KOS i DOS

Teška i duboka kriza potresa Beograd. Leti perje pomešano s portfeljima i generalskim zvezdicama.

Pod sumnjom za špijunažu, 15. marta uhapšen je potpredsednik srpske vlade general Momčilo Perišić, Vlada se žestoko bunila, a onda je pod pretnjom razrešenja premijer zatražio njegovu ostavku. Odričući se imuniteta ovaj je to prihvatio obrazlažući ostavku odbranom svoje ličnosti, srpske vlade, reforme, naroda i države. Srpski premijer prekinuo je saradnju s predsednikom SRJ na pitanjima nacionalne bezbednosti. Takav potres možda dalekosežno menja političku konfiguraciju u Srbiji.

U kakav socijalno-politički kontekst pada ova afera?

Prema istraživanju pouzdanog Centra za politikološka istraživanja i javno mnjenje Instituta društvenih nauka (sprovedenom od 16. do 25. februara 2002, na uzorku od 2060 ispitanika u Srbiji i 1020 u Crnoj Gori), proizilazi da se u Srbiji i dalje održava tradicionalni legitimacijski model koji se zasniva na prestižu predsednika Republike (73 odsto procenata poverenja), Vojske Jugoslavije (66) i Crkve (46).

Procenat onih koji imaju poverenje u srpsku republičku vladu bio je najviši februara 2001. (54 odsto) i od tada konstantno opada da bi se spustio na 39 odsto ispitanika, što je ipak više od podrške koju su uživale Zelenovićeva, Božovićeva i Marjanovićeva vlada.

21 ZAKON, 20 AFERA: Bez obzira na tu osrednju, uravnoteženu, opadajuću poziciju u javnom mnjenju i bez obzira na popravljeni lični rejting premijera u najtežem položaju od kada je izabrana,

ona je nepokolebano do sada izgubila tri svoja potpredsednika, jednog ministra i šefa državne bezbednosti. Razrešen je Vuk Obradović; dva ministra iz DSS-a, potpredsednik Aleksandar Pravdić i Obren Joksimović su podneli ostavke; šef državne bezbednosti je smenjen i sada kabinet napušta general Perišić, potpredsednik zadužen za bezbednost.

Vladina većina je dobila oreol reformske i prozapadne, i to je u svakoj prilici isticala kao legitimaciju, donela je 21 sistemski zakon i bar dvadeset afera koje su potresale vladajuću koaliciju.

Obren Joksimović, seksulana afera Obradović; policijska afera Gavrilović; afera s avionom Caneta Subotića; afera sa slupanim automobilom; sukobi zbog hapšenja Slobodana Miloševića; „vidovdansko izručenje“; duvanska afera; hapšenje Braće Banović i pobuna „crvenih beretki“; afera zatvorskog čuvara Blanuše; afera neovlašćenog fotografisanja; „solunska“ krađa skupštinskih glasova; od autonomaša podgrevana afera s prodajom beočinske cementare; sukob na liniji autonomaši – DSS s jurenjem DSS-ovaca iz vojvođanske vlade; mini afera zebra; ptičja afera; afera Dubai; ispumpana afera Delimustafić; afera s Pink televizijom, antikorupcijskom komisijom i „vrapcima koji se tuku u prašini“; „protestni odmor“ ministra policije (vratio se) i sada, najteža, takozvana špijunska afera Perišić. Dvanaest od dvadeset tih slučajeva za posledicu je imalo sukob na liniji DS-DSS, ili sukob srpske Đinđićeve grupacije s kabinetom predsednika Koštunice, trećina incidenata je povezana s policijom ili s vojskom, uz nekoliko rizičnih situacija.

PAZI NA PROMAJU: Šta se dešava sa skupštinskom većinom na kojoj srpska vlada počiva? Najava ulaska Velimira Ilića iz Nove Srbije u Vladu treba da omogući stabilizaciju njene većine na 131. Međutim, Vrhovni sud Srbije ukinuo je prošle nedelje privremeno rešenje Ministarstva pravde koje je bilo u korist Orlićeve frakcije. Ministarstvo pravde onda donosi isto ali sada konačno rešenje o upisu u registar Slobodana Orlića kao zastupnika ove partije. Vuk Obradović najavljuje novu tužbu. Predsedništvo DOS-a u utorak uveče konstatuje da su Orlićeva Socijaldemokratija i Socijaldemokratska unija najavile ujedinjenje i da njihova prava u DOS-u prelaze na novu partiju, dakle i mandati… Demisija drugog generala, Perišića, praćena je podrškom Vladi, što znači da Perišiću verni poslanici ostaju verni Vladi. „Krpež kuću drži“, ali Vlada mora paziti da neko ne otškrine prozor u Nemanjinoj 11.

FIJASKO: Mada se birači ne opredeljuju na osnovu pojedinačnih događaja, špijunska afera u Vladi je slikovit, pamtljiv događaj i možda će imati i izbornog efekta.

Pokušaj srpske vlade da hapšenje Perišića iskoristi za pokretanje kampanje za kontrolu vojne bezbednosti i tako potkopa Koštuničinu poziciju i pojača vlastitu poziciju na Zapadu pretvorio se u fijasko, u panično povlačenje uz žrtve i golo pravdanje. Ministar pravde i guverner izjavljuju s čuđenjem da u ovakvoj zemlji nikakve tajne ne može biti. Tome je kumovala dugo gajena netrpeljivost na liniji Vojska-srpska vlada (od hapšenja Miloševića, pa redom), kolektivna solidarnost Vlade, pokušaj da se uđe u Koštuničin resor, ali i izvesni udvorički sindrom aktiviran saznanjem da se Amerika ljuti.

I pored načelnog pominjanja svačije odgovornosti, ministri srpske vlade i visoki funkcioneri DS-a prvih 48 sati krize držali su se pretpostavke da su Perišić i srpska vlada žrtve nameštaljke. Posle pokazivanja „nečega“ u Palati federacije bili su dovedeni u veoma ponižavajući položaj da prinude potpredsednika Vlade na ostavku tako da izgleda da je to i od njih iznuđeno.

Nije jasno da li će Koštunica posle sednice Vrhovnog saveta odbrane uopšte dati izvesnu satisfakciju Đinđiću kroz smenjivanje šefa vojne bezbednosti (ukazuje na propuste vojnosudskih organa, hvali akciju vojne službe bezbednosti, za koju neki članovi DSS-a kažu da je školski uspešna i dostojna ordena – znači da neće).

Do sada su bila vidljiva dva metoda: Đinđić je otpisivao svoje saradnike, Koštunica je iza svojih stajao nudeći kritičarima da protiv njega lično pokušaju da organizuju impičment.

Srpski premijer smenjivanjem šefa vojne obaveštajne službe uslovljava saradnju s predsednikom SRJ i s Vojskom na pitanjima nacionalne bezbednosti. Ako to konkretno znači da i Služba državne bezbednosti neće servisirati šefa savezne države, to je nova dimenzija državne krize. Ako Đinđić i Koštunica ne budu razgovarali recimo prilikom upada grupe albanskih terorista u Bujanovac, Čović će se jako naljutiti. Iz DSS-a poručuju da taj zahtev predstavlja zamenu teza i zamagljivanje špijunske afere.

Formiranje Saveta za nacionalnu bezbednost, predloženo nešto ranije, posle sastanka Koštunice sa bezbednosnim funkcionerima, sada je ponovo najavljeno, uz pominjanje i Vojske i policije, ali sve će očito sačekati novu ustavnu platformu, pošto Crnogorci nisu u sistemu.

SENKE: Koštunica je preko ministarstva spoljnih poslova morao da šalje izvinjenje Amerikancima (prihvaćeno), što možda umanjuje efekat kod konzervativne publike, ali s konferencije za novinare on takođe šalje i usmenu poruku da bi i Amerika mogla i sama da povuče kompromitovanog diplomatu. Koštunica priznaje izvesne greške u postupku, ali ipak kao i Generalštab hvali vojnu službu bezbednosti, a na prigovore da je akcija hapšenja pripremana u tajnosti sarkastično kaže: „Da nije možda trebalo sazvati sednicu DOS-a!“

Naša javnost ne zagovara sukobljavanje sa Zapadom (saradnja s Hagom se prihvata samo ako je neminovna), ali hapšenje američkog diplomate izvesno ne doživljava kao veliki greh. Na vest o hapšenju i kesi jedan Šumadinac uvlači glavu u ramena, podiže obrve, iskosi pogled i zadržava smešak.

Uprkos snažnoj proevropskoj orijentaciji, građani su uzdržani prema ideji o pristupanju Jugoslavije NATO-u, relativna većina (40 odsto) protivi se ulasku naše zemlje u ovaj vojni savez, a to je za pet procenata više nego 1998! Odnos poverenja i nepoverenja u OEBS je 15:37.

„Normalizaciju, asocijaciju i pridruživanje“ ovde ipak prati senka prošlog rata. Koštunica se neraspoloženo osvrće na to da je budućoj državi već dato sarkastično ime Solanija, pa to pokušava da neutrališe konstatacijom i da je prva Jugoslavija mogla da bude nazvana Vilsonijom, druga Čerčilijom, treća Badinterijom itd.

SEĆANJE NA BRANTA: Ako sudski epilog potvrdi tezu KOS-a, to bi i kasnije moglo otežavati položaj premijera, uz postavljanje pitanja da li, na primer, srpska vlada ima službu državne bezbednosti itd… Ni Vili Brant, tvorac dalekosežne nemačke „ostpolitik“, nije mogao da preživi kada je u njegovom kabinetu otkriven istočnonemački špijun Ginter Gilam.

Dobro, Perišić je u kabinet došao po ključu, premijer ponavlja da nije na vreme obavešten o sumnjama, da je to zapravo zavera protiv njega i Vlade, da, dakle, i na drugoj strani treba smenjivati itd.

S Koštuničine strane se poručuje da Vlada mora podneti konsekvence, da je smenjivanje Perišića minimum, a Dragan Maršićanin s partijske tribine ide dalje i izražava očekivanje da premijer podnese ostavku, ali posle demisije Perišića koriguje stav i samo traži da Vlada ne zamenjuje teze i da zahtevanjem smenjivanja generala Tomića ne zabašuruje špijunsku aferu.

S Vladine strane (Kasa, Veselinov), kao neka vrsta vakcine, ponavljaju: „Hajde, glasajte s radikalima!“

Radikali će na svoj način eksploatisati ovu aferu bar u raspravi o stavljanju na dnevni red predloga o uskraćivanju poverenja Vladi. Njima bi se mogli priključiti i socijalisti, ali teško da će ta tačka biti uvrštena u dnevni red, pošto DSS za to neće glasati. Onda će radikali ponoviti istu priču prilikom eventualne rasprave o rekonstrukciji srpske vlade na koju čeka Velimir Ilić…

Videće se kako će uticati na rejting političara taj filmični događaj i sudski proces koji sledi, u kome se prelama osećanje za državno dostojanstvo, poštovanje tradicionalnih institucija, misterija tajnih službi, imperijalna arogancija, ratna trauma, težnja ka Evropi koja podrazumeva kontrolu tajnih službi, škripanje nezavršene države u kojoj još važe zakoni Titove Jugoslavije – a i igra moći.

Đinđić, za koga se u Srbiji pretpostavlja da je moćan, uz javno ponižavanje ministra policije, priznao je da nije uspeo da pohapsi 300 registrovanih kriminalaca, mada je avgusta 2001. prigovor da Vlada ne čini dovoljno u borbi protiv kriminala okarakterisao kao optužbe bez dokaza. Služba pod kontrolom poslovično nemoćnog Koštunice potpredsednika Vlade dovodi navodno bez pertli na uviđaj u kabinet u Nemanjinoj 11.

NAJCENJENIJI POLITIČAR: Pre ove afere Vojislav Koštunica je bio najcenjenija politička ličnost u Srbiji (28,7 odsto najpovoljnijih ocena), Zoran Đinđić sa 13,4 odsto po sondaži CPJIM-a bio je drugi, doduše s dva puta slabijim skorom najtvrđih pristalica.

Njegova dubinska podrška je inače u proteklom periodu rasla uz izvesne varijacije zavisno od političkih događaja, ali oni su više uticali na nivo njegove ukupne podrške, a ne ove intenzivne.

Miroljub Labus ima 5,5 najpovoljnijih ocena; Slobodan Milošević 5,4; Božidar Đelić 4; Mlađen Dinkić 3; Vojislav Šešelj 2,3; Velimir Ilić 2,8; Nebojša Čović i Nenad Čanak po 1,5; B. Pelević 1; Niko 18,4; drugi političari zajedno 1,9 odsto najintenzivnije podrške.

Đinđićeva grupacija, strateški pomognuta od liberalnih ekonomskih reformatora pokušavala je da ubedi javnost da će vanredni izbori u Srbiji biti katastrofa, neki su takav događaj poredili s atomskom bombom, ali, kako su se ređali događaji, pokazivalo se da je DOS sa svojim unutrašnjim protivrečnostima, svađama i sukobima postao glavni protivnik sopstvenih reformi i da će se republički izbori pokazati neminovnim. Ako su za godinu dana uleteli u dvadesetak afera, do izbora vala nemaju vremena za više od pet-šest.

Uostalom, posle sklapanja dogovora s Crnogorcima stupio je na snagu politički dnevni red koji podrazumeva seriju izbora. Najpre sporazum treba da odobre tri skupštine, Srbije, Crne Gore i SRJ. U roku od tri meseca treba da se izradi Ustavna povelja. Neposredno posle toga, u septembru ili oktobru trebalo bi da budu održani izbori za zajedničku skupštinu. Moguće je da se o istom trošku održe i predsednički izbori u dvema republikama. Koštunica najavljuje da će podneti ostavku ako se dogovor ne usvoji. DOS preporučuje Vladi da podrži dogovor i po hitnom postupku predloži ga Skupštini na usvajanje.

Pošto je potpisano da do kraja godine budu usvojene izmene republičkih ustava, tome treba dodati i eventualni referendum o promeni Ustava Srbije. Druga varijanta je da se usvoji stav o ustavnom diskontinuitetu i da u „federalnom roku“ budu održani i srpski izbori za ustavotvornu skupštinu. U tom slučaju izlazak preko polovine građana na biralište bio bi i znak faktičke saglasnosti za promenu srpskog ustava.

PARTIJSKA TABELA: Očito, od sada nadalje tok događaja u ovoj zemlji određivaće volja birača.

DSS je favorit tih izbora, ali ne više tako snažan kao ranije, pošto je zahvaljujući negativnoj kampanji „male braće“, topljenju nade i faktu da DSS, nit’ njivu ore nit’ je daje u zadrugu, rejting Koštunice i DSS-a smanjen. Između septembarskih i decembarskih izbora 2001. godine za DSS je bila spremna da glasa čak polovina biračkog tela u Srbiji; u junu 2001. DSS je mogao da računa sa trećinom (34 odsto), a novembra 2001. godine prikuplja 28, da bi sada, u februarskoj sondaži CPIJM-a, pao na petinu (21 odsto glasova, za DSS će glasati 21 odsto službenika, 20 odsto radnika, 27 odsto penzionera).

Posle februarske sondaže istraživači CPIJM-a su zaključili da je „DOS minus“ prvi put mogao da računa na veću izbornu podršku nego DSS, da je kao celina mogao da sakupi 26 odsto glasova. I u simulacijama drugih izbornih varijanti DSS je u februaru mogao da računa na 21 odsto podrške. Pitanje je da li će ta grupacija (DS 16, LVS 2, NS 2, GSS 2, SVM 1, ostale članice DOS-a 2) ići u jednoj ili dve kolone. Istraživači nisu posebno uvodili u igru G17 plus čije su pristalice kako izgleda u DS-u i ostalim strankama DOS-a munus. Božidara Đelića uglavnom podržavaju pristalice DS-a, a Mlađena Dinkića pripadnici ostalih manjih stranaka.

Jedina stranka koja je uspela da iskoristi ovaj period za „izborno bogaćenje“ bio je DS, koji je sa 5 odsto podrške u novembru 2000, posle preuzimanja kormila Vlade skočio na 10, da bi sada dosegao 16 odsto podrške (16 odsto radnika, 20 odsto službenika, 22 odsto stručnjaka). Ostale stranke nisu iskoristile period učešća u vladajućoj koaliciji za širenje svoje izborne baze.

DSS je nastojao da se ograniči moć republičke vlade, odnosno DS-a i premijera Đinđića; a DS, s jatom malih stranaka (ritam su davali autonomaši ili Batićev DHSS pojačan ražalovanim ambasadorom SRJ u SAD Milanom Protićem) nastojao je da odere velikog slona, da izbaci DSS iz parlamenta i uzme njegove mandate, što je tehnički nemoguće.

Nekoliko partija (DC, NS, DA) protivi se oduzimanju mandata najjačoj stranci, uz pritisak na DSS da se vrati u Predsedništvo DOS-a. Usred duboke političke krize, u utorak uveče DOS minus pod Đinđićevim predsedništvom veća, veća i u veoma nezgodnom kontekstu izdaje oštro saopštenje u kome se, između ostalog, polaže zakletva u reformski kurs uz reči „mladu niko i ništa ne može sprečiti“, proklamuje prekid svađe s DSS-om ali se uz ponavljanje Vladinih zahteva, od Koštunice traži glava generala Tomića protestuje što je predsednik SRJ zloupotrebio funkciju uključivanjem nekog funkcionera DSS-a (verovatno Maršićanina) u raspravu o državnoj bezbednosti.

Pre izbijanja te afere koja ubrzava kraj vladajuće koalicije, DOS je još predstavljao dominantnu političku grupaciju, pošto je uživao dva i po puta veću podršku nego sve druge stranke zajedno (DOS 44, SPS 8, SRS 3, SSJ 2, SPO 2, druge stranke 2, neodlučnih i apstinenata 39 odsto). DOS je za godinu dana izgubio podršku 20 odsto glasača (februara 2001. godine 65; maja 2001. godine 53; novembra 2001. oko 48; februara 2002, oko 44), ali, šta vredi, kad su ti podaci objavljeni, bilo je jasno da je ta koalicija definitivno pukla.

SEPTEMBAR 2001!: Uz to većina nepostojeće koalicije počiva na nekoj vrsti živog peska. Tekućom ekonomskom situacijom u Srbiji samo 9 odsto ispitanika je zadovoljno, a 75 je nezadovoljno, petina je zadovoljna ličnim standardom, a tri petine nije… Trideset hiljada železničara štrajkuje.

Po istraživanju CPIJM-a masovnije proteste iz ekonomskih razloga očekuje apsolutna većina ispitanika u Srbiji (54 odsto) i taj procenat je sada isti kao u septembru 2000. godine!

Za razliku od tog čuvenog septembra 2000. godine, kada je većina građana Srbije očekivala izbijanje nemira iz političkih razloga (53 odsto), sada je taj procenat znatno niži (30 odsto). Na pitanje da li je suđenje Slobodanu Miloševiću u Hagu pravedno i pošteno, 56 odsto ispitanika odgovara da nije, a samo 18 odsto da jeste, ali ta ocena ne utiče mnogo na političku konfiguraciju. Slobodan Milošević je od deportacije u Hag stagnirao između 3 i 4 odsto intenzivne podrške, da bi sadašnji minimalni rast intenzivne podrške obezbedio zahvaljujući držanju prvih dana suđenja. Međutim, on intenzivne pristalice ima uglavnom (82 odsto) među vernim socijalistima.

Ni kontroverze oko karaktera buduće države ne bi trebalo da igraju ključnu ulogu, mada je većina u Srbiji i relativna većina u Crnoj Gori želela federaciju.

Očito je da opozicija (SPS, SRS, SSJ, SPO – ukupno dvadesetak odsto aktivnih pristalica u ovom trenutku) ne izgleda sposobna da kapitalizuje rastuće nezadovoljstvo, ali je isto tako očito da DOS ne može da vlada. Umesto da se gotovo plebiscitarna podrška koju je Koštunica uživao pokuša iskoristiti za sprovođenje reformi mesecima se sistematski i svim sredstvima radilo na obaranju rejtinga Koštunice i DSS-a, a s druge strane radilo se prilično sporovozno na kritici Đinđićeve vlade.

Nerasvetljene namere, nedostatak šlifa ili nedostatak odgovornosti proizveli su sredinom marta još jednu aferu koja dokrajčuje ovu priču.

Kičma jedne velike koalicije, kakva skoro neće biti sastavljena, čini se da je definitivno slomljena i samo etika sprečava eutanaziju.

Sad vredi gledati na sledeće izbore koji bi ustoličili novu vlast, koja neće počivati na bratskom zagrljaju, već na preciznijem ugovoru i na više institucionalne odgovornosti.