Kuće kao bolničke sobe

Na Infektivnom odeljenju leskovačke bolnice ostala su dva lekara i dve sestre. Ostali su na lečenju ili u samoizolaciji zbog virusa korona. U Leskovcu se spajaju odeljenja, menja se organizacija kako bi zbrinuli obolele građane. Stiže i poslednji izveštaj po kome ih je u odnosu na prethodni duplo više: 7. aprila kod šezdeset dvoje potvrđen je virus, broj onih sa simptomima koji još nisu testirani nije poznat. Vest je, dakle, da je u četvrtoj nedelji epidemije i vanrednog stanja testiranje počelo. Iz različitih razloga, sa simptomima, zbog kontakta sa obolelima ili ranijih putovanja, 1600 ljudi je u samoizolaciji.

Niš je grad u koji stižu i lekari iz Leskovca – na lečenje. Stižu i ostali građani iz ovog i drugih mesta na jugu Srbije. Oko dva i po miliona upućeno je na Klinički centar u Nišu, a preciznija formulacija jeste – od njega zavise.

Poslednjih podataka za Niš nema, ali niko više i ne broji. Traže se informacije o tome kako da građani dobiju zdravstvenu zaštitu, ima li mesta na Infektivnoj, Pulmologiji i drugim klinikama, vanredno opremljenim da zbrinu ljude kod kojih je virus korona doveo do ozbiljnih problema sa disanjem. Sada umesto njih dišu aparati.

Zgrada stare hirurgije opremljena je respiratorima. Nije objavljeno koliko ih ima, a nema ni procena koliko ih je potrebno. Građani Niša, Leskovca, Pirota, Vranja i brojnih drugih gradova pišu medijima i pitaju da li ih ima dovoljno ili nema, jer i one sa visokom temperaturom, upalom pluća i respiratornim problemima koje lekari iz Doma zdravlja upućuju na bolničko lečenje iz bolnice šalju kući uz terapiju antibioticima. Koliko je kuća koje ovih dana izgledaju kao bolničke sobe, takođe nije poznato.

Javnost ne zna kako funkcioniše nova niška korona bolnica. Znaju neki novinari iz svedočenja medicinskih sestara koje tamo rade, a kojima je zvanično zabranjeno da javno govore. Njihova svedočenja, iako jesu potresna, bilo bi bitno da se čuju. Izazvala bi sigurno uznemirenje, ali bi verovatno više ljudi bolje razumelo epidemiološke mere, pridržavalo ih se i primenjivalo ih. Ostali bi kod kuće.

Paniku izaziva osećaj o kome građani, kojima to još nije zabranjeno, govore javno.

„Kuda plovi ovaj brod i ko upravlja u Nišu? Je l’ moguće da nema kapetana?“, pita jedan čitalac Južnih vesti.

Pitaju i drugi zašto se gradonačelnik Darko Bulatović i gradski Krizni štab više ne oglašavaju, kao ni lekari i ostali iz grada stručni i nadležni da obaveste o vanrednoj situaciji.

IZOLACIJA I FABRIČKA HALA

Onda sa jedne strane imaju apel lekara da se sa prvim simptomima jave na pregled, jer je važno početi terapiju na vreme, a u tom trenutku situaciju da u Nišu trijažni centar još nije napravljen. Pregledi zapravo i nisu organizovani, već većina građana sa simptomima dobija od lekara telefonom uputstva kako da se leče sami. Trijažni centar počeo je da radi u zgradi Doma zdravlja u trećoj nedelji epidemije.

Vremenska razlika između objavljivanja neke nove informacije, nove mere ili protokola o lečenju u Beogradu, i početka primene na jugu Srbije stalno je stvarala zabunu. Građani su tako imali i informacije od državnih zvaničnika i Kriznog štaba da počinje masovno testiranje, a u tom trenutku uslova za testiranje u gradovima na jugu nema. Imali su i utisak da se sve o čemu čuju zaista i dešava, samo negde drugde.

Imali su novu, još strožu zabranu okupljanja – ne više od dvoje, a u to vreme u Nišu i Leskovcu rukovodstvo fabrike Jura poziva radnike da se vrate na posao, u hale.

„Ajde što nas je mnogo u hali, ali tamo je nemoguće i da se drži odstojanje. Brinemo i za porodice, šta ćemo iz ovog haosa odneti kući“, pišu radnici.

Kod kuće je većina građana na jugu Srbije. Većina poštuje propisane mere. Upućeni su na medije i jedni na druge. Nema gužvi ni mnogo ljudi na ulicama ni kada nije policijski čas. Samo ljudi u redovima, skoro svi pod maskama, drže odstojanje i ulaze, jedan po jedan.

Prvih dana od proglašenja vanrednog stanja izgledalo je kao da su deca na raspustu, parkovi su bili puni. To se ubrzo promenilo. Ne samo zato što je na javnim površinama istaknuto da je zabranjeno okupljanje, već su shvatili da virus korona nije samo vest o kojoj čuju iz medija. Sada svi znaju nekoga ko je oboleo, nekoga ko se bori za život. Znaju i ljude koji su od posledica virusa preminuli.

DEDA U BEGU

Strah od posledica bolesti, ali i od zdravstvenog sistema na jugu o kome ima više zastrašujućih glasina nego zvaničnih informacija, drži ljude u samoizolaciji delotvornije nego bilo koja zvanična zabrana. Po izveštajima iz policije i Prekršajnog suda sve je manje posla za njih, odnosno sve je manje kazni za one koji ne poštuju mere i beže iz samoizolacije. Naviše ljudi komentarisalo je slučaj najstarijeg među kažnjenima, devedesettrogodišnjeg Nišlije. Izlazak iz kuće, uprkos zabrani, njegova porodica platila je 50.000 dinara.

„Deda nam je pobegao. Inače ga pazimo, ali dok je supruga radila sa detetom domaći izvukao se iz kuće“, pričaju njegovi rođaci.

Okolnosti mogu da utiču samo na visinu kazne, koja je od 50 do 150.000 dinara, ili zatvorska.

„Budite kod kuće“ ne važi za grupe volontera – zvanične u gradskim opštinama i nezvanične, kojih je sve više. Kupovina namirnica onima koji ne mogu ili ne smeju uopšte da izađu, jedna je od njihovih aktivnosti. Brojni psiholozi, terapeuti, dizajneri, ljudi različitih profesija preorijentisali su se u humanitarne radnike, pa priče o pomoći i solidarnosti deluju kao lek među lošim vestima koje preovladavaju.

Za većinu građana u Nišu, Pirotu, Leskovcu, Vranju, Svrljigu, Prokuplju, na jugu uopšte, dan se meri između 15 časova svakog dana, kada prate zvanična obraćanja članova Kriznog štaba i čekaju nove vesti.

I dalje duže čekaju da se to što najave zaista i dogodi na ovom području.

Od 15 časova popodne do sutradan u isto vreme dopisniku Južnih vesti stigne stotine pitanja građana. Ne znam je li teže njemu kada mu ne daju da pita, ili se čuje da novinari imaju pravo na jedno pitanje, ili, sa druge strane, epidemiolozima kada bi građane trebalo da informišu, a da u stvari ni sami ne znaju šta se na jugu Srbije dešava.