Kontrola štete

Kako „Vreme“ saznaje iz bankarsko-finansijskih krugova, 12. januara među raznim tajkunima i ostalim finansijskim umetnicima i magnatima zavladala je panika zbog hapšenja Dejana Simića i Vladimira Zagrađanina prethodne večeri. Panika se smirila tek kada je objavljeno da je reč samo o Kreditno-eksportnoj banci i ničemu više. Ničemu više – za sada, pomislili su oni oštroumniji, znajući lik i delo Dejana Simića, novokomponovanog japija, koji se veoma teško kvalifikuje za viceguvernera Narodne banke Srbije. Prošle nedelje nepoznati počinilac – ili više njih – provalio je prvo u stan Dejana Simića, a onda sutradan i u stan njegove sestre, iznad njega; ne zna se nedostaje li nešto i šta. Zna se samo da su nađeni ispreturani papiri, a da dragocenosti ne fale. Neko tu nekome opasno ne veruje: jeste bila neka policija da ih uhapsi sa parama, ali to mora biti da nije bila naša policija, jer ne znamo šta su odneli, a šta su ostavili… Za vikend je Vladan Batić aludirao na glas koji se već proširio kroz izvesne krugove: da je provalnik izvesni radnik Državne bezbednosti, bivši ili aktivni, sa promenjenim identitetom. Ako je reč o onome na koga svi misle, onda bi to bio izvesni Z. J., koji se u Republici Srpskoj nekada zvao S. D. i tamo sedeo u zatvoru, pa su ga u jednom trenutku uvezli ovamo zbog njegovog relativno retkog profesionalnog profila i dali mu novo ime i prezime. Ako je to taj S. D. na koga svi misle, onda se za njim vuče i jedna zanimljiva krivična prijava iz RS: u vreme glasanja za Zakon o elektroprivredi RS, S. D. je za račun izvesne firme premlatio izvesnog poslanika Narodne skupštine RS – u sklopu kampanje uveravanja. A možda to i nije taj, mada mnogi misle da jeste.

Bilo kako bilo, neko je pretresao stanove brata i sestre Simić u očiglednoj nameri da koliko-toliko kontroliše štetu koja je nastala i još više štetu koja bi mogla nastati s obzirom na lik i delo Dejana Simića. Odakle uopšte Dejan Simić u Narodnoj banci? Momak (rođen 1967), kako ga opisuju poznanici, opčinjen novcem, vlašću i ženama, radio je neko vreme u Agrobanci, a od 2001. kao advokat u predstavništvu austrijske pravne firme CMS (nije bio direktor predstavništva, kako je pisano; direktor je bio neko drugi). U tom svom advokatskom svojstvu Dejan Simić je učestvovao u pripremi dokumentacije za kupoprodaju famozne vile između Jelašića i Šandorova, u leto 2004. Kažu da je tehnički sastavljao dvostruke ugovore (kojima je bitno smanjen porez na promet nekretnina) i pravio „inženjering plaćanja“, što je uobičajeno za advokate u takvim slučajevima. U septembru iste godine, taj isti Dejan Simić – na opšte iznenađenje – postaje viceguverner NBS-a. Neki ljudi misle da je taj položaj zaslužio prošlim uslugama, a neki ljudi misle da ga je dobio zahvaljujući budućim uslugama. Kori Udovički, prethodni guverner NBS-a, kaže da ne zna zašto je Simić imenovan na to mesto, ali zna da je odlazak Dušana Stojanovića, prethodnog viceguvernera, bio nenadoknadiv gubitak. Reč je, po svoj prilici, o kadrovskoj politici na koju guverner Jelašić može da utiče samo u nedovoljnoj meri, smatra ona.

Uskoro je Dejan Simić postao poznat u beogradskim finansijsko-poslovnim krugovima kao čovek otvoren za razne vrste saradnje i – kako da kažemo – fleksibilan, je li? Kažu da je posredovao ne samo kod Narodne banke, već i kod drugih institucija od značaja za poslove, stavljajući do znanja – kao svi advokati izvesne vrste – da će „imati troškove“ Tamo Gde Treba, mada je dobar deo poslova završavao na prijateljskoj osnovi ili razmenom usluga, a „troškove“ zadržavao. Navode se tarife. Spisak klijenata povelik je i izvori „Vremena“ ne žele da ulaze u detalje, jer je reč i o njihovim klijentima takođe…

Dakle, Vladimir Cizelj i Sekula Pijevčević znali su sa kime imaju posla kada su pakovali onih sto hiljada u kofer, pa u kesu za veselog Zagrađanina. Dejan Simić javljao se kao prirodna i očekivana meta, neko za koga se niko neće začuditi kad čuje… Ostaje pitanje njihovog motiva: ljubav prema pravdi i istini, borba protiv korupcije, želja ispravnih građana da pomognu Organima? Teško: Sekula Pijevčević sam kaže da mu je guverner Jelašić tražio mito od dva miliona, pa je rešio da ga saplete sa sto hiljada. Kako mu je tražio mito? „Preko čoveka od 180 centimetara sa jakim obrvama“, kaže Pijevčević; taj mu se kao javio i objasnio mu kako to ide (kao da ovaj nije već znao) i to bankarskim rečnikom. Sreli su se u kafiću ispred Narodne banke i čovek je rekao – deset odsto od cenzusa potrebnog za rad, dakle dva miliona. Kako kažu advokati odbrane, Pijevčević nije hteo da odgovori na pitanje u čije ime je taj mito ponuđen. Nije jasno ni da li je onaj sa obrvama ukazao na Dejana Simića…

Tako se kofer u kesi našao u hladnim i vlažnim prstićima Vlade Zagrađanina, koji se sada gradi naivan da pojma nije imao ni o čemu. Kako „Vreme“ saznaje, međutim, Zagrađanin je sedeo sa Simićem i Cizeljem više puta na sastancima u Narodnoj banci kao „zajednički prijatelj“ (nosač kofera) i pre tog kobnog 11. januara. Odakle on tamo? „Sigurno ne kao ekspert za primenu bazelskih kriterijuma za rizičnost plasmana“, kako ironično kaže jedan od sagovornika „Vremena“ iz finansijskih krugova. On tamo sedi kao budući nosač kofera, jer za drugo i nije (mada je do ponedeljka bio i član Upravnog odbora lutrije ispred SPS-a, pa su ga smenili). Dejan Simić je mogao, a sada vidimo i morao (bolje bi mu bilo da jeste), znati za takvu ulogu Zagrađanina. Simić je imao, objašnjava naš sagovornik, tri jasna izbora: ili da unapred pristane da Zagrađanin donese kofer negde; ili da odmah prijavi Cizelja, Zagrađanina i TBI i KEB za pokušaj podmićivanja; ili da uopšte ne primi Zagrađanina ni u NBS, ni u kuću. Drugi i treći izbor bili bi jasna poruka Simića da ne želi da bude podmićen; Simićev izbor prve opcije jasna je poruka: „Pošaljite Zagrađanina sa koferom“, i tu se nema kud. Zagrađanina su pritom Cizelj i Pijevčević svesno žrtvovali; možda su hteli i Dačića, ali je ispalo drugačije. Naime, Dačić je imao izvesne kontakte sa „izraelskim lobijem“, to jest trgovcima i finansijerima, uključujući i TBI, ali to još ne znači ništa.

Vratimo se motivaciji Cizelja i Pijevčevića: zašto su uopšte krenuli u tu operaciju i „zajmili pare od kumova“ da nameste Simića i (usput) Zagrađanina? Cizelju je trebala banka; Pijevčevićeva Kreditno-eksportna banka bila je na ivici funkcionalnosti, ugrožena procenama cenzusa, prinuđena da se dokapitalizuje posle izvršenih kontrola itd. U tome nije bila jedina. Kori Udovički kaže za „Vreme“ da postoji stalni problem neusaglašenosti našeg upravnog postupka i uloge Narodne banke, čija nezavisnost nikako da dobije jasnu upravno-pravnu podršku, pa odatle i tolike sudske peripetije između NBS-a i banaka. Po rečima još jednog od naših sagovornika, na kraju krajeva, da skratimo priču, u praksi ispada da banka sa istim bruto iznosom kapitala, zavisno do blažih ili strožih kriterijuma za klasifikaciju rizičnosti plasmana, može da ima ili nema kapitalni cenzus, to jest da bude ili ne bude likvidirana. Ovakav oblik kontrole, dakle, neizbežno unosi subjektivni kriterijum. Kori Udovički slaže se sa ovom ocenom i kaže da naš sistem i dalje na banke gleda kruto i birokratski, „a ne kao na žive organizme koji treba da donesu profit i stabilnost i koje treba razumeti i iznutra“.

Dobro: Cizelj i Pijevčević naljutili su se zbog „subjektivnog pristupa“ u proceni kapitalnog cenzusa KEB-a, uvereni da su u pravu i rešili da se osvete; to bi bio neki motiv, dovoljan i za više od puke „sting“ operacije-navlakuše. Tu, međutim, opet nešto nedostaje: pre svega dokaz da je „guverner Jelašić tražio mito“, kako oni tvrde. Zatim fali odgovor na pitanje – sve značajnije! – zašto policija nije ispratila novac do konačnog korisnika, ako je tako prijavljeno, a Simić je samo posrednik? Ima naznaka da su za ovu operaciju selektivno odabrani određeni organi MUP-a, a tako da neki drugi ne znaju. To se dovodi u vezu sa uticajem Mlađana Dinkića na izvesne uprave MUP-a. Ovako sad ispada da se mnogo više njih, nego što se očekivalo, iznenadilo kad je stvar pukla. Dejan Simić, očekuju oni koji ga dobro znaju, nije neki herojski karakter i mogao bi da propeva u istrazi i o raznim drugim zanimljivim poslovima i vezama – ako ga bude pitalo, to jest… Čak i da propeva, upitan ili ne, istražni sudija i javni tužilac uvek mogu da ovo smatraju za bitno, a ono za nebitno.

A bitna je kontrola štete, kao što vidimo.