Krunjenje naprednjaka i kontrola štete

Hoće li biti vanrednih parlamentarnih izbora? Šta je sa skoro-već-zaboravljenom najavom da će beogradski izbori biti održani na proleće ove godine? Šta građani mogu da očekuju od političke ponude, hoće li opet biti bojkota i sa kakvim izbornim uslovima se suočava opozicija? Ovo su bila pitanja o kojima smo razgovarali sa Dušanom Vučićevićem, vanrednim profesorom na beogradskom Fakultetu političkih nauka.

“VREME”: Vučić je prošle godine odmah nakon izbora “oročio” trajanje vlade na dve godine, odnosno, do proleća 2024, što se poklapa sa terminom za lokalne izbore u Srbiji. Odmah posle izbora Vučić i Đilas su se “dogovorili” da beogradski izbori budu raspisani ili na jesen 2022. ili na proleće 2023. No, sada je očito da se to neće desiti. Hoće li onda biti tih parlamentarnih izbora i kada?

DUŠAN VUČIĆEVIĆ: Nije bilo realno da gradski izbori budu na proleće 2023. jer je razlika u Beogradu bila previše mala da bi se rizikovalo sa novim izborima koji nisu spojeni sa parlamentarnim. Mnogo je lakše bilo partijama na vlasti da pronađu još neke odbornike među opozicionim i njima učvrste tu tananu većinu. To je više pitanje za političare koji su verovali da će se to desiti. Kada je reč o najavama za vanredne izbore, predsednik je bukvalno na dan izbora već oročio Vladu na dve godine. On, naravno, nikakva ovlašćenja nema kada je reč o oročavanju mandata Vladi i Skupštini – on može da raspusti Narodnu skupštinu jedino ako ona izglasa nepoverenje Vladi i ako Vlada podnese ostavku pa se ne izabere nova ili, ako Vlada da obrazložen predlog predsedniku, pa onda on raspusti Skupštinu.

Ali, mi smo već navikli na to da predsednik najavi da će biti novih izbora, dobije taj predlog vlade i raspusti skupštinu. Imajući u vidu da je to najavio, ja očekujem izbore 2024. godine. Ne tvrdim da će ih biti sigurno, jer mislim da će se praviti procene dobiti i troškova da se održe tada, a definitivno jedan od dobrih razloga da oni budu raspisani jeste da će na proleće naredne godine biti održani pokrajinski i lokalni izbori u velikom broju lokalnih samouprava. Naša izborna praksa – ne samo za vreme Srpske napredne stranke nego i ranije – jeste da su se lokalni izbori često spajali sa nacionalnim. Isto tako, znamo da SNS kuburi sa kadrom u pojedinim opštinama, kao što su i radikali ranije pre nastanka SNS-a slabije rezultate ostvarivali na lokalu u odnosu na nacionalne. Iz tog ugla, za SNS je smislenije u isto vreme raspisati i parlamentarne izbore kako bi se ti nedostaci na lokalu pokrili i uz lidera stranke, koji je i predsednik republike, taj rezultat uvećao.

Ali oni su praktično svuda na vlasti sem u nekoliko opština.

Da, ali postoji nekoliko opština u Beogradu koje vrlo lako mogu da iskliznu iz ruku SNS-a, postoje dva velika grada – Niš i Novi Sad – gde ne bih bio tako siguran da će SNS lako osvojiti većinu, naročito ako bi lokalni izbori bili odvojeni od parlamentarnih. Ako pogledamo rezultate referenduma iz januara prošle godine, pa onda parlamentarnih i predsedničkih izbora u tim gradovima, vidimo da SNS tu nije imao apsolutnu većinu, daleko je bio od toga. Mi ne znamo šta će se dešavati u narednih 6-9 meseci, ali vidimo da se SNS komunikacijski prilično uspešno izborio sa rastom cena. Takođe i čekamo da vidimo šta će da se desi sa francusko-nemačkim predlogom za Kosovo.

Zar se nije lako izboriti sa bilo čim ako kontrolišete skoro sve medije?

Jeste, ali opet može to da se kruni – sve više ljudi koristi društvene mreže, opozicija se u poslednje vreme nešto bolje snalazi na društvenim mrežama i pokušava da nadomesti nedostatak na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. A nije ta prednost SNS-a toliko ubedljiva da krunjenje nekoliko procenata ne bi bilo rizično po njih. Ako gospodin Vučić proceni da je rizično 2024. godine ići na parlamentarne izbore, onda ne bih isključio ni opciju da vlada potraje ceo mandat. U ovom trenutku mi ipak mnogo izvesnije deluje da izbora bude 2024.

Ali ne i u Beogradu?

To je već teško pitanje, moguće je da budu i u Beogradu, uz opštinske. Mada, vidim da neki analitičari bliski SNS-u pominju beogradske izbore na jesen 2023. godine, pa bi to moglo da navede na pomisao da oni znaju nešto što mi ne znamo. Međutim, mislim da će, ako bude parlamentarnih izbora, oni biti spajani sa pokrajinskim i lokalnim, a vrlo komplikovano izgleda da vi u više od 100 lokalnih samouprava, u kojima slede redovni izbori, izazivate veštačke krize kako bi se i tamo išlo na prevremene izbore. Iz tog ugla, parlamentarni izbori na proleće 2024. godine deluju mi mnogo realnije nego na jesen 2023.

SNS je stalno u kampanji, ali sad je ponovo pokrenuo i u onu “klasičnu” kampanju, gde Aleksandar Vučić ide po Srbiji, priča sa narodom, otvara fabrike i puteve, drži mitinge… Zar nešto slično nismo videli početkom 2019. kada je krenula kampanja “Budućnost Srbije”?

Meni deluje da kampanja kreće kad SNS proceni da postoji opasnost od odliva glasova. Ta kampanja iz 2019. bila je više odgovor na proteste opozicije, veliki broj građana koji je izlazio na ulice i onda je SNS tom kampanjom želeo da “pokrije” tu temu i pokaže da ih ima više. Ovo sada deluje kao odgovor na potencijalno jačanje desnice kao posledice prihvatanja francusko-nemačkog plana, pa se ide u kontrolu štete sa velikim brojem mitinga po celoj Srbiji gde će predsednik pokazati da je moćan i da uživa veliku podršku. Ali, po mom mišljenju, to ne mora da znači da je reč o direktnom uvodu u nove izbore, već je pre kontrola štete koja može da dođe, jer ta šteta još nije ni nastupila.

Da li dolazi do rasta desnice?
Dolazi do blagog rasta u odnosu na 2022. godinu i ujedinjeni – a prvi put deluje da bi mogli da se ujedine – imali bi potencijal da osvoje možda čak i 20 odsto glasova.

Ko ulazi u tu grupu?

Dveri, Zavetnici, Novi DSS, ostaci POKS-a jednog i drugog, mada ih je ostalo malo i jednih i drugih.

A Narodna stranka?

Narodnu stranku nikad ne računamo u desnicu.

Zašto kad su im iste retorika i teme?

Tačno, ali birači ne percipiraju Narodnu stranku kao desnicu, verovatno zbog toga ko se nalazi u vrhu te stranke. Birači je vide više kao opciju koja pripada građanskoj opoziciji. Tačno je da oni temama, posebno u poslednjih nekoliko meseci, probaju da prodru u desno biračko telo, ali nisam siguran koliko je to uspešna strategija, makar kratkoročno. Ta vrsta repozicioniranja zahteva protok vremena, a moguće je da zahteva i promenu lidera. Ne može lider koji pripada jednom bloku – tako ga i građani vide – da lako i bez ikakvih problema pređe u lidera koji zastupa neki drugi blok. Tako da mi i dalje u analizama koje radimo nakon javnomnjenskih istraživanja svrstavamo Narodnu stranku u građansku opoziciju.

Šta se biračima danas nudi? Ako uzmemo u obzir da postoji ogromna, dominantna stranka koja se u principu ne može čisto ideološki svrstati na neku stranu, a postoji i veliki broj stranaka u opoziciji koje manje-više govore iste stvari na mnoge teme kao i ta najveća stranka, kakav izbor imaju građani kada je reč o nekim drugačijim politikama – bilo to Kosovo, ekonomija, ekologija ili bilo šta drugo?

Građanima se nudi mnogo, čak im se nudi i previše i to je, mislim, ključni problem za delovanje opozicije. To dovodi do poprilične zbunjenosti među antirežimskom populacijom, koja ne može jasno da izabere za koga bi glasala. SNS i SPS se nalaze u centru, mada šire pipke i levo i desno što čini ogroman pul glasova od 55-60 odsto. Sa druge strane, desnica je išla na izbore prilično razjedinjena – da je bio stari cenzus od pet odsto, pitanje je ko bi od njih uopšte ušao u Skupštinu. Sada postoji neka vrsta ujedinjavanja koju traže birači desnice jer nakon izbora 2022. ne postoji velika razlika između politika za koju se zalažu Dveri, Zavetnici, Novi DSS i POKS.

Pre izbora 2022. deo birača Dveri nije verovao Milici Đurđević i Milošu Jovanoviću jer im je delovalo prilično jasno da oni na neki način sarađuju sa partijama vlasti, imaju mnogo više vremena na televizijama sa nacionalnim frekvencijama od Boška Obradovića, a sa druge strane, birači Zavetnika i Novog DSS-a su Boška Obradovića i Dveri videli kao opciju koja se previše približila Savezu za Srbiju i građanskoj opoziciji. To nepoverenje smo tada videli u istraživanjima, a sada toga nema. Deluje mi da takva ujedinjena opcija ima neku vrstu sinergijskog efekta i ona u ovom trenutku predstavlja najveći problem SNS-u zato što na toj strani postoji potencijal za prelivanje glasova iz SNS-a ka desnoj opoziciji.

Ključni problem je u ovom drugom delu opozicije, koju bismo mogli nazvati “građanskom” – ne mogu da je nazovem levicom mada tu ima i zeleno-levih opcija. Tu takođe ima oko 20 odsto biračkog tela koji inklinira ovim više modernističkim opcijama, a to biračko telo nije konzervativno. Međutim, na tom polju imamo 8-9 relevantnih političkih partija, plus neke pokrete u nastajanju i svi oni se bore za tih dvadesetk odsto, tako da tu postoji problem. Birač iz tog polja nije baš potpuno siguran nakon izbora 2022. za koga bi tu glasao – jednim delom odlaze u apatiju i onu vrstu antirežimskih neopredeljenih birača. Međutim, čak i da su svi opredeljeni, kada se to podeli, ispada da te stranke mogu u proseku da računaju na 2-2,5 odsto, naravno, neki imaju više, a neki manje. Sve to deluje prilično neubedljivo. Da biste poslali poruku da ste dovoljno jaki da možete da ugrozite partije vlasti, vi za početak morate da imate barem dvocifreni rezultat. Jer, kad se završe izbori, a iza vas stane 20 odsto birača, vi onda stvarno predstavljate relevantnu političku opciju i ljudi u tom slučaju mogu da misle da vi na narednim izborima stvarno možete da pobedite.

Ove stranke imaju dve opcije: jedna je da naprave sebe najjačom opcijom u tom delu ideološkog spektra i da osvoje što više glasova. Ali, koliko god to pokušavali, taj rezultat će na kraju ostajati jednocifren. Druga opcija jeste da vide da li je nekako moguće da liderske sujete ostave po strani i ne samo da prave koalicije koje formiraju pred izbore pa se posle raspadnu, nego da razmisle da li postoji mogućnost za ujedinjavanje tih političkih partija u jednu, neko vraćanje ka izvornoj Demokratskoj stranci. Meni to deluje kao razumna opcija, ali ne vidim da će se desiti jer ove partije teže kao onoj prvoj opciji.

Kada je reč o cenzusu, ničim izazvana, vlast je spustila izborni prag na tri odsto i to neposredno pre izbora 2020. Dakle, usred igre su promenili pravila. Sad se opet pominje – to radi Milenko Jovanov, na primer – da bi cenzus mogao da se vrati na pet odsto. Šta oni time poručuju građanima, a šta opoziciji kada se igraju tako ozbiljnim stvarima, tj. načinom na koji građani biraju svoje predstavnike?

Načelno, izborna pravila se ne menjaju u izbornoj godini. To ne kaže samo nauka, već i organizacije koje se bave izborima. Kada se ta pravila menjaju, onda se u normalnim držvama pravi široki dogovor da se te promene ne primenjuju na narednim izborima, nego na onim sledećim. Kod nas ne bi bio prvi put da se izborna pravila menjaju bukvalno pred izbore; i Socijalistička partija Srbije je to radila tokom devedesetih u više navrata.

Ovo može da bude probni balon SNS-a, ali može da bude i loša procena. U ovom trenutku nisam siguran da bi podizanje cenzusa na 5 odsto previše pomoglo SNS-u. U tom slučaju će se partije na desnici gotovo sigurno ujediniti, pa čak mislim da ni Dosta je bilo Saše Radulovića ne bi išli samostalno. Svi oni mogu da razmišljaju o tri odsto kao realnom rezultatu, a podizanje na 5 odsto bi podstaklo i čak primoralo partije na građanskom spektru da na izbore izlaze zajedno, jer je rizik od neuspeha dobrano veći.

Dakle, SNS bi time napravio ono što ne želi i što mu ne ide u prilog, a u prilog mu ide rascepkana opozicija. Može da se desi nešto slično kao 2020: oni su tada ušli u promenu izbornog sistema vođeni idejom da izvuku partije opozicije iz bojkota, neke i jesu, ali im se to obilo o glavu dve godine kasnije kada su olakšali većem broju lista da pređu izborni cenzus. Sada mogu da idu u drugom pravcu, pa da tvrde je parlament previše fragmentisan, što i jeste – imamo 15 poslaničkih klubova u parlamentu, plus samostalne poslanike, a SNS je osvojio skoro polovinu mandata. U normalnoj državi to jeste prevelika fragmentacija. Povećanje cenzusa bi ujedinilo desnicu unutar sebe i građanske opcije unutar sebe. Tako bismo na narednim izborima dobili 2-3 prilično relevantne opcije, koje zbirno imaju 35-40 odsto, što onda deluje mnogo više ugrožavajuće po SNS nego da ima više opcija po 3, 4 ili 10 odsto.

Ali, onda oni uđu u Skupštinu, svako napravi svoj poslanički klub i, s vremenom, po jedan, dva ili više poslanika jednostavno pređu u SNS…

To je druga vrsta problema. “Preletanje” se jeste dešavalo i ranije, ali ipak nije toliko izraženo koliko mi mislimo. Kolega Vujo Ilić je radio pre dve godine analizu preletanja u prethodnih 30 godina i bilo je samo nekoliko desetina poslanika ukupno, a još manje onih koji su iz opozicije preletali u vlast.

Meni sada deluje da su iscrpli gotovo sve resurse i aktivirali sve “spavače” koje su imali u desnom delu opozicije. Ne znam koliko su ljudi primetili, ali, već nekoliko puta SNS predstavlja iste ljude iz Zavetnika i POKS-a koji preleću u SNS. Bukvalno se samo tih nekoliko poslanika i odbornika – za koje smo odmah nakon izbora znali da su bliski SNS-u – vrti u medijima u poslednjih godinu dana, opet iz straha SNS-a od desne opozicije. SNS te ljude predstavlja kao nekog ko je shvatio da desnica ozbiljno greši i da je jedina budućnost u koju treba da verujemo – gospodin Vučić.

Veći deo opozicije je zbog loših izbornih uslova bojktovao izbore 2020, a onda, uprkos istim uslovima, nije bojkotovao izbore 2022. Da li ima osnova za razmišljanje o nekom novom bojkotu 2024?

Uslovi nisu ništa bolji nego 2022, možda su malo bolji nego što su bili 2020. Opozicija deluje spremnije nego ranijih godina. Kada imamo sednice parlamenta – a nemamo ih tako često u poslednje vreme – deluje da opozicija izgleda ozbiljnije u odnosu na sazive pre 2020. godine, verovatno zato što se dosta lidera opozicije nalazi u Skupštini, a ima i nekoliko mlađih ljudi koji prilično dobro nose tu priču. To je i jedan od razloga što nema redovnog zasedanja Narodne skupštine.

Zaista, zašto nema zasedanja Skupštine?

Zato što opozicija prilično solidno koristi priliku da podseća na afere vlasti, otvara priču o rastu cena i ekonomiji, a ekonomija je verovatno jedan od temelja uspeha SNS-a na izborima. Takođe, pričaju o Kosovu i ta priča je prihvatljiva i za jedan deo birača SNS-a. Međutim, svega toga nema redovno u medijima jer bi to predstavljalo problem za SNS. Ako govorimo o bojkotu, on bi bio nerealan i kontraproduktivan. Onaj iz 2020. bio je urađen prilično loše, “u leru” – nije postojala ozbiljna kampanja za bojkot izbora niti ju je bilo lako sprovoditi, počela je pandemija, bilo je puno zatvaranja, a na kraju je veliki broj partija i izašao iz bojkota i učestvovao na izborima. Ni nakon izbora 2020. nije postojala bilo kakva aktivnost u vezi sa tom kampanjom bojkota.

Mislim da o tome sada niko ne razmišlja čak i ako ne dođe do popravljanja izbornih uslova. Stranke su se vratile na budžetsko finansiranje, što je prilično ozbiljna stvar za partije u Srbiji, jer ovde finansiranje iz privatnih izvora, od fizičkih i pravnih lica praktično ne postoji. Osim toga, 2024. nam predstoje pokrajinski i lokalni izbori, gde će lokalni odbori koji nisu učestvovali na izborima 2020. pokušati da uđu u te parlamente – u velikom broju lokalnih samouprava imaćemo praktično četiri godine bez bilo kakve opozicije.