Kome treba srpsko proleće

Najnoviji razvoj događaja u vezi sa aferom „Savamala“ najbolje se može opisati šablonskim tabloidnim epitetima „neverovatno“, „skandalozno“, i slično. Krajem prošle sedmice, činilo se da će ključna tema biti priznanje tehničkog premijera Aleksandra Vučića da iza nelegalnog rušenja objekata u Mostarskoj i Hercegovačkoj ulici stoje ljudi iz samog vrha beogradske vlasti. U međuvremenu, dogodio se još jedan protest Inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“, kom je prethodilo tabloidno iživljavanje nad ovim neformalnim udruženjem i „povezanim licima“. Čitava stvar narasla je dotle da su se šef Delegacije Evropske unije u Srbiji Majkl Davenport i ambasador Sjedinjenih Američkih Država Kajl Skot na sopstveni zahtev hitno sastali sa Vučićem. Sastanak je organizovan nekoliko dana pošto je Evropska komisija negirala medijske navode da su Skot i Davenport pokrovitelji zavere protiv Vlade Srbije i da su umešani u pokušaj radikalizacije protesta „Ne da(vi)mo Beograd“ i „Podrži RTV“. Paralelno, beogradski mediji nezvanično saznaju da je tehnički premijer i mandatar buduće vlade otkazao bilateralne posete Briselu i SAD, planirane za 21. jun (Brisel) i 23. jun (SAD).

Priča o tome kako je afera sa nelegalnim rušenjem jednog beogradskog kvarta dovela do zatezanja odnosa između Srbije i Zapada, ne može se ispričati bez fleš-bekova i digresija, a ne može se ni pratiti bez visokog nivoa koncentracije. To nam mnogo govori o trenutnoj političkoj klimi u Srbiji, koja je vrela, promenljiva i izuzetno komplikovana. Uključuje brojne faktore, od vrha vlasti, preko prorežimskih tabloida do civilnog sektora i medija. O iracionalnosti koja se iz vrha vlasti emituje u javni prostor pisali smo više puta, ali ovako snažan intenzitet te iracionalnosti nismo videli još od onog „državnog udara“ iz novembra 2015.

RUŠILAČKI PROLOG: Noćno rušenje Savamale koje su počinili batinaši sakriveni iza fantomki trebalo bi da bude glavna tema srpskog političkog života sve dok se ne sazna ko iza ovog događaja stoji. Međutim, brzina kojom se događaji smenjuju dovela je do toga da rušenje bude samo prolog. Pretrčaćemo kratko preko onoga što već znamo: Mostarska i Hercegovačka porušene su u noći 25. aprila. Zahvaljujući zaštitniku građana Saši Jankoviću znamo da je policija odbila da reaguje na pozive građana. Potom Inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd“ počinje seriju mirnih uličnih protesta. Do sada su održana tri, svaki posećeniji od prethodnog. U međuvremenu, vlast odgovara nemušto i besmisleno, a ponekad se odgovori uopšte ne odnose na postavljena pitanja. Tužilaštvo ne mrda prstom nedeljama. Premijer Vučić brani rušitelje tvrdnjom da su objekti u Savamali bili nelegalni. Poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić iznosi dokaze da je većina objekata bila legalna. Tri dana uoči za sada poslednjeg održanog građanskog protesta, u sredu, 8. juna, „detonira“ se premijer Vučić tvrdnjom da su za rušenje odgovorni najviši organi vlasti Beograda.

Mediji i javnost u tvrdnji o vrhu gradske vlasti prepoznaju gradonačelnika Beograda Sinišu Malog. Umesto da premijerova izjava smiri srasti, javnost je samo još razjarenija, jer je nedvosmisleno dokazano da je policija imala značajnu ulogu u rušenju. Ni gradonačelnik, ni bilo ko iz gradske vlasti, od vrha do dna, nema nikakve ingerencije nad policijom. Vučićevo upiranje prstom u vrh gradske vlasti nije dovoljno, jer je jasno da lanac odgovornosti za skandalozno noćno rušenje objekata seže mnogo dalje i više od gradskih vlasti.

Da je Mali na tapetu, postalo je jasno iz reakcije jedne od Vučićevih najbližih saradnica, potpredsednice (tehničke) vlade Zorane Mihajlović koja se dnevnom listu „Blic“ pravdala zbog podrške koju je dala Malom. U izjavi za ovaj list, rekla je da je Mali kao gradonačelnik Beograda postigao velike uspehe i da ne treba da bude upamćen samo po rušenju u Savamali.

KAD ONO MEĐUTIM: Nepuna 24 sata trajala je, sada znamo, zabluda da je neko, pa makar samo iz gradske vlasti, pozvan na odgovornost – ako ne krivičnu, onda bar na političku. No, Aleksandar Vučić ne bi bio to što jeste kad ne bi svako malo unosio dodatne zabune i velike preokrete. Preokrenuo je „igricu“ samo dan nakon što je odgovornost za rušenje u Savamali svalio na beogradsku vlast. Na prijemu u ruskoj ambasadi, posle zvaničnog dela u kome se ambasador Aleksandar Čepurin obratio zvanicama, vodeći računa da su sve kamere okrenute ka njemu, Vučić se uputio među zvanice i goste, okrenuo se ka Malom i rekao mu: „A, ti Siniša, sa mnom, u inat ovima koji bi da te streljaju!“

Čekaj sad, šta je ovo? Dan ranije, Vučić proziva „najviše organe vlasti Beograda“, a onda uzima Malog pod ruku, u inat nekima tamo, ko zna kojima, koji bi da ga „streljaju“. Ruku na srce, Vučić nijednog trenutka nije rekao da je kriv Mali, nego neki tamo najviši organi gradske vlasti. To što formulacija „sam vrh gradske vlasti“ po svim zakonima logike i zdravog razuma upućuje na gradonačelnika, nije Vučićev, nego problem logike i zdravog razuma. On to nije rekao. Štaviše, na pitanje da li će gradonačelnik Beograda Siniša Mali biti smenjen s funkcije, Vučić je rekao da nije mislio ni na koga lično. „Mali je za mene, kao običnog građanina, nekoga ko se rodio u Beogradu i odrastao na beogradskom asfaltu, neko ko je uradio mnogo za tako kratko vreme. Ne poznajem nijednog gradonačelnika koji je uradio slično“, rekao je Vučić, ali je dodao i: „Druga je stvar šta mislim o Savamali. To je loše i katastrofalno i neće ništa promeniti u Beogradu. Postoje različite vrste odgovornosti, sačekaćemo nadležne organe.“ Tako se Vučić, čovek dokazano sposoban za radikalne transformacije, preobrazio i u delfsku proročicu koja na konkretna pitanja daje dvosmislene odgovore. Falio mu je samo tronožac da bude prava Pitija.

SPISAK ZAVERENIKA: Nijedna afera u Srbiji ne može da prođe bez zamešateljstva provučićevskog tabloida „Informer“, uvek spremnog da premijeru pripomogne kako zna i ume. A „Informer“ ume da pomogne samo na jedan način: targetiranjem ljudi i optužbama bez dokaza, začinjenim teorijama zavere iza kojih stoje „strane ambasade“, „centri moći“, Soros, Rotšild, masoni, biciklisti… Dva dana pred protest Inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“, „Informer“ izlazi sa spiskom zaverenika koji su se udružili da, uz pomoć zapadnog novca, sruše Vučića. Jedino razumno objašnjenje za to kako su se ovi ljudi našli na istoj novinskoj stranici jeste da je neko nasumično vadio imena iz šešira. Naime, glavni zaverenici protiv Aleksandra Vučića su: TV voditelj Zoran Kesić, novinarka „Vremena“ Tamara Skrozza, novinarka TV Šabac Antonela Riha, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije Vukašin Obradović, glumci (i braća) Sergej i Branislav Trifunović, aktivisti civilnog sektora Nemanja Nenadić (Transparentnost Srbija) i Ilir Gaši (Fondacija „Slavko Ćuruvija“ i Inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd“), te vazda inokosna i prema svakoj vlasti kritički nastrojena dramaturškinja Borka Pavićević. Kao glavni pokretači „državnog udara“ označeni su zapadni strani faktori, dok su aktivisti „Ne da(vi)mo Beograd“ i ove nabrojane javne ličnosti samo pomagači na koje „SAD i EU računaju u revoluciji“.

Dan pred protest „Informer“ je nastavio feljton pričom o povereniku Šabiću i ombudsmanu Jankoviću pod naslovom „Janković i Šabić u službi EU i Amerike“, a u subotu, 11. maja, kada je održan treći po redu protest zbog rušenja Savamale, „Informer“ se posvetio svom dežurnom krivcu, novinaru „Vremena“ i BIRN-a Slobodanu Georgijevu. Naslovna strana tog vikend izdanja začinjena je somnabulnom izjavom Vojislava Šešelja da pokojni Zoran Đinđić stoji iza otmice sina pevačice Lepe Brene, iz 2001. godine. Ovo o Đinđiću kao otmičaru Breninog sina samo na prvi pogled nema nikakve veze sa pričom o „plaćenicima“ EU i SAD koji „radikalizuju proteste“ da bi srušili Vučića. Zapravo je skromni prilog zdušnom umnožavanju tvrdnji za koje nema nikakvih dokaza ni uporišta u realnosti.

Kad smo kod realnosti i racionalnosti, ono što se mora reći je: najveći ovdašnji korisnik bespovratnih sredstava Evropske unije nije niko drugi do Vlada Srbije. Uz molbu čitaocima da oproste zbog insistiranja na zdravom razumu i logici: EU rasipa novce na rušenje Vučića; najviše tog novca ide Vučićevoj vladi – logičan zaključak je da EU finansira Vučića kako bi mogao sam sebe da svrgne s vlasti. Apsurdno? Naravno da jeste, jer kvaziargumenti najčešće i padaju tako što bivaju svedeni na apsurd.

SLADOLED REVOLUCIJA: Taj strahotni radikalizovani protest na koji je „Informer“ danima upozoravao, prošao je sasvim mirno. Odazvao se veliki broj građana koji su poveli sitnu decu, bebe u kolicima i kućne ljubimce. Sudeći po snimcima protestne kolone, te sparne junske večeri, demonstranti su u velikom broju lizali sladolede. Ovo nije pošalica ni ironija: jedina bitna razlika između ove i ranijih šetnji zaista je ta što je 11. juna veče bilo vrlo toplo, pa su uz standardne pištaljke, balone i transparente, građani u rukama nosili i sladolede. Da li su građani sladoled kupili svojim, evropskim ili američkim parama, nije poznato, ali da sladoled nije efikasno sredstvo za radikalizaciju protesta – to je samoočigledno.

Sve ovo je važno naglasiti jer protesti zbog rušenja Savamale postaju sve posećeniji, a što više ljudi na njih dolazi, to je medijskih izveštaja o ovim događajima sve manje, sve su kraći i daje im se marginalan prostor u novinama i informativnim emisijama. Građani Srbije koji ne prate društvene mreže ili ne hvataju Televiziju N1, ako ne žive u Beogradu, iz medija stiču dve slike: da je reč o marginalnom događaju koji se tiče samo Beograda, pa vesti o protestima završavaju u novinskim rubrikama tik uz komunalne vesti o planiranim isključenjima struje i vode, ili da poveruju u pisanje „Informera“ o zaverenicima koji nekakvim prljavim zapadnim novcem pribavljaju sredstva za nedemokratsko svrgavanje vlasti koja je pre manje od dva meseca ubedljivo pobedila na izborima.

IZNENADNI GOSTI: Da se sve završilo na pisanju „Informera“, jednog od mnogih privatnih medija u Srbiji, lupetanje o Evropskoj uniji i Americi koje finansiraju rušenje vlasti u Srbiji još bi nekako i prošlo bez reakcije stranih diplomata u Srbiji. Međutim, mantru o „stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima“, kao i o agresivnom karakteru protesta preuzeli su i pojedini ministri u tehničkoj vladi Srbije. Ministar za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja Aleksandar Vulin izjavio je kako organizatori protesta „Ne da(vi)mo Beograd“ žele da budu „i sudije i dželati“. Vulin je sklon poetskom izrazu, ali reč „dželat“ je vrlo neprimerena i zapaljiva ako se njom opisuju ljudi koji organizuju miran građanski protest, a u isto vreme su izloženi hajci tabloida i, praktično, optuženi za terorizam.

foto: mup

Ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović eksplodirao je na svom Tviter profilu. Do sada je Stefanović Tviter koristio isključivo da informiše javnost o onome što radi u svojstvu ministra policije. U nedelju uveče, ministar je poslao nekoliko gnevnih tvitova, zbog kojih su mnogi posumnjali da mu je neko hakovao nalog. Pošto je u istom tonu nastavio i sutradan, a nigde nije obznanio da mu je profil hakovan, nema sumnje da je sam napisao besne i zapaljive tvitove. „Vidim da američki N1 priziva balkansko proleće u Srbiji. Malo im je bilo arapsko“, otpočeo je tiradu Stefanović i nastavio: „Ili bi to oni da Vučić završi kao Gadafi?“ „Bar ste iskreni i znamo šta želite“, poslednji je tvit koji je Stefanović napisao u nedelju uveče. Sutradan je reagovao NUNS, zbog ministrovog napada na TV N1, a Stefanović je i na to reagovao na Tviteru: „Sa političkim partijama, kao što je NUNS, ne razgovaram o medijima. A slobodu govora mi niko neće uskratiti.“

Šta mu bi i da li je ovakva reakcija jednog ministra, sa sve pratećim aluzijama na svrgavanje režima u drugim zemljama uz finansijsku podršku SAD, isprovocirala ono što je usledilo, ne znamo. Tek, istog dana, u ponedeljak, 13. juna, šef Delegacije EU u Srbiji Majkl Davenport i ambasador SAD Kajl Skot, zahtevali su hitan sastanak sa premijerom Vučićem.

KAKO DA NE: O tome šta je bio povod, tema i ishod sastanka do javnosti su stigle oprečne informacije. Vlada Srbije izdala je saopštenje u kom tvrdi da su „diplomatski predstavnici dva najveća bilateralna donatora Srbije razgovarali sa srpskim premijerom o svojoj posvećenosti realizaciji velikih programa saradnje, čiji su prioriteti usaglašeni sa Vladom Srbije.“ U saopštenju je pojašnjeno da ti programi uključuju podršku u oblasti reformi javne uprave, pravosuđa, obrazovnog sistema, poljoprivrede, saobraćaja, energetike i zaštite životne sredine, kao i direktnu podršku ministarstvima, kakva je nedavna donacija vozila i opreme za Ministarstvo unutrašnjih poslova i Ministarstvo odbrane.

Kako da ne… „Diplomatski predstavnici dva najveća bilateralna donatora Srbije“ hitno traže (i dobijaju) sastanak sa premijerom kako bi istakli posvećenost reformi javne uprave, poljoprivrede i ekologije…

Mnogo je verovatniji scenario do kog su mediji nezvanično došli: Skot i Davenport tražili su susret sa Vučićem kako bi razjasnili optužbe da njih dvojica pokušavaju da sprovedu u Srbiji svojevrsnu zaveru i da su umešani u pokušaj radikalizacije protesta „Ne da(vi)mo Beograd“ i „Podrži RTV“. Ako su javna uprava, obrazovanje, životna sredina, poljoprivreda i ostalo uopšte i pomenuti, razumno je pretpostaviti da su dvojica diplomata priupitali Vučića kako misli da reformiše ove oblasti bez podrške, i finansijske i stručne, iz EU i SAD.

Da zbrka bude još veća, premijer i ministri ovih dana ne prestaju da pričaju o predstojećoj poseti predsednika Kine Si Đinpinga Srbiji i planiranom susretu Aleksandra Vučića i premijera Ruske Federacije Dimitrija Medvedeva. Nije isključeno da se Vučić, u iščekivanju kineskih i ruskih investicija, osilio pred Zapadom, pa iskoristio priliku da obnovi ljubav sa svojim antizapadno orijentisanim glasačima, a ujedno i da ošine po sopstvenim kritičarima. Teorije zavere o stranim plaćenicima i zapadnim centrima moći koji bi ovde da mrse konce uspešno opstaju već više od pola veka. Sad, kako se to poklapa sa Vučićevom proevropskom orijentacijom, nije ni bitno, jer se zapadnim diplomatama servira priča o posvećenosti Vlade Srbije evropskom putu, a domaćoj javnosti, preko podobnih medija, šalju se poruke o prljavom zapadnom novcu i još prljavijim namerama.

foto: marko rupena

UDARANJE ČEŽNJE: Ovo je prvi put od 2012. i dolaska SNS-a na vlast da antizapadni diskurs ide direktno iz vlade, bez medijskih posrednika. Dodajmo još i Vučićevu odluku da pre formiranja vlade ne ide u Brisel (put koji je planiran za 21. jun), ni u SAD (prvim direktnim letom Er Srbije za Njujork, 23. juna). Sada već imamo dovoljno argumenata za razumnu sumnju o Vučićevom zaokretu ka Istoku, odnosno Rusiji i Kini. Ruku na srce, nije reč o zaokretu ka ovim velesilama, već ka njihovom kapitalu. Na konferenciji za novinare koju je održao na dan pisanja ovog teksta, u utorak, 14. juna, Vučić je rekao da se veoma raduje poseti kineske delegacije 17. juna i da vlada radi na pripremi velikog broja međudržavnih sporazuma koji će biti potpisani.

Šta je bio razlog za tu konferenciju za medije, niko nije objavio, a najprecizniju formulaciju dala je Televizija Pink, u krolu koji je glasio: „Premijer Vučić obraća se naciji povodom aktuelnih događaja.“

foto: marko rupena

Na pitanja o susretu sa Davenportom i Skotom Vučić je opet odgovarao u stilu delfskih proročica: „Neću da pričam o susretu sa Davenportom i Skotom, pričajte sa njima zašto su hitno zakazali sastanak.“ Pa onda: „Moj posao nije da budem bilo čiji potrčko, niko me neće tretirati kao krpu, ali ne kažem da su ova dvojica ljudi to radili. Razgovor je bio pun poštovanja.“

Premijer je izneo još jednu kontradiktornost, koju je mogao da primeti samo onaj ko ga je istovremeno slušao i hvatao beleške: „Na sastanku nije bilo suštinskih i strateških nesporazuma. Oko manje važnih pitanja imamo različita gledišta, ali Savamala nije jedno od njih.“ Narednih dvadesetak minuta premijer je pričao o drugim temama, a onda, upitan za pisanje „Informera“ i pritisak na neke druge medije, rekao je: „Neću da osuđujem medije koji me crtaju kao pedera, prostitutku, Hitlera… Ali neću da kritikujem ni one medije koji nisu pod direktnim uticajem spolja. To su one stvari u kojima sa nekim ljudima nisam saglasan.“ Iz ovoga se može zaključiti da su Skot i Davenport imali primedbe na Vučićev odnos prema medijima koji ga kritikuju i da je to bila jedna od tema iznenadnog sastanka, doduše, premijeru manje važna, nikako suštinska ili strateška. Takođe, Vučić nije propustio priliku da ipak „bocne“ zapadne diplomate pričom o medijima „pod direktnim uticajem spolja“.

Čitava ova halabuka počela je nelegalnim rušenjem objekata na mestu gde treba da nikne „Beograd na vodi“, najmilije čedo ove vlasti. Podsetimo, realizacija tog projekta omogućena je bliskoistočnim kapitalom. Na oltaru „Beograda na vodi“ već su žrtvovane medijske slobode, brojni zakoni, a rušenjem Hercegovačke suspendovan je i Ustav, kako reče ombudsman Janković. Možda je Vučić spreman da, zbog investitora sa Istoka skrene sa evropskog puta, ali onda mora da ima na umu dve stvari. Jedna je u vezi sa onim na šta je jako ponosan: bezbednost ulaganja u Srbiji. No, zbog bezbednosti ulaganja, ne sme se žrtvovati bezbednost građana, a upravo se to dogodilo u Hercegovačkoj ulici, u noći 25. aprila. Druga činjenica koju ni Vučić ni bilo koji drugi ovdašnji političar ne sme da izgubi iz vida jeste da Srbija možda nije u Evropskoj uniji, ali jeste u Evropi.