Ko je treći begunac od pravde uhapšen sa Lukom Bojovićem i Vladimirom Milisavljevićem u Španiji
Zajedno sa Lukom Bojovićem i Vladimirom Milisavljevićem Budalom, u Valensiji je uhapšen i Siniša Petrić zvani Zenica, koji važi za jednog od glavnih egzekutora iz Bojovićeve grupe. Petrić je bivši pripadnik Srpske dobrovoljačke garde Željka Ražnatovića Arkana i jedan od pripadnika kriminalne grupe Marinka Magde. Zbog zločina koje je ova grupa počinila u Subotici, Crvenki i Segedinu 1993. i 1994. godine, Petrić je osuđen na 15 godina zatvora, ali 1999. godine beži iz zatvora Dubrava kod Istoka na Kosovu. Srpsko pravosuđe je za Petrićem 2000. godine raspisalo poternicu, po kojoj je 2003, godine, dva meseca posle ubistva premijera Zorana Đinđića uhapšen u Frankfurtu u Nemačkoj. Posle ekstradicije u Srbiju, Petrić je smešten u sremskomitrovački zatvor, iz kojeg je takođe pobegao, tako što mu je dodeljen slobodan vikend sa kog se nije vratio. Navodno, odmah po bekstvu priključio se Bojovićevoj grupi, a srpska policija je za njim tragala dovodeći ga u vezu sa nekoliko profesionalnih likvidacija koje su se dogodile u poslednjih nekoliko godina.
Mediji u Srbiji više puta su pisali o vezama Siniše Petrića sa Jedinicom za specijalne operacije, kojom je rukovodio Milorad Ulemek Legija, a koja je bila logistička podrška zemunskom klanu u švercu heroina i likvidacijama. Pripadnici ove Jedinice, upravo po nalogu Legije su u vreme NATO bombardovanja 1999. godine na volšeban način izveli Petrića iz zatvora Dubrava, gde je služio kaznu zbog trostrukog ubistva. Ovde treba podsetiti šta se u zatvoru Dubrava događalo u vreme Petrićevog bekstva, o čemu je „Vreme“ već pisalo (videti „Vreme“ br. 1060). Zatvor je u dva navrata, 19. i 21. maja, bio meta bombardovanja. Prema tadašnjim izveštajima, u vazdušnim napadima poginulo je 97 zatvorenika, a 196 je povređeno. Međutim, istraga Tužilaštva za ratne zločine pokazala je da se dogodilo nešto drugo. U kritično vreme iz KPD Zabela kod Požarevca u Dubravu je premeštena grupa od najmanje trinaest osuđenika za najteža krivična dela naoružana sa: 39 automatskih pušaka, 12 puškomitraljeza i većom količinom ručnih bombi i streljačke municije. Po saznanjima Tužilaštva za ratne zločine, najmanje 93 zatvorenika iz Dubrave ubijeno je u periodu od 19. do 21. maja 1999. hicima iz streljačkog naoružanja i ručnim bombama. Jedne su okupili u trpezariji da im podele cigarete, a onda ih pobili. Druga grupa postrojena je na igralištu i pokošena rafalima. Sahranjeni su u bar jednoj masovnoj grobnici, a NATO je okrivljen za njihovu smrt. Osuđenici iz Zabele razdužili su naoružanje, vraćeni su u Požarevac i dobili su po dvadeset dana dopusta. Vreme u koje se ovo dogodilo, poklapa se sa zatvorskim danima Siniše Petrića u Dubravi, ali i sa spekulacijama da mu je u prvom bekstvu pomogla Jedinica za specijalne operacije.
Petrić je, kao pripadnik kriminalne grupe bivšeg legionara Marinka Magde bio osuđen zbog surove likvidacije tročlane porodice Petrić: bivšeg policajca Milana, njegove supruge Stane i desetogodišnjeg sina Daneta u januaru 1994. godine u Subotici. Iste noći, grupa je ubila Josipa i Vericu Agatić, takođe iz Subotice. Zbog trostrukog ubistva Petrić je bio osuđen na smrtnu kaznu, ali mu je ona zbog toga što je bio maloletan u momentu izvršenja, preinačena na 15 godina. Petrić je na odsluženje kazne poslat u zatvor Istok na Kosovu, gde je bio sve do 1999. godine. Zločin za koji je Petrić osuđen, samo je jedan u nizu koji je Magdina grupa počinila od decembra 1993. do januara 1994. u Segedinu i Kečkemetu u Mađarskoj i Subotici i Crvenki u Srbiji. Motiv svih ubistava u kojima su žrtve bile cele porodice, bilo je koristoljublje. Policijska istraga pokazala je da je organizator svih ubistava Marinko Magda, da su zajedno s njim bili bivši pripadnici Tigrova Željka Ražnatovića Arkana, kao i da oružje kojim su ubistva počinjena potiče sa ratišta. Ubrzo su uhapšene četiri osobe sa kojima je Magda počinio krivična dela. Uhapšeni su ispričali da ih je prevarila priča da će se odlaskom na ratište obogatiti i da su se vratili siromašniji nego što su bili, pa su time objašnjavali zločine iz koristoljublja. Marinko Magda uhapšen je u Segedinu 24. januara 1994. godine. Posle četvoromesečnog rada, policija je utvrdila da je Magda, sam ili u grupi, ubio Idu Feher u okolini Subotice, bračni par Agatić, porodicu Petrić, četvoročlanu porodicu u Segedinu, bračni par i jednog hrvatskog državljanina u Kečkemetu i ženu u mestu Orošhaze. U Mađarskoj je osuđen na 25 godina strogog zatvora, uz uslov da se pred kraj kazne podvrgne lekarskom pregledu. Ukoliko pregled pokaže da je fizički sposoban za vršenje krivičnih dela, presudom je naloženo da u zatvoru ostane do kraja života. U odsustvu mu je suđeno i u Subotici gde mu je izrečena smrtna kazna.
Što se njegovog saučesnika Siniše Petrića tiče, on se dovodi u vezu sa nekoliko likvidacija koje su se dogodile od maja 2004. kada se Milorad Ulemek Legija predao policiji. Te godine pokušani su atentati na Zorana Nedovića Šoka i Andriju Draškovića, 2006. je ubijen svedok saradnik Zoran Vukojević Vuk, 2008. Ilija Novović i Goran Marić, a izvršeno je i nekoliko likvidacija u Crnoj Gori, BiH, Hrvatskoj, koja se dovode u vezu sa odbeglim „zemuncima“ i Lukom Bojovićem.
Zašto je svako ko se bavio upotrebom neutvrđenog tipa akustičnog oružja na studentskom protestu 15. marta postao neprijatelj države, terorista i atentator na Vučića? Zbog čega bi i Berija pozavidio Biji na ovoj operaciji? Kako režim u Beogradu 2026. nastoji stvoriti atmosferu nalik na onu iz Moskve 1937
Podaci Vrhovnog javnog tužilaštva pokazuju da poslednjih godina raste broj zahteva koje tužioci upućuju policiji radi prikupljanja potrebnih obaveštenja, ali da odgovori na te zahteve sve češće izostaju. Reč je o prvoj i jednoj od najvažnijih radnji u predistražnom postupku, bez koje tužilaštvo u mnogim slučajevima ne može da nastavi istragu
Zašto su se na meti režima, pored studenata, našli verbalni delinkventi – analitičari, stručnjaci i novinari? Kako je Više javno tužilaštvo u svom saopštenju donelo presudu da su studenti sami sebe streljali zvučnim topom? I kako je Vučić tvrdio da Srbija uopšte nema zvučne topove, a ispostavilo se da ih ima, kao što je odmah posle pada novosadske nadstrešnice tvrdio da “jedino ona nije renovirana”, pa se brzinom svetlosti na društvenim mrežama utvrdilo da to nije istina? Na koji je način aktivirana medijska bomba u režimskim medijima sa unapred spremljenim spiskovima ljudi koji su učestvovali u “zaveri” i koje treba utući? I da li je reč o pokušaju zabrane studentskog pokreta
Pošto tužilac u Srbiji ne može da optuži osobu koja se kolima zaleće u građane, gledaoci RTS-a mogu videti kako se pred kamerama obesmišljava ta pravna institucija
Srbija će sačuvati mir, lokalni funkcioneri moraju da razgovaraju sa narodom ili će biti smenjeni, ekonomija raste brzo, žele da nas sruše jer Srbija grabi napred, nema više straha od “blokadera”, predsednik je žrtva, biće veće plate i penzije. Na osnovu iskustva, po svoj prilici ovako će izgledati Vučićeve poruke na predstojećem mitingu
Zašto je Aleksandra Radića, najistaknutijeg vojno-političkog komentatora u Srbiji, režim pretvorio u pokretnu metu
Manje je važno šta će pisati u službenim beleškama sa saslušanja Aleksandra Radića. Mnogo je važnije šta će večeras prolaziti kroz glave hiljada ljudi koji su o „zvučnom topu" govorili, pisali, svedočili ili tražili pomoć. Ako je odgovor: „Bože, samo da ne dođu i po mene", onda je cilj postignut
Kako je priznavši ubistvo Aleksandra Nešovića, Saša Vuković Boske vratio pažnju javnosti na Veselina Milića? Šta još upada u oči u njegovom iskazu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
