Komisija, radari i reperi

Dok se još vode debate oko toga da li je bilo potrebno osnovati regionalnu komisiju koja bi se bavila utvrđivanjem istine o događajima u ratovima u bivšoj Jugoslaviji tokom devedesetih godina prošlog veka, Republika Srbija je protekle dve godine intenzivno radila na rasvetljavanju, kako se to kolokvijalno kaže, jedne od najvećih misterija srbijanske istorije: gde je pokopan general Dragoljub Mihailović.

Aktivnosti ove komisije bile su praćene i odobravanjem i negodovanjem kao i sudskim postupkom rehabilitacije koji je započet pred sudom u Beogradu u jesen 2010. Na jednoj strani stoje oni koji smatraju da je izjednačavanje četničkog i partizanskog pokreta zapravo prst u oko antifašističkom pokretu i pokazatelj da se Srbija odriče svog mesta u borbi protiv „najvećeg zla XX veka“, dok drugi u tome vide ispravljanje istorijske nepravde i prvi korak ka pomirenju unutar same Srbije što bi trebalo docnije da posluži i kao polazno mesto za pomirenje u regionu.

Trauma koja je stvorena u Srbiji zbog podele na četnike i partizane nije prevaziđena ni decenijama nakon završetka Drugog svetskog rata, a upotreba četničkih simbola tokom ratova u nekadašnjoj Jugoslaviji doprinela je shvatanju da je četnički pokret bio i ostao deo „zločinačkog udruživanja“.

foto: a. anđić

Predsednik ovog naprečac stvorenog državnog tela u proleće 2009. godine Slobodan Radovanović, zamenik u Republičkom javnom tužilaštvu, bio je nedostupan za reportera „Vremena“, ali je deo odgovora na pitanje „dokle se stiglo u istrazi“ obelodanio u intervjuu „Večernjim novostima“ u broju od 11. aprila.

„Prema rezultatima dosadašnjeg rada, general je najverovatnije streljan i pokopan na Adi Ciganliji. To nije konačan zaključak, ali više saznanja u ovom trenutku nije moguće imati“, preneo je ovaj beogradski dnevnik.

BOLNE TAČKE: Ovim nije završena priča o radu Komisije, ali je za sada to verovatno rezultat dvogodišnjih aktivnosti grupe ljudi okupljenih oko inicijative srpskog ministarstva pravde. Za razliku od nekih drugih „bolnih tačaka srpske istorije“ najveći zagovornik ove akcije Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde, prepoznao je baš u otkrivanju grobnog mesta Dragoljuba Mihailovića nešto što je od velike važnosti za srpsku javnost.

„Naša jedina namera je da pokušamo da pronađemo mesto gde je streljan i sahranjen Draža Mihailović, a ne da se bavimo političkom ili ideološkom pozadinom Drugog svetskog rata“, rekao je Homen na početku rada ove komisije.

foto: nikola fifić

On je u protekle dve godine bio najeksponiraniji predstavnik tog „tela“ obaveštavajući javnost sporadično o tome dokle se stiglo u istrazi. U ovom slučaju nije bio spreman da govori za nedeljnik „Vreme“. Pored pomenute dvojice, u Komisiju su ušli i Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju, Miladin Milošević, direktor Arhiva Jugoslavije u Beogradu, Miladin Gavrilović, upravnik Zadužbine kralja Petra I na Oplencu i Dragan Vlahović, istoričar i novinar lista „Politika“.

Na početku rada ove komisije njeni lideri su bili optimistični kada je reč o utvrđivanju pune istine. Radovanović je izjavio da ne bi hteo da urekne proces, ali da veruje u dobar rezultat.

„Evo, želim da budem neka vrsta garanta da ćemo sve učiniti da se sazna puna istina. I obećavam, neće biti nikakvog zataškavanja“, rekao je u intervjuu tabloidu „Pres“ početkom maja 2009. godine.

OVDE ILI ONDE: Međutim, kako su meseci proticali, osim što nas je Homen obaveštavao o onome o čemu se godinama već nagađa, a to je da su „čiča-Dražu“ pogubili i gurnuli u krečanu na Adi Ciganliji, ili da je možda to ipak bilo Lisičji Potok, nije bilo drugih vesti. Radovanović i Homen su i tako imali gomilu drugog redovnog posla, pa im je ovaj rad u Komisiji zapravo došao kao neka fakultativna aktivnost. Početni entuzijazam i obećanja smenila je tišina koju su narušavali komemorativni šumovi bilo u maju kada je SPO obeležavao „Dane četnika“ na Ravnoj gori ili kada su na istom mestu razne delegacije polagale venac na čiča-Dražin spomenik 17. jula, na dan kada se zna da je bio likvidiran 1946. godine.

Delovi istrage koju je vodila ova komisija isplivali su tu i tamo u javnost: saslušavani su agenti Ozne, pretraživani su domaći inostrani arhivi, „vruća telefonska linija“ je bila aktivirana da bi se privukli drugi svedoci, pominjano je angažovanje Rudarskog fakulteta u Beogradu koji ima opremu, „radari“ za otkrivanje kostiju zakopanih pod zemljom na dubinama do deset metara. Međutim, ništa nam još ne govori da je „misterija“ razrešena i pitanje je da li je ova srpska verzija Tomb Ridera uspela da dođe do nekog korisnog zaključka.

Ono što dodatno opterećuje priču o radu ove komisije, o tome kakva je njena svrha, leži u činjenici da nam nije do kraja objašnjeno zbog čega je potrebno objasniti gde je baš pokopan leš Dragoljuba Mihailovića, ako već ne postoji nikakva želja da se bavimo ideološkim ili nekim drugim predznakom, odnosno da i ova inicijativa ne predstavlja samo ličnu akciju Slobodana Homena, koja u nekim situacijama može da koristi onima koji su na vlasti, ili „isterivanje pravde“ slobodnog strelca u situaciji kada nema sistemskog rešenja.

SRPSKE MISTERIJE: Pored namere da se „razreši misterija“ propuštena je prilika da se možda kroz ovu temu, kroz ovu istragu, zapravo otvori značajnija debata o tome na koji je način moguće tretirati slične događaje iz prošlosti, kako koristiti različite arhive, na koji način upotpunjavati postojeću dokumentaciju, šta postoji u fundusima raznih srpskih tajnih službi i kako se sa tom građom postupa. O tome šta zna „Udba“, sporadično se pokreću rasprave, ali je činjenica da iz tih institucija nije dolazilo nešto što bi vodilo ka otkrivanju istine.

Na ovo su upozoravali i stručnjaci, istoričari i istraživači, a odgovor je i u činjenici da još nema zakona o arhivima niti zakona o dosijeima tajnih službi, na čemu posebno insistira samo Srpski pokret obnove. U takvom ambijentu je moguće baratati poluistinama i na svakih nekoliko godina menjati istorijsku paradigmu koju obuhvata obrazovanje na svim nivoima – od osnovne škole do univerziteta. Tako se i dogodilo da „misterija Dražinog groba“ bude u isto vreme tretirana i kao državno pitanje od velikog značaja i puko zamajavanje javnosti nebitnim stvarima, jer nije jasno na kojoj strani je Srbija bila u Drugom svetskom ratu i da li su i „četnici“ bili antifašisti.

Na drugoj strani priče o tome gde su sve masovne grobnice u Srbiji, odnosno gde su sve pokopane desetine hiljada ljudi nastradalih u različitim obračunima neposredno po okončanju Drugog svetskog rata i onih koji su pokopani kao žrtve rata u bivšoj Jugoslaviji, stoje njihove porodice i potomci koji samo žele da svoje mrtve sahrane kako im priliči i da na taj način okončaju svoje lične porodične tragedije. U tom kontekstu je važno otkriti gde su ostaci Dragoljuba Mihailovića („Nismo uspeli da razgovaramo sa njegovim naslednicima“, rekao je Radovanović), ali je važno imati i sistematski rad na otkrivanju svih ostalih „misterija“ srpske istorije.

Ovako, ono što bi trebalo da bude polazna tačka za neki veći i značajniji proces, izgleda da će se završiti bez ikakvog konsolidovanog rezultata, a članovi komisije će se vratiti svojim „redovnim aktivnostima“ u trenutku kada shvate da od velikog otkrića nema ništa. Polemika se neće okončati, samo će se preseliti na forume i u komentare gde će nikada okončani rat između partizana i četnika biti nastavljen uz pokliče: „Sloboda ili smrt“ i „Smrt fašizmu, sloboda narodu“.