Po Koštunici, polovina tekstova o Solaninim predlozima neistinita, a trećina predimenzionirana i ne sasvim dobronamerno protumačena. Da li je DOS funkcionalno sposoban da završi pregovore o sudbini zajedničke države
Pregovore o učvršćivanju jugoslovenske federacije pratila je prošle nedelje igra gluvih telefona pošto su se pojavile razne interpretacije Solaninih predloga o budućem ustrojstvu srpsko-crnogorske federacije i pošto je ta tema razgorela rasprave u DOS-u upravo u trenutku kada je izgledalo da je učinjen korak u pravcu makar privremene konsolidacije vladajuće koalicije.
Novinske špekulacije o „Solaninom receptu“ počeli su da komentarišu političari i ekonomisti, a suština prigovora odnosila se na pitanje da li će novim aranžmanom biti obezbeđeno to da zajednička država predstavlja jedinstven monetarni i ekonomski prostor. Izjave Božidara Đelića i Mlađana Dinkića izazvale su znatnu pažnju. Jedna Svilanovićeva izjava, a njegove izjave moraju biti diplomatske, govori o tome da je Solana zapravo ponudio manje ekonomske integracije za Jugoslaviju nego za Bosnu i Hercegovinu. Đelić je insistirao na tome da buduća zajednica ima jednu monetu i jedinstvene carine. Dinkić je bio i predmet kritičkih opservacija u crnogorskim medijima – neki su ga čak nazvali i „ekonomskim Šešeljem“!
Demohrišćanska stranka Srbije najavljivala je da će tražiti da se o statusu zajedničke države i u Srbiji odluči referendumom, o čemu govori i poruka s bilborda „I Srbija se pita!“.
Ministar pravde Srbije Vladan Batić, potpredsednik ove stranke, kako se rasprava razgorevala, počeo je sda govori kako se Srbija, očekujući šta će drugi odlučiti o federaciji, praktično odlučila za „eutanaziju nad svojim državnim i nacionalnim identitetom“: „Svi drugi su referendumima odlučivali da više ne budu sa Srbijom, a Srbija bez referenduma nastoji da ostane u zajednici koje objektivno više nema.“ Tvrdio je da nikome ne treba „fantomska, banana federacija“.
Iz Brisela potom dolazi tvrdnja da Evropska unija zapravo nije sačinila konkretan plan za rešavanje odnosa u jugoslovenskoj federaciji, već da je visoki predstavnik EU za spoljnu i bezbednosnu politiku Havijer Solana u toku razgovora izneo samo ideje koje politička rukovodstva u Beogradu i Podgorici treba da razmotre. Podvlači se da je Solana samo obelodanio ideju da se Srbija i Crna Gora „udruže“ u uniju, s maksimalnom samostalnošću svake njene članice, a da je sve ostalo u domenu nagađanja.
KRPEŽ I OKVIR: Vojislav Koštunica na sednici Glavnog odbora DSS-a u nedelju (24. februara) tvrdio je da pregovori idu u dobrom pravcu, a da pola tekstova u novinama koji se odnose na pregovore sa Solanom „predstavlja čistu neistinu, dok je, recimo, trećina raspoloživog štiva predimenzionirana i ne sasvim dobronamerno protumačena“.
Koštunica je prigovorio pojedinim liderima DOS-a da opstruiraju pregovore, a, prelistavši sopstvenu arhivu, podsetio je da su platformu crnogorske vlade o redefinisanju odnosa Srbije i Crne Gore 1999. negativno ocenili samo DSS, crnogorski liberali i Nebojša Medojević; da ocena SNP-a, u suštini, tada nije bila jedinstvena, ali da je ipak govorila o prihvatanju te platforme kao polazne tačke za pregovore; dok je u Beogradu, pre svega u Savezu za promene, SPO i osnivačima G-17, tada vladalo gotovo jednodušno saglasje da crnogorska ponuda predstavlja izraz želje da se država sačuva.
Opisavši tu Đukanovićevu platformu iz 1999. kao disfunkcionalni krpež konfederalnih i federalnih elemenata, Koštunica je podsetio na to da je ona predviđala jednodomnu skupštinu u kojoj bi poslanici bili zastupljeni u podjednakom broju; donošenje akata po paritetnom principu; dvojstvo ministara spoljnih poslova, odnosno, potpuno nerazgraničene nadležnosti republike i savezne države i funkcionalni i institucionalni suverenitet republika na ekonomskom planu.
Koštunica zastupa stav da paritetni sastav u skupštini ne dolazi u obzir, kao i to da spoljnopolitički i ekonomski okvir mora biti čvršći. Minimalni broj funkcija ne znači i smanjenje njihovog opsega, one moraju biti precizno definisane i celishodne. Što se same ekonomije tiče, Koštunica kaže da će se tek videti „kakva će rešenja biti ponuđena za rasplitanje zavrzlame oko dvojne valute“. I drugi izvori ukazivali su da bi oblast ekonomskih funkcija mogla da bude predmet dodatne ekspertize.
Danijel Cvjetićanin s Ekonomskog fakulteta, inače Koštuničin ekonomski savetnik, kaže (Pres klub 25. februara) da su ekonomski eksperti Crne Gore prilikom razgovora sa zvaničnicima EU bili svesni kakve rizike donosi evro kao zvanična valuta, ali su iz političkih razloga insistirali na tome da marku zameni evro i da ne bude povratka na dinar.
Koštunica tvrdi da pregovora ne bi ni bilo da beogradski faktori prošle jeseni nisu nastupili krajnje odlučno, zahtevajući da se Crna Gora sama sa sobom dogovori. Konstatuje da se EU u tu raspravu uključila strahujući, dosta opravdano, od referendumske zaraze u celom regionu.
Tvrdeći, dakle, da brani funkcionalno rešenje, Koštunica je pak neke lidere DOS-a optužio za „transparentnu opstrukciju“ tih pregovora. Tvrdi da oni kojima ranije nikad nije padalo na pamet da konsultuju sa Srbijom, ni onda kada su se srdačno družili i poslovali s Đukanovićem i njegovim saborcima, kada su kod njega nalazili utočište od natovskih bombi i Miloševićevih autokratskih mera, kada su pomagali u kreiranju specifične ekonomske politike u Crnoj Gori, ni kada su se solidarisali s raznim izrazito antisrpskim pojavama ili kada su prisustvovali bogosluženjima nekanonske crkve, sada odjednom postavljaju pitanje šta će Srbiji, uopšte, zajednica sa Crnom Gorom, zašto bi ona tu bila na ekonomskom gubitku i kao da su nezadovoljni što nema dovoljno jakog anticrnogorstva ovde…
USTAV, PA IZBORI: Koštunica insistira na tome da rešenje o redefinisanju bude postignuto u jasno zadatom roku, do kraja proleća, a da potom bude pretočeno u novi savezni ustav i da, u skladu s tim ustavom, odmah potom budu raspisani izbori. Za Srbiju to bi značilo mogućnost donošenja sopstvenog novog, demokratskog, nemiloševićevskog i nekomunističkog ustava.
Ukoliko se uprkos opstrukciji, postigne načelni politički dogovor u okviru „5+1“ (Koštunica, Labus, Đukanović, Vujanović, Đinđić, Solana), onda će se o tome izjašnjavati i skupštine, odnosno, državljani Srbije i Crne Gore preko svojih predstavnika u sve tri skupštine.
Iz Brisela potom dolazi tvrdnja da Evropska unija zapravo nije sačinila konkretan plan za rešavanje odnosa u jugoslovenskoj federaciji, već da je visoki predstavnik EU za spoljnu i bezbednosnu politiku Havijer Solana izneo samo ideje koje politička rukovodstva u Beogradu i Podgorici treba da razmotre, te da ono što pišu novine predstavlja isprazna nagađanja. Podvlači se da je Solana obelodanio ideju da se Srbija i Crna Gora „udruže“ u uniju, sa maksimalnom samostalnošću svake članice te unije, a da je sve ostalo u domenu nagađanja.
Zoran Lutovac, iz Instituta društvenih nauka, koji je bio učesnik serije ekspertskih razgovora o srpsko-crnogorskim odnosima i savetnik predsednika srpske vlade, ocenjuje da su sve te špekulacije koje su izazvale lavinu komentara u neskladu s idejama koje je izneo i sam Solana u autorskom tekstu u „Vijestima“, a i da nemaju mnogo veze ni s principima Evropske unije o efikasnosti i funkcionalnosti, koji su objavljeni na početku pregovora.
Izgleda da deo tenzije proizilazi i iz toga što nije jasno da li savezna država de fakto postoji ili ne postoji. Cvjetićanin, na primer, kaže da kada bismo pogledali stanje u oblasti carine i monetarne politike, lako bismo zaključili da federacija danas ne postoji, međutim, ukoliko se pogleda protok radne snage, školovanje i korišćenje socijalne zastite, situacija je drugačija. Takvo stanje je neodrživo.
I Cvjetićanin konstatuje da je ono što o „Solaninoj formuli“ piše naša štampa u nesaglasju s onim što su ekonomski eksperti nedavno čuli u Briselu, ali i on ipak izražava izvesnu bojazan da se ne rehabilituje disfunkcionalna država (u kojoj bi i dalje postojala dva sistema) i upozorava naše pregovarače da pokušaju da spreče zadržavanje provizorijuma ili pravljenje nekakvog novog…
Premijer Srbije Zoran Đinđić je najavio da će Beograd dostaviti komentare i dopune na predlog Havijera Solane preciziravši da će se u tim komentarima insistirati na uspostavljanju jedinstvenog unutrašnjeg tržišta. Najavljeno je potom da će takav prigovor preneti Miroljub Labus, potpredsednik savezne vlade. Saletan od novinara, Labus potom izjavljuje da na napade iz DSS-a neće odgovarati, da je s Koštunicom dva sata razgovarao, da u tim razgovorima postoji visoki stepen razumevanja i da po dogovoru s Koštunicom neće iznositi nikakve detalje u javnost.
Beogradska politička svađa, kako prigovaraju iz SNP-a, mogla bi da ide u prilog Đukanoviću koji je možda i priželjkivao da u završnicu uđe u trenutku kada spor u DOS-u bude eskalirao. U utorak uveče kod predsednika SRJ okupili su se predsednik Veća građana Savezne skupštine Dragoljub Mićunović, savezni premijer Dragiša Pešić, potpredsednik savezne vlade Miroljub Labus, premijer Srbije Zoran Đinđić, ministar unutrašnjih poslova Srbije Dušan Mihajlović, predsednik Socijalističke narodne partije Predrag Bulatović, predsednik Srpske narodne stranke Božidar Bojović i predsednik Narodne stranke Dragan Šoć. Kako je saopšteno, oni su se usaglasili da insistiraju na rešenjima kojim bi se uvažili i zaštitili interesi obeju federalnih jedinica u funkcionalnoj zajedničkoj državi. Taj stav Solani treba da prenesu predsednik SRJ Vojislav Koštunica, premijer Srbije Zoran Đinđić i potpredsednik savezne vlade Miroljub Labus.
Ako se kaže da je nastavljeno usaglašavanje o zakonu o saradnji s haškim sudom to bi ipak vodilo zaključku da „konfederalni DOS“ još ima izvesnu funkcionalnu upotrebljivost.
Dobro, pitanje je krupno, dilema značajna, odnosi loši, mandat odmiče, izbori se primiču, koalicija je trula, pa političari jedni druge propituju, cede, podsećaju, ucenjuju, kinje i sumnjiče…
Svi bi mogli da se koncentrisano uozbilje, jer, naravno, državni pregovori poput ovih uvek imaju duplo dno. Jovan Teokarević iz Instituta za evropske studije, na primer, sumnja da se u Brislu, zapravo, aranžira „paket sa srpskom formom i crnogorskom sadržinom“.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
