Kratki rafali po sudiji i dometi zakona

Kada je reč o krivičnim delima koja se počine nad decom, svi su ujedinjeni u oceni da takve stvari zahtevaju najstrože kazne, odnosno da osobe koje počine krivično delo nad decom moraju da dobiju najveću moguću kaznu.

Ove godine, javnost u Srbiji bila je svedok jedne duge i mučne debate upravo na tu temu, kada je trebalo da se izglasa nešto što je u javnosti dobilo naziv Tijanin zakon, a svodi se na zahtev da se za ubice dece odredi smrtna kazna.

Srbija je država koja u svom kaznenom sistemu nema smrtnu kaznu, kao i sve druge države Evrope, sve one koje su potpisnice Evropske povelje o ljudskim pravima („Ljudski život je neprikosnoven“).

foto: dragan kujundžić / tanjug

Dvojica javno suprotstavljenih aktera u debati o tome da li je potrebno uvesti smrtnu kaznu u kazneni sistem Republike Srbije ili ne, Tijanin otac Igor Jurić i sudija Apelacionog suda u Beogradu Miodrag Majić našli su se i ove nedelje u nekoj vrsti tabloidnog klinča nakon što je objavljeno da je Apelacioni sud u Beogradu oslobodio optužbe za obljubu nad detetom jednog stanovnika Banatske Subotice, Roma po nacionalnosti.

Jurić se prvo oglasio na Tviteru, ocenom da je takva odluka nedopustiva, i da je možda to zbog toga što presudu potpisuje sudija Majić, protivnik uvođenja smrtne kazne u kazneni sistem RS.

Njegovu „objavu“, nakon što je na portalu Apelacionog suda u formi vesti objavljena „presuda“ (dakle, ne u celini), preneli su tabloidi, jedva dočekavši da omraženom sudiji, poznatom po otvorenoj kritici ovog režima, lupe zaušku i da mu pripišu strašnu optužbu da je oslobodio nekoga ko je nasilan prema deci.

Majić se iz razumljivih razloga „nije branio“ jer ni ne može, osim da pozove sve koje to zanima da pročitaju puno obrazloženje presude, ali ga to nije spasilo tabloidno-internetskog linča u kome su učestvovali mnogi koji deklarativno žele da vide „drugačiju Srbiju od ove“, ali im je čini se muka od ljudi kao što je Majić i veruju da valjda postoje neki drugi, bolji, koji bi trebalo da rade u institucijama Republike Srbije.

S druge strane, kontroverzna odluka veća kojim je Majić predsedavao zaista može da bude osnova za mnogobrojne debate o tome kako se primenjuje zakon, na koga se primenjuje zakon te na koji način se i zbog čega primenjuje institut neotklonjive pravne zablude, na šta se veće, između ostalog, pozvalo u svom obrazloženju.

Sve ovo nije odmaklo dalje od tabloida i društvenih mreža i nije dobacilo do neke veće i ozbiljnije rasprave u kojoj bi se pokazao život Roma, diskriminacija Roma, te činjenice koje odlikuju ovu zajednicu, a razlikuju se od onoga što „beli ljudi“ razumeju kao normalno i zakonom uređeno ponašanje.

ŠTA SE DOGODILO I KO JE KRIV

U leto 2017. godine, prema onome što stoji u obrazloženju presude Apelacionog suda, preko društvene mreže Fejsbuk upoznali su se devojčica stara 13 godina i deset meseci, romske nacionalnosti, i mladić star 22 godine, takođe romske nacionalnosti. Oni su nakon upoznavanja „stupili u seksualne odnose“ kada je on bio kod nje u kući, uz znanje njenih roditelja, a zatim i kod njega u kući, nakon čega je devojčici saopšteno da sada ima muža i da više ne živi sa svojim roditeljima.

Njih dvoje i danas žive u „zajednici života“, što je sudsko ime za vanbračnu zajednicu, imaju decu, ali pre toga, kada je devojčica otišla na ginekološki pregled u bolnicu u Vršcu i kada je ustanovljeno da je trudna, lekar ju je po službenoj dužnosti prijavio jer još uvek nije imala 14 godina, što je zakonski minimum za „legalno stupanje“ u seksualne odnose.

U obrazloženju se navodi i da je, kada su imali prvi seksualni odnos, devojčica rekla mladiću kako nije sigurna da je nevina. Mladić, docnije okrivljeni, rekao je da on u bližoj porodici ima dve sestre koje su se udale i zatrudnele sa 13 godina i da zetovi koji su tada imali 19 odnosno 20 godina nisu krivično gonjeni.

„Slučaj“ je formiran, mladić je uhapšen, procesuiran i osuđen na Višem sudu u Pančevu na pet godina zatvora zbog obljube deteta.

U proleće 2019. godine, posle žalbi okrivljenog, o njegovom slučaju je odlučivao Apelacioni sud u Beogradu u veću kojim je predsedavao Miodrag Majić. Posle saslušavanja svedoka i veštaka sud je doneo oslobađajuću presudu, jer je ustanovio da počinilac krivičnog dela nije mogao da bude upoznat sa tim da čini krivično delo zbog svih okolnosti koje su oblikovale njegov život i njegovu svest.

Sud je uzeo u obzir karakteristike života romske populacije, njihove osobenosti koje znače i da oni, na neki način, žive pored ostatka populacije u Srbiji (kao i u drugim državama), da ne znaju šta znači obljuba deteta ukoliko osoba sa kojom stupaju u seksualne odnose izgleda kao seksualno zrela osoba, i doneo je kontroverznu presudu koja se može tumačiti kao suspenzija zakona, kao da zakon ne važi za ovaj deo populacije u Srbiji.

JURIĆEVA BORBA I POSLEDICE

Igor Jurić je čovek koji je u trenutku izgubio ono što mu je bilo najvrednije u životu, kao i u životu bilo kog čoveka na planeti koji ima decu. Njegova ćerka Tijana ubijena je u čuvenom i strašnom slučaju koji je potresao Srbiju u leto 2014. godine, u danima kada se cela država oporavljala od poplava i histerije koja ju je pratila.

Neposredno po zločinu koji je brzo razrešen, na društvenim mrežama se „formirao“ pokret kojim se tražilo uvođenje smrtne kazne za one nasilnike koji ubijaju decu, kao i strože kazne za svaki oblik nasilja nad decom.

U tom trenutku bi „svako normalan“, potresen onim što je čuo u vezi sa tragičnom sudbinom devojčice Tijane Jurić, podigao ruku i podržao da se streljanjem kazne svi koji naude deci.

Međutim, pitanje zločina i kazne fundamentalno je pitanje ljudske zajednice i ovaj svet kome i Srbija pripada, po potpisanim deklaracijama, po preuzetim obavezama, po nameri da se bude deo jedne veće evropske porodice, ukinuo je institut smrtne kazne verujući da je dugogodišnja zatvorska kazna dovoljna i za najstrašnije zločine.

Igor Jurić je, uprkos tome, pokrenuo kampanju sakupljanja potpisa za peticiju da se smrtna kazna vrati u kazneni sistem Srbije, i nije mu bilo teško da ih sakupi. Kada se to nije dogodilo ovog proleća, on je na neki način u sudiji Majiću možda video jednog od krivaca za tako nešto, pa i ne čudi da je od njega „potekla“ informacija o tome kako je „Majić osobodio pedofila“.

Jurić je najpre preneo vest sa portala „Insajder“, koji je objavio ono što su u svom saopštenju objavile aktivistkinje iz Autonomnog ženskog centra (AŽC), a potom je temu „kontekstualizovao“ drugim tvitom: „Oslobođen čovek koji je obljubio devojčicu od 13 godina. Predsednik veća sudija koji je i potvrdio svojim potpisom ovu presudu je dr Miodrag Majić. Gospodine Majiću, da li je ovo jedan od razloga što ste tako oštar protivnik doživotne kazne zatvora?“

AŽC je u svom saopštenju naveo da „Apelacioni sud u Beogradu, uz podršku sudskog veštaka i advokata, krši prava deteta i prava maloletnih oštećenih koja su garantovana ratifikovanim međunarodnim konvencijama i zakonima Republike Srbije, jer svojom oslobađajućom odlukom šalje poruku svima koji imaju seksualne odnose sa devojčicama romskog porekla da se neće smatrati odgovornim“.

Oni dalje navode: „Autonomni ženski centar smatra da je sramotno da u 21. veku bilo ko, a posebno sudije, veštaci i advokati, pomisle da bilo koja devojčica starosti od 13 godina ‘sama’ bira da bude u (van)bračnoj zajednici i da ima dete. I dok se država Srbija pred UN Komitetom o pravima deteta i UN Komitetom o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena hvali kako preduzima sve aktivnosti kako bi smanjila prisilne brakove i rane ‘udaje’ dece, o čemu je i Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja najavilo izmene Porodičnog zakona, ovaj slučaj pokazuje da, nažalost, nije promenjena svest onih koji treba da čine zaštitu.

Autonomni ženski centar se nada da će nadležne institucije, a prvenstveno Visoki savet sudstva, Ministarstvo pravde, Republičko javno tužilaštvo, poverenica za zaštitu ravnopravnosti, zaštitnik građana i Advokatska komora Srbije pokrenuti postupke u okviru svojih nadležnosti protiv učesnika ovog postupka zbog kršenja prava deteta na zaštitu od seksualne zloupotrebe i zaštitu od direktne diskriminacije učinjene od strane sudskog veća, sudskog veštaka i branioca, kao i zbog nečinjenja zaštite od strane punomoćnika maloletne oštećene – advokata po službenoj dužnosti. Takođe se nadamo da će Republičko javno tužilaštvo podneti Zahtev za zaštitu zakonitosti, kao i da će Ministarstvo pravde doneti nov Zakon o sudskim veštacima kojim će se omogućiti pokretanje disciplinskih postupaka protiv veštaka zbog kršenja zakona i brisanje sa liste veštaka.“

Iako je samo „Insajder“ preneo ono što je AŽC objavio, „haos“ je nastao kada se oglasio Jurić kao simbol borbe za kažnjavanje onih koji napadaju decu i kada su tabloidi krenuli da „pucaju“ po Majiću kao predsedniku veća koje je poništilo prvostepenu odluku Višeg suda u Pančevu i oslobodilo Roma D.Č. presude na kaznu zatvora u trajanju od 5 godina.

RAZGOVOR KOG NEMA

Prve reakcije na ovu vest, dakle, objavljenu na „Insajderu“, u rubrici „Male velike priče“, nisu bile dramatične, ali kada se oglasio Jurić na Tviteru, nastala je tarapana, tipična za histeriju društvenih mreža.

Dok se tu neko usudio da pročita šta piše u obrazloženju, etikete su već bile zalepljene: Jurić je „saradnik režima“, „korisna budala“ koju koristi režim da se obračuna sa onima koji ga ne podržavaju, a imaju neku moć u institucijama, Majić je neka vrsta lažnog sveca koga je ova odluka „objasnila“, on se „sad pokazao“, em je neznalica, em štiti „silovatelje“, em diskriminiše Rome koje svi ostali u Srbiji vole i poštuju.

Nešto nad čim su sudije i ostali u procesu proveli mesece razmatrajući kako da donesu i argumentuju odluku, survalo se niz liticu glupih i šturih komentara koji su mogli da dobace najdalje do primesa zdravog razuma: to su oni koji su se pitali da li sutra svako može da se pozove na ovu presudu i kaže kako nije znao da je to krivično delo, odnosno nije znao da je u pitanju devojčica i da sa njom ne sme da ima seksualne odnose.

Odluka je kontroverzna i nije je lako braniti, ali je svakako nije moguće komentarisati u virtuelnom prostoru društvenih mreža koje služi samo kao pogonsko gorivo za tabloide.

Foto: apelacioni sud

U prilog istinskoj debati ide komentar koji potpisuje Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra, objavljen na portalu „Pescanik.net“ u ponedeljak 16. septembra. Bilo bi ozdravljujuće da se u raspravu uključe i drugi koji na ovu temu umeju i znaju da kažu nešto što je zasnovano na argumentima. Ali, prvo da pročitaju presudu i da svoje argumente konfrontiraju sa onima koje je veće navelo.

A gde je pravda? To je već pitanje za bogove.