Korona i posledice

S.M, četvrdesetdevetogodišnja Ćupričanka, osetila je prve znake bolesti 14. marta. Kako se njeno stanje i simptomi kolebaju, u ćuprijsku bolnicu, zajedno sa svojim ocem, javlja se devet dana kasnije, 23. marta, kada joj je ustanovljeno zapaljenje pluća (ocu pluća nisu zahvaćena i on se, uprkos temperaturi i kašlju, vraća kući). U Beograd je, u bolnicu „Dragiša Mišović“, prebačena 26. marta gde se, kao srednje težak slučaj (pneumonija, iscrpljenost, skokovi temperature, ali ne dobija kiseonik), leči sve do izlaska 3. aprila (videti „Vreme“ br. 1527, „Anamneza jednog ozdravljenja“). Od tog dana do trenutka kada ovaj tekst nastaje, ona se nalazi se u kućnoj izolaciji zajedno sa svojim 81-godišnjim ocem koji se s virusom izborio sam.

„Nikada mi“, kaže S.M, „put od Beograda do Ćuprije – a prešla sam ga ko zna koliko puta u životu – nije bio tako divan kao tog dana. Sve vreme usred sunca, posle svega…“

IZLAZAK

3. april (petak). Malo je iznenađena što joj je rečeno da može kući posle samo jednog testa (negativna) – zvanična priča kaže da se pacijenti otpuštaju posle dva negativna rezultata – ali se ne buni. Obučenu i sa stvarima u rukama, na hodniku je presreće jedna od sestara koja je vodila brigu o njoj: „‘De si prošla bre?“, kaže joj sestra s očitim iznenađenjem. „Kući, što pitaš?“, odvraća joj S. i maše otpusnom listom. Ne padaju jedna drugoj u zagrljaj, što bi se, inače, dogodilo u manje kužnoj situaciji, ali srdačnost i iskrenost su naglašeni. „Sve najbolje“, kaže joj sestra. „Drži se“, odvraća S. U tom trenutku ne zna da će i ona, sestra, u međuvremenu da zaradi virus.

„‘De si prošla bre?“, kaže joj, blago preteći, čovek na ulazu u bolničku zgradu. „Kući, što pitaš?“, kaže S, ali za svaki slučaj pokaže papir. „Čoveče“, kaže ovaj pošto je proučio tekst i tada S. začuje aplauz: tapšu joj momci zaduženi za red u bolnici. S. izlazi iz zgrade, sunce joj se zabada u oči, najpre ne vidi ništa do nemirnih crnih tačkica, a onda ugleda svoju neozbiljnu sestru kako, s druge strane ulice, mlatara rukama i skače. Mahne joj i krene prema njoj, kad začuje: „‘De si pošla bre?“ Shvata da joj se obraća čovek zadužen za dizanje i spuštanje rampe na ulazu u bolnički krug, u društvu sa jednim mrkim tipom. „Kući“, odvraća neoriginalno S, „što pitaš?“, ali mu odmah iskusno pruža ausvajs. Pošto prouči dokument, opasni čuvar se u trenutku ozari, ozari se i mrki tip pored njega. „Svaka čast, sestro“, kaže, „sve najbolje“, vraća joj papir i uklanja se s puta. Za to vreme, njena neozbiljna i radosna sestra, dama, inače, u finim godinama, ne prestaje da skače. „Dobro, bre“, dovikuje joj S, „zaustavi se, povredićeš se“. Istog časa uočava zeta koji se, pretvoren u osmeh, približava zdesna s povelikom čašom kafe u rukama. Iako i dalje ne oseća miris, a uglavnom ni ukus, pruža se, otima kafu zetu iz ruke i oblaporno je sručuje u sebe. „Jebote“, kaže. Sa sestrom koja se, u međuvremenu, malo smirila, razmenjuje nekoliko rečenica s pristojne udaljenosti, potom sve troje, održavajući socijalnu distancu, veoma laganim hodom kreću ka automobilu parkiranom stotinak metara dalje. Teren je na blagoj uzbrdici i svako malo prave pauzu da bi S. upumpala nešto vazduha u svoja napaćena pluća. „Htela sam da izdahnem“, kaže. „Ne vazduh“, dodaje, „njega u plućima ionako nije bilo. Samo što nisam krepala.“

Put do kuće deluje nestvarno. Oca zatiče neopisivo radosnog – ne približavaju se jedno drugom – ali izmučenog bolešću i samoćom. Čeka je još mesec dana izolacije, ali lakše je, kod kuće je.

KUĆA

4. april (subota). Kuća u Ćupriji ima pristojno dvorište i prvo što će uraditi po buđenju jeste da se sjuri u njega. „‘De ćeš bre?“, pita je otac. „Da plućima pričinim radost“, kaže. Dvadesetak stepenika naniže prelazi bez problema. Dok miruje, sve je u redu. Povratak je, međutim, kudikamo teži: posle desetog stepenika pravi kraću pauzu. Otac, sportski tip koji je prošao bez zapaljenja pluća, bez problem prelazi taj isti put.

5. april (nedelja). Od mirisa i dalje ništa. „Da nisam znala da sam stavila tunu u testo pojma ne bih imala šta jedem“, kaže. Ocu su se, međutim, povratili i miris i apetit.

6. april (ponedeljak). S komšijama komunicira preko tarabe. I oni su shvatili da virus nije šala, ali, opet, vidi da ih njeno iskustvo pogađa.

8. april (sreda). Za svojih osamdeset godina života njen otac nikada ovoliko dugo nije bio fizički neaktivan i to ga, zajedno s bezumnom zabranom kretanja, teško pogađa. Predstavnike režima ne može da podnese ni u jednoj medijskoj inkarnaciji, te se, kada ne stigne dovoljno brzo da skine sliku s televizora, nervira brzinom i jačinom koje se srčanom bolesniku nikako ne preporučuju. S. pokušava da uvede medijsku cenzuru. „Ćerko“, kaže otac, „dobro ti ide. Možda se učlaniš u Partiju. Takve traže.“

10. april (petak). Uočava da su Ćuprija i ćuprijska bolnica vrlo visoka i vrlo nevesela vest u nerežimskim medijima, dok su, s druge strane, zvanični izveštaji šturi, uopšteni i nejasni. Informacije pak, što ih S. dobija od svojih prijatelja i drugara, mnogo su gore od onoga što se može pronaći u prorežimskim medijima. Situacija na anesteziologiji je dramatična, što se odražava i na druga odeljenja.

UZBUNA

11. april (subota). Otac počinje da oseća bolove ispod desne plećke koji se, kako dan odmiče, pojačavaju. Uveče dobija temperaturu. Zabrinuti se oboje. Noć prolazi u sve jačim bolovima.

12. april (nedelja). Temperatura ne spada, a nepodnošljivi bolovi se šire i na levu plećku. Tokom dana S. zove pulmologa i, posle razgovora, utvrđuju da je reč o mijalgiji (oštar bol u mišićima). Jeste im lakše, ali više teorijski: bol je i dalje nepodnošljiv.

13. april (ponedeljak). Temperatura spada, a bol u očevim leđima postaje prihvatljiviji.

14. april (utorak). Penjanje uz stepenice i dalje joj slabo ide. Miris se ne vraća.

15. april (sreda). Čuje se sa ženama koje su ležale s njom u Beogradu. Osim jedne, sve su otišle svojim kućama i dobro su, manje ili više. Opisuje policijske rituale koji nisu neobični za malo mesto. Dok otac i sestra, redovno, svakog dana dobijaju poziv iz policije – policija: „Kod kuće ste?“; rekonvalescenti: „Da, tu smo“; policija: „Čujemo se sutra“ – ritual sa stanovnicima devetospratnice preko puta nešto je drugačiji: kada začuju sirenu policijskog automobila, ljudi u karantinu pojavljuju se na svojim terasama, policajac ih prebroji, mahne im i krene dalje. „Jeste da se u malom mestu svi znamo, jeste da je ovo po malo i komično, ali opet, nekako je i zloslutno“, kaže S.

17. april (petak). Medicinska sestra koja ju je pratila iz Ćuprije u Beograd zakačila je virus i prebačena je u Vrnjačku Banju gde je, u hotelu „Merkur“, smeštena s drugim medicinarima. Zove je. „Zamisli“, kaže sestra, „nemamo lekara ovde“. „Pa šta će vam“, odvraća S. da bi sprala gorak ukus, „imate lekara koliko god hoćete“.

19. april (nedelja). I poslednja od žena s kojima je ležala u „Dragiši Mišoviću“, ona koja je bila na kiseoniku, puštena je kući. „Da mi nije prijatelja koji se zarazio istog dana kada i ja, bilo bi 7:0 za nas protiv korone. Ali nije“, kaže S.

20. april (ponedeljak). Miris se ne vraća. Pluća i dalje ne rade punim kapacitetom. Otac je, međutim, sve bolje. „Kada se sve sabere“, kaže S, „mislim da u poslednjih tridesetak godina nisam ovoliko vremena provela s ocem. Neka vajda i od ovog govna.“