prihode, nešto manje je među udovicama i udovcima i tek malo preko polovine među nevenčanim majkama. Ipak, preko 50 odsto jednoroditeljskih porodica (u kojima postoji prihod od redovnog zaposlenja) u sva tri uzorka živi sa platom koja je manja od prosečne. Prihode iz dodatnih izvora ostvaruju svi u visokoj srazmeri, ali su nevenčane majke najzastupljenije jer imaju najmanje redovnih prihoda. A kada je o alimentaciji reč, tek nešto više od trećine nevenčanih majki uspeva da je dobije, i dve trećine razvedenih. I stambena situacija ovih porodica je složena, pa tako jedna trećina živi kod svojih roditelja. Opet, najlošiji je položaj nevenčanih majki: tek četvrtina njih poseduje nekretninu u kojoj živi.

PRAVO NA NOVAC I OBDANIŠTE: Teret samohranih roditelja pojačavaju i druge okolnosti, na primer samoća, gubitak partnera, povećanje obaveza u kući oko dece, umor, nedostatak vremena, gubitak prijatelja ili čak odbacivanje okoline. Na pitanja o tome ko kuva, održava kuću, ide u nabavku, brine o deci, verovatno su s grčem na licu odgovarali jer uglavnom sve rade sami Jedino život u proširenom domaćinstvu, kod roditelja, donekle smanjuje taj pritisak. Takođe, uznemirujuće zvuči podatak da je preko polovine razvedenih i nevenčanih veoma nezadovoljno učestvovanjem drugog roditelja u vaspitanju dece, u organizaciji života deteta, u kontaktima sa školom, lekarom, angažovanjem oko školskih aktivnosti, dok je broj sasvim zadovoljnih tek pet do sedam odsto. Istraživanje pokazuje i neke specifičnosti kada je u pitanju roditeljska briga. Primetno je, recimo, da vršnjačko nasilje postaje sve veći problem za sve roditelje. Ipak, „samohrani“ prema ovoj anketi češće navode vršnjačko nasilje kao razlog za brigu nego što to čine dvoroditeljske porodice koje se u tom smislu osećaju zaštićenije.

U ispitivanju formalne pomoći države ustanovljeno je da je najviše tražena novčana pomoć i da ju je dobilo 31,4 odsto nevenčanih majki, 19,8 odsto udovica i udovaca i 16,1 odsto razvedenih. Često se zahtevi roditelja odbijaju zbog nedefinisanosti pojma „samohranosti“, ali i zbog rigidnih pravila ko se kvalifikuje za mere materijalne podrške. U studiji su navedeni pojedini, neretko potresni, iskazi roditelja:

„Za stan nisu hteli ni da me saslušaju, a MOP (materijalno obezbeđenje porodice) ne mogu da ostvarim čak ni sa zakonski minimalnim primanjem, bez obzira na status samohranog roditelja dvoje dece“ – nevenčana majka.

„Pokojnom mužu je nedostajalo tri meseca da bi deca dobila penziju“ – udovica.

„Česti su i problemi sa zapošljavanjem, koji se usložnjavaju kad roditelj nema načina da obezbedi čuvanje dece, jer: nezaposleni samohrani roditelj nema prava na obdanište“ – nevenčana majka.

„Kažu da je dete sa posebnim potrebama zarazno i da će ako se ubaci u grupu ostala deca biti zaražena“ – nevenčana majka.

„Tražila sam savet i pomoć od socijalnog radnika, a dobila odgovor – sami ste birali za koga ćete se udati“ – razvedena majka.

„Za novčanu pomoć su mi rekli da ako nisam sposobna da odgajam decu, da ih dam u hraniteljsku porodicu“ – razvedena majka.

STUDIJA U SLUŽBI POMOĆI: U jednoroditeljskim porodicama razvijaju se i karakteristični obrasci odnosa između roditelja i dece. Pogotovo razvedeni često koriste razne strategije da bi decu pridobili svako na svoju stranu, pa su za ove porodice tipične podele na tabore pri čemu se na primer od dece zahteva potpuna lojalnost. Istraživanje pokazuje i da samohrani roditelji ređe uspešno usmeravaju decu, pa na primer razvedeni popuštaju deci u 61 odsto slučajeva, vanbračne majke negiraju konflikte u 36 odsto slučajeva, udovice i udovci pokazuju nemoć da reše nesuglasice, dok je u slučaju dvoroditeljskih porodica značajno zastupljenija strategija – roditeljska je zadnja. I pored optimalne funkcionalnosti jednoroditeljskih porodica, nalazi pokazuju da određeni porodični događaji imaju znatnog uticaja na porodične odnose, pravila, ukupnu porodičnu funkcionalnost, pa je taj segment istraživanja naročito važan za kreiranje eventualnih programa pomoći i podrške.

Iako domet jedne studije ne može biti mnogo veći od toga da problem rasvetli pa čak i ukaže na rešenje, izgleda da urgentnost situacije čini da je samohranim roditeljima najmanje do naučnih analiza i diskusija, već samo do konkretnih mera. Mnogim samohranim tatama je, recimo, dosta zakonske diskriminacije i toga što ne mogu da ostvare pomoć jer termin „samohrani roditelj“ ne važi za oca već samo za majku. Mnogim samohranim mamama dosta je već svega, njihove brige uglavnom se svode na jedno: kako da prehrane dete.

In memoriam: prof. dr Anđelka Milić

Profesorka Anđelka Milić je volela izraz „pionirski poduhvat“, a njime bi zapravo moglo da se opiše mnogo toga što je uradila tokom svoje plodne karijere. Osnovala je sa saradnicima prvu žensku političku stranku – ŽEST, koja je učestvovala u prvim višestranačkim izborima u Srbiji; inicirala je i vodila prvi univerzitetski kurs rodnih studija, kao i prvi univerzitetski kurs Sociologije omladine u našoj zemlji; inicirala je i sa saradnicama i saradnicima sprovela prvo sveobuhvatno sociološko istraživanje porodica u Srbiji, pored mnoštva drugih naučnih i društvenih aktivnosti. Osim izuzetnog naučnog dela – značajnih studija i naučnih tekstova, to je legat pionirskih poduhvata koji je Anđelka Milić ostavila svojim naslednicima i naučnoj i stručnoj javnosti.

Imala sam privilegiju da sa mojom profesorkom Anđelkom sarađujem skoro trideset godina: od kada mi je bila mentorka za diplomski rad i na postdiplomskim studijama, zatim kada sam bila njena asistentkinja a potom koleginica u nastavi na zajedničkim predmetima i saradnica na mnogim zajedničkim projektima. Njen autoritet je za mene, pored velikog znanja i naučnih kompetencija, počivao i na originalnosti i individualnosti. Te osobine je podsticala i kod svojih saradnika, dajući im prvi inspirativni podsticaj a potom punu autonomiju da razviju vlastitu kreativnost. Mnoge njene kolege i studenti su se kroz njene postupke osvedočili šta znači izuzetna profesionalna etika i bezrezervna kolegijalna podrška. Zato je i poštuju i vole generacije koje su imale prilike da je poznaju. Zbog takvog nasleđa profesionalnosti i ljudskosti koje nam je ostavila da negujemo i prenosimo, Anđelka Milić je osigurala da joj bude večna slava.

dr Smiljka Tomanović
(Autorka je profesorka na Filozofskom fakultetu u Beogradu)