Očekuje se godišnji neto izvozni efekat od 600 miliona evra, a uposliće se još tridesetak fabrika prateće industrije
Sa mnogo razloga ugovor Vlade Srbije sa Fijatom o osnivanju firme za proizvodnju automobila u Kragujevcu, koji je zaključen 29. septembra, proglašen je izvanredno značajnim za srpsku privredu – jer on predstavlja signal da se u našu malu zemlju napokon vraća famozna „šrafciger industrija“, bez koje ona ne može zaposliti nezaposlene, bez koje ona ne može balansirati svoj spoljnotrgovinski bilans i bez koje ona ne može zadržati kakav-takav priključak u tehnološkoj trci koja se surovo ubrzava na globalnom planu. No, takav poslovni poduhvat, za koji se iz mnogo razloga odlučila Vlada Srbije, podrazumevao je u našim uslovima veoma krupno „tumbanje“ zatečenog pravnog sistema i uspostavljanje „presedana“ koji će i na ekonomskom, i na političkom planu ostaviti trajne posledice.
Prvo treba zapaziti da Fijat nije imao računa i nije hteo (ili, čak, nije smeo) da uđe u posao sa starom kompanijom Zastava automobili u Kragujevcu. To se vidi po tome što je (očigledno) odbio da je kupi po Zakonu o privatizaciji, makar koliko ona bila jeftina, a verovatno i besplatna (s obzirom na to da raspolaže samo „negativnim kapitalom“), jer bi tako ušao u složeno klupko njenih starih dugova i obaveza – koje bi, opet, mogao da razreši samo uz finansijsko pokriće i pomoć Vlade Srbije i Kragujevačke opštine. Do koje mere je Fijat procenio da mu, zapravo, ne treba „saradnja“ starog Zastavinog menadžmenta (koji je praktično kočio svaku ideju o stranom preuzimanju „Srpskog Detroita“ u Šumadiji u proteklih 15 godina), vidi se i po tome što povodom izgradnje nove fabrike automobila nije ušao ni u zajedničko ulaganje (joint venture) sa starom firmom, nego direktno sa Republikom Srbijom.
Ta činjenica, da je ugovor o osnivanju novog privrednog društva Fijat Srbija (navodno će se tako zvati) zaključen između jedne korporacije i Vlade Srbije u odnosu 67 prema 33 odsto osnivačkog kapitala, deluje nekako anahrono i suprotno je tranzicionom povlačenju države-vlasnika iz privrede. No, Fijatu je očigledno bila potrebna ne samo direktna suvlasnička „državna garancija“ Srbije da će brinuti o zajedničkom preduzeću i obezbediti sporovođenje osnivačkog ugovora, nego mu je očigledno odgovaralo da i sama Srbija finansijski učestvuje u krupnim investicijama koje su dogovorene.
Prema onome što se sada zna, na osnovu relativno šturih informacija koje su iznete prilikom usvajanja „paketa“ sporazuma sa Fijatom na vanrednoj sednici Vlade Srbije (u nedelju, 28. septembra) Fijat će u kragujevačkom poslu biti podržan sa 100 miliona evra novčanog uloga u novom preduzeću, sa 50 miliona evra kredita tom preduzeću i sa određenim poreskim olakšicama u veličini od oko 50 miliona evra, dok Kragujevac „ulaže“ u posao 60 hektara građevinskog zemljišta i odriče se lokalnih taksi u narednih deset godina. Pri svemu tome ostalo je nekako nejasno kako se knjiže „stvari“ stare firme Zastava automobili, koje će izgleda preuzeti novo društvo, zajedno sa oko 1000 radnika, kojima će se pridružiti još oko 1400 novouposlenih radnika. Uza sve to Vlada Srbije se obavezala i na značajna infrastrukturna ulaganja od oko 300 miliona evra (okolni putevi, vodovod itd.). Ovome svemu treba dodati i eventualni posao sa Ivekom radi revitalizacije fabrike kamiona (ukupna početna ulaganja 240 miliona evra, od čega bi Srbija trebalo da preuzme oko 60 miliona). Znači, ako ovlaš saberemo samo investicije Srbije u revitalizaciju kragujevačke auto-industrije, već u nekoliko narednih godina tamo iz budžeta treba uložiti, direktno ili indirektno, između 500 i 600 miliona evra, to jest milijardu dolara.
Naravno da se kao ulaganje u novi posao ne knjiži onih 500 miliona evra dosadašnjih dotacija Zastavi da tavori kao dobro popunjeni rezervoar neuposlene radne snage proteklih godina, a verovatno ni „socijalni program“ koji je ministar Mlađan Dinkić nekako usaglasio sa sindikatima zaposlenih – da nijedan radnik ne bude otpušten i da svaki prima platu do daljnjeg od 24.000 dinara mesečno, da oni koji ipak odu prime po 300 evra po godini staža otpremnine, a da se za 900 radnika, koji imaju pet godina do penzije, obezbedi „stimulativno penzionisanje“, to jest da im se odmah plati šest prosečnih zarada (3350 evra) i da im se mesečno, dok ne stignu do penzije, isplaćuje po 26.000 dinara (što maksimalno može da iznese oko 22.000 evra per capita). Ne ulazeći dalje u ovaj zamršeni program, sa ovim naznakama nekih od ranije smišljenih rešenja, a uz nedoumicu da li i ti troškovi ugovorno ipak spadaju u državna ulaganja u Fijat Srbiju – samo skrećemo pažnju na to da je Srbija imala ogromne troškove prilikom gašenja posledica onog starog automobilskog projekta u ovom politički važnom regionu Republike. Daj bože da se ta skupa kavalkada ne ponovi. Jer, brat bratu, kada se sve sabere, samo u poslednjih osam godina agonije Srbija je u Zastavu na razne načine uložila, i blizu milijardu evra.
Na drugoj strani, specifikacija predstojećih Fijatovih ulaganja u ovaj poduhvat nije javnosti izneta ovom prilikom sasvim precizno, osim što je objavljeno da će njegove investicije u izgradnju nove fabrike ukupno iznositi oko 700 miliona evra, te da će se u novoj fabrici proizvoditi kroz dve godine 200.000 automobila, a u drugoj fazi još 100.000 automobila godišnje. Verovatno će to ipak zavisiti od tražnje i mogućnosti plasmana.
Zašto je pri svemu tome ipak dobro što se ulazi u posao sa Fijatom, a izgleda da će se ući i u zajednička ulaganja sa njegovim pratećim firmama Ivekom i Manjeti Marelijem. Pre svega zbog toga što se očekuje neto izvozni efekat od oko 600 miliona evra (uz godišnji izvoz od oko milijardu evra). Zatim, što će se uposliti još tridesetak fabrika iz takozvane prateće industrije. I što će ukupno, u svemu tome, hleb zarađivati blizu 5000 ljudi.
Dodajmo, ipak, i nekoliko mogućih negativnih efekata. Prvo, sada će i preostali „invalidi“ srpske privrede, te njihovi potencijalni partneri – očekivati da dobiju slične „podsticaje“. Zatim, i kod sindikata će se učvrstiti sindrom Kruševačkih rezervista. Može se, teorijski gledano, dogoditi da svako od krupnih stranih ulagača brzo prokuži da se na ovom tržištu ne može propasti ako ti je manjinski suvlasnik država.
Ipak, povratak Fijata u Srbiju je prvorazredna vest, jer kod nas je toliko malo dobrih vesti.
Ministar Nikola Selaković „bljuje otrov“ jer ide pred sud, predsednik Aleksandar Vučić ga vatreno brani. „Vreme“ u novom broju ispituje koji su dometi slučaja Generalštaba i obračuna sa Republičkim zavodom za zaštitu spomenika
Suđenje ministru kulture trebalo bi da započne 4. februra po optužbi za zloupotrebu službenog položaja u aferi Generalštab. “Najavom da će pomilovati optužene u ovom slučaju Vučić najavljuje ono što niko nikad nije uradio – sam će sebe osloboditi krivične odgovornosti”, smatra profesor Bojan Pajtić. “Sve to izgleda kao odbrana čoveka koji zna da je odgovoran za ono što mu se stavlja na teret, a što naravno treba dokazati tokom samog postupka”, ocenjuje Selakovićeve istupe advokat Jovan Rajić. “Postoje dokazi – a to se na kraju vidi i iz Vučićevih izjava – da je on ‘alfa i omega’ poslovnog poteza rušenja spomenika srpske kulture za račun podmićivanja američkog predsednika”, naglašava advokat Božo Prelević
“Ekspoze ministra Selakovića je nemušti pokušaj da skrene pažnju sa svoje krivične odgovornosti i zameni je nekom drugom aferom, naravno nepostojećom, kako smo već navikli od naših političara. Taj govor u Domu Narodne skupštine je zapravo bio generalna proba iznošenja odbrane pred tužilaštvom i diskreditacija stručnjaka Zavoda koji su, između ostalog, svedoci u slučaju “Generalštab”. Svaka izgovorena reč bilo je izvrtanje istine i spinovanje činjenica”
Protiv novosadskog policajca Željka Kolbasa pokrenut je disciplinski postupak zbog sumnje da je prošlog januara u policijskoj stanici Detelnara fotografisao četvoricu aktivista Srpske napredne stranke, uhapšenih pošto su pretukli više studenata a jednoj studentkinji polomili vilicu. Nekoliko meseci posle hapšenja suđenje nije valjano ni počelo, a optužene je pomilovao predsednik Srbije Aleksandar Vučić i tako zaustavio postupak i mogućnost da ikada budu osuđeni. Za to vreme policajcu Kolbasu preti se otkazom, a tuže ga i nekada optuženi za prebijanje studenata
Ćacilend više nije ograđeni obor, već je svuda, ušljiskao nas je i zamazao mimo naše volje. I nisu tamo samo ubice, probisveti i silovatelji. Ima i jurodivih, ekscentričnih, oriđinala, zovite ih kako hoćete. Među njima je i Dejan Stanović Kralj, jedan od šestoro čija prijava “ispunjava uslove” za kandidaturu za direktora RTS-a
Šta bi ste izabrali između glasa za Vučića i tri crvene ili da vam iseku struju? Pogotovo ako radite najgrublje povremene poslove, niste bili i nikad nećete otići na more, niti odvesti decu kod zubara
Javni sastanci i postrojavanje potčinjenih su uobičajni rituali lojalnosti diktatorima. A što se Aleksandra Vučića tiče: videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Ili što bi rekli stari Latini: Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Čudo neviđeno u Srbiji – suđenje ministru
Koga plaši slučaj građanina Selakovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
