Komad sa pevanjem i pucanjem

Da je neko prorekao još pre deset dana da će Siniša Vučinić predvoditi oružanu pobunu protiv vlasti, da će Marija Milošević trčati po dedinjskom parku sve pucajući na Čedu Jovanovića, da će čuvena Specijalna antiteroristička jedinica MUP-a Srbije (SAJ) pasti na ispitu svoje prve zaista antiterorističke akcije, da će se načelnik Generalštaba uvijati kao crv pod pitanjima nemilosrdne mlade novinarke i da će Gardijska brigada Vojske Jugoslavije podviti rep i napustiti objekat za čiju zaštitu je zadužena, e da bi izbegla unakrsnu vatru dva zaraćena policijska plemena – ko bi mu bio poverovao?

Sve to je nemoguće u normalnoj državi. Ali, u normalnoj državi Siniša Vučinić bio bi u zatvoru ili u gumenoj sobi u bolnici, Marija Milošević bila bi sa mamom kod kuće, SAJ bi svoj posao obavio odmah i brzo, a za tim poslom ne bi ni bilo potrebe da je Gardijska brigada svoj posao radila od početka kako je trebalo; u normalnoj državi načelnik Generalštaba gledao bi svoja posla. U normalnoj državi nikakav Čeda Jovanović ne bi morao da rizikuje da pogine uludo od ženske ruke, a sve zbog toga što je morao da posreduje između policijske i pravosudne vlasti s jedne – i od vlasti odmetnutog bivšeg šefa države i njegovog od vlasti odmetnutog obezbeđenja s druge strane.

DŽEPOVI, PATIKE, KOŽNE JAKNE: Ali – što je to je: ovo nije normalna država. Idemo redom. Policija i pravosuđe bili su došli do saznanja da je lice Milošević (od oca Svetozara) Slobodan, podaci kao na zapisniku, izvršilo nekoliko krivičnih dela; kao i da postoje osnovi za sumnju da to lice u svom stambenom prostoru krije veću količinu oružja, municije i eksplozivnih sredstava zabranjenih za civile. Imajući u vidu okolnost da je lice Milošević Slobodan bivši šef države i time predmet određenog poštovanja, pravosudni organi odlučuju da mu odu na noge i podastru mu nalog za pretres prostorija i ljubazni poziv za saslušanje kod nadležnog istražnog sudije. Ekipa u kojoj su istražni sudija, sudski pozivar i jedan važan policajac, sa manjom pratnjom drugih ovlašćenih službenih lica, kreće u petak predveče u posetu trenutnom prebivalištu pomenutog lica, na adresi Užička ulica br. 11. Nije im baš svejedno, pa se zato voze tamo u četiri oklopljena terenska vozila sa zatamnjenim staklima, tipa mercedes 300 GL. Pošto je reč o objektu koji spolja obezbeđuje Gardijska brigada Vojske Jugoslavije, na službenom ulazu posetioci se prijavljuju dvojici podoficira da ih puste unutra. Podoficiri se lokalom javljaju unutrašnjem obezbeđenju objekta koje čine radnici MUP-a Srbije; odande dobijaju naređenje da posetiocima uskrate ulaz. Tu nastaje očigledan problem: kako policija može da uskrati istražnom sudiji i kolegama policajcima koji za njega izvršavaju određene naloge pristup bilo gde? Vojska se izvlači na naređenje da nikoga ne sme da pusti u objekat bez dozvole unutrašnjeg obezbeđenja MUP-a Srbije; nastaje telefoniranje čiji je ishod povratak ekipe u Palatu pravde. To je petak uveče.

Tu nešto od početka nije bilo u redu: u petak popodne ceo Beograd je znao da se sprema hapšenje Slobodana Miloševića. To znači da je operativna bezbednost curila na sve strane: iz suda, iz policije, od političara. Da ne govorimo o tome da je u subotu 31. marta isticao rok američke administracije Srbiji za ispunjavanje niza uslova za ekonomsku i drugu pomoć; jedan od uslova bilo je i hapšenje i izručenje Miloševića Haškom tribunalu. Dovoljna je bila i najmanja indicija da se nešto događa oko Užičke ulice pa da se tamo skupe novinari, radoznalci i branitelji lika i dela. A prisustvo više policijskih vozila i kola hitne pomoći u toj ulici u petak popodne bilo je više nego dovoljna indicija.

Pošto pravosudni organi i MUP nisu našli za shodno da javnost obaveste o propaloj poseti Miloševiću, Beogradom je u petak noću prostrujala vest da je Milošević uhapšen i doveden u Palatu pravde u toj koloni oklopljenih terenskih vozila; pri tom niko nije video ništa, osim jednog vozila da skreće u prolaz podzemne garaže Palate pravde kroz koji inače uvode zatvorenike… Naravno da su Milošević i njegovi iskoristili tu zabunu i On se trijumfalno pojavio pred braniocima lika i dela pred ponoć u petak. Za većinu dnevnih novina bilo je kasno: sutradan su se mnoge obrukale naslovima preko celih prvih stranica…

Sad dolazimo na najčudniji deo priče: pošto su se štampa, branioci lika i dela i radoznalci premestili natrag na Dedinje, tamo se iznenada pojavljuje ekipa Specijalne antiterorističke jedinice (SAJ). Momci u patikama, farmerkama i crnim kožnim jaknama (uobičajena uniforma specijalaca u svim postkomunističkim zemljama) nešto posle 02:30 u subotu ujutro iskaču iz kombija i terenskih vozila, sa sve čarapama na glavi i automatskim puškama i automatima; bacaju dve-tri „šok bombe“ preko ograde rezidencije i preskaču kapiju u očiglednom pokušaju da zauzmu objekat iz čije se spoljne zone obezbeđenja u međuvremenu Gardijska brigada mudro pokupila. Odmah odjekuje nekoliko rafala iz automatskog oružja i specijalci se smesta vraćaju natrag preko ograde i iz prazne stražarnice koju su junački zauzeli, pošto su je podoficiri Garde napustili ranije. Lakše prostrelne rane zadobila su dva policajca iz ekipe SAJ-a, a jedan fotoreporter je ogreban po ruci nekim fragmentom. Tada se uspostavlja neka vrsta linije razdvajanja između policije i lica koja su pucala na nju. SAJ je imao izričito naređenje da izbegne prolivanje krvi po svaku cenu. Po proceni policajaca koji su govorili za „Vreme“, trebalo je da SAJ krene u akciju u jasno obeleženim uniformama, a ne u civilu. Tako bi bile izbegnute današnje priče o tome kako su, eto, došli avanturisti u civilu da otmu Slobodana Miloševića iz rezidencije i maznu pet miliona dolara…

„SENTINA UPRAVA„: Šta se tu zapravo desilo? Duža je to priča… Naime, rezidencijalni objekat u Užičkoj 11, koji izlazi i na Konavljansku ulicu, vlasništvo je savezne države i u neposrednoj nadležnosti kabineta predsednika SR Jugoslavije. Kabinet je nekada davno ceo kompleks predao na čuvanje Vojsci Jugoslavije. Bivši predsednik SRJ Milošević Slobodan – u opravdanom strahu za sebe i svoju porodicu – preselio se tamo pod izgovorom da mu je porodična kuća u Tolstojevoj 33 u rekonstrukciji i dogradnji. Pošto u vojsku – s pravom – nije imao poverenja, Milošević Slobodan udesio je sledeću kombinaciju: Garda će čuvati spoljnu zonu bezbednosti (kapije i ogradu), a Jedinica za zaštitu objekata i lica MUP-a Srbije, pod komandom gen.maj. Sente Milenkovića, čuvaće sam objekat i biti odgovorna za neposredno, blisko obezbeđenje tadašnjeg šefa države. Dogovor je bio da Garda traži dozvolu za ulazak u kompleks za sva lica i vozila od policajaca koji su u objektu; vojnici pri tom nisu imali pravo da pregledaju ni lica ni vozila za koje policajci iznutra daju dozvolu za ulazak. Sve je išlo na reč: došlo to i to vozilo sa tim i tim licima; pustite unutra ili nemojte… Tako se desilo da je mimo i pored Gardijske brigade i njenih straža u rezidenciju u Užičkoj 11 bez problema prošvercovana teroristička grupa koja će u noći između petka i subote otvoriti vatru na ovlašćena službena lica MUP-a Srbije i njeno naoružanje.

Nije ni to, međutim, tako jednostavno: MUP Srbije odlučio je u jednom trenutku da izvrši zamenu ličnog obezbeđenja lica Milošević Slobodana, koja bi zamena trebalo da odražava reorganizaciju osoblja i poslova zaštite objekata i lica u MUP-u. Umesto „Sentine uprave“ u okviru Resora javne bezbednosti, taj je posao prebačen u Resor državne bezbednosti (VI Uprava) i imenovani su novi radnici MUP-a za ta radna mesta. Kada je trebalo da u petak uveče dođe do zamene postojeće ekipe za obezbeđenje lica Milošević Slobodana novom ekipom, veći deo je pristao na premeštaj, dok mali deo nije. Oni su uglavnom napustili objekat, skoro svi, ali je u njemu ostao izvestan broj lica koja nisu radnici unutrašnjih poslova, ali i nekoliko policajaca, koji su samim činom ostanka prekršili zakon i bili po definiciji suspendovani zbog odbijanja da izvrše naređenje; pod komandom lica Vučinić Siniše, člana Direkcije JUL-a i opštepoznatog neonaciste i antisemite, ta su lica otvorila vatru s namerom da liše života ovlašćene radnike MUP-a. Tada je vlast donela odluku da obustavi akciju, spasavanja života radi; uspostavljena je linija razdvajanja, policija je opkolila objekat spolja i počele su pripreme za pregovore. Po nekim navodima, komandir jedinica policije na licu mesta ušao je u rezidenciju da pregovara posle prvog okršaja; Milošević Slobodan tada mu je – navodno – rekao da ga „neće živoga uhapsiti“ i mahao pištoljem. Navodno je komandir bio zaprepašćen količinom naoružanja koju je u rezidenciji video: dve „zolje“ (ručna raketna bacača), tri mitraljeza, desetine automatskih pušaka, ručne bombe, pištolji itd.

Sve ovo može da znači da je obaveštajna priprema te akcije MUP-a bila više nego nedovoljna: policija je morala znati koliko i čime naoružanih protivnika treba da očekuje na licu mesta pre nego što pošalje unutra SAJ da se bruka; poslednja stvar koju jedna policija može sebi da dozvoli jeste da bude iznenađena. Operacije tog tipa – zauzimanje objekta i neutralisanje terorista u njemu – ne smeju da traju više od nekoliko minuta, zavisno od veličine objekta i broja protivnika, što treba da bude ispravno procenjeno pre odluke o akciji. Napada se diskretnim prilaženjem u ranu zoru, istovremenim prepadom na ključne tačke otpora, munjevitim upadom i neutralisanjem (ubijanjem ili zarobljavanjem) prisutnih protivnika. U takvim akcijama policija, tj. specijalne jedinice, dobija potpuno odrešene ruke; može da – prema sopstvenoj proceni opasnosti po sebe ili prisutne taoce – ubije na mestu svakoga. To je princip antiterorističkih akcija koji važi u celom svetu još od 1972.

MINIMUM SILE: Dok se sve to događalo, od petka popodne do nedelje u zoru, policija je imala i druga posla: oko Užičke i Konavljanske ulice i po delu Dedinja ka Topčiderskoj zvezdi počela su okupljanja poodraslih građana i građanki, zabrinutih za sudbinu „Slobe slobode“; tako je pucanje dobilo i pratnju pevanjem; bilo je kao 1990. i 1991, na mitinzima. Policija je u svojim procenama očigledno bila sa one sigurnije strane: javni red i mir bili su pod zaštitom većeg dela raspoložive beogradske policije, ojačane kolegama iz Mladenovca, Sopota, Pančeva i drugih okolnih gradova. Imajući u vidu poodmakle godine i zdravstveno stanje demonstranata, policajci su ih izuzetno ljubazno, bez batina, izguravali više puta Užičkom ka Topčiderskoj zvezdi. Tamo su ih dva-tri puta energičnom akcijom odbranili od klinaca iz Otpora i fudbalskih navijača koji su došli da podrže hapšenje Slobodana Miloševića, njihovog idola. Idolatrija, međutim, nije dugo trajala: u nedelju rano izjutra nije ih više bilo na tom terenu; u ponedeljak je JUL otkazao miting „branilaca mostova“ zakazan za 19 h, jer se uvredio na narod, koji – eto – nije ustao u odbranu „najvećeg srpskog sina“, a na ponovljene pozive „JULskog vojvode“ Siniše Vučinića… Taj spoljni obruč policije dejstvovao je hladno, disciplinovano i sa minimumom prisile.

Subota je prošla u razdvajanju demonstranata na ulici i na Topčiderskoj zvezdi i u polaganom opkoljavanju samog objekta, ali i u pregovorima. Na izvestan način puko trajanje akcije – od petka popodne pa nadalje – doprinelo je polaganom opadanju motivacije unutar rezidencije. Protok vremena i sve vidljivija brojnost policije oko objekta načeli su odlučnost opkoljenih; osim toga, odsečeni su im bili struja i voda i telefonske linije, a pregovarači su sve češće pominjali rok posle koga više nema razgovora. Može se slobodno pretpostaviti da su opkoljeni u rezidenciji počeli da razmišljaju o budućnosti. Takva je taktika donela rezultate: na kraju je Slobodan Milošević odlučio da se preda; da li zato što mu je stavljeno do znanja da je odlučna i konačna policijska akcija neizbežna, jer je ulog prevelik i nema više natrag posle pucnjave od prethodne noći; ili zato što je shvatio da bespotrebno rizikuje živote svoje porodice, prijatelja i svoj – videće se.

U tom trenutku dolazi do idiotskog incidenta u dvorištu rezidencije u Užičkoj 11: oko 04:38 u nedelju ujutro jasno se čuje pet pucnjeva iz dvorišta, neposredno pre nego što je kolona od pet vozila napustila objekat i otišla ka Centralnom zatvoru. Kasnije će MUP objasniti da je to pucala Marija Milošević u pravcu Čede Jovanovića i vozila kojima je trebalo da njen otac i pratnja odu; protiv nje je podneta krivična prijava, a parafinski test pokazuje da je ona zaista pucala. Ono što nije objašnjeno jesu intervali između tih pucnjeva: ti intervali nisu manji od deset sekundi, od početka do kraja pucnjave. Neko ko puca u afektu iz pištolja ispaliće pet metaka u pet sekundi; čini se kao da je Marija Milošević trčala okolo, zauzimala pozicije ili zaklone i gađala odande – ili je trčala bez glave po parku, pucajući nasumice okolo. MUP smatra da je pucala nišaneći, sa umišljajem; intervali između pucnjeva podržavaju tu tezu.

PITANJA: Kad je u nedelju u pet izjutra sve bilo gotovo i lice pritvoreno, nastupilo je veliko olakšanje. Došlo je, međutim, i vreme za analizu događaja. Postavljaju se, naime, neizbežna pitanja:

– Zašto je ostavljena nedirnuta struktura Generalštaba posle 5. oktobra i zašto je ostao na snazi aranžman obezbeđenja rezidencije u Užičkoj?

– Zašto lice Milošević Slobodan nije zamoljeno da napusti taj objekat odmah posle 6. oktobra?

– Zašto Vojska Jugoslavije nije povela računa o zbivanjima u objektu koji joj je bio poveren na čuvanje? Je li Vojska Jugoslavije primetila da se nešto u međuvremenu dogodilo u političkom životu Srbije i da se oko bivšeg šefa države steže obruč krivične istrage?

– Zašto organi bezbednosti i vojna policija VJ-a nisu preduzeli mere iz svoje nadležnosti i na osnovu svima pristupačnih saznanja, a radi obezbeđenja i protivterorističke zaštite objekta poverenog im na čuvanje? Zašto su vojna lica na straži odbila da u objekat puste ovlašćene organe pravosuđa i policije koji su vršili službu? Da li je vojska propustila da primeti da ima novog vrhovnog komandanta umesto starog?

– Kako je bilo moguće da operacija specijalne jedinice MUP-a bude pokrenuta bez odgovarajuće obaveštajne pripreme – ili dobre procene raspoloživih podataka?

– Kako je bilo moguće da teroristička grupa na čelu sa licem Vučinić Sinišom bude puštena u rezidenciju, naoružana i podstaknuta da puca na ovlašćena službena lica, kad je to lice od ranije poznato po pozivanju na oružanu pobunu, pretnju nasiljem i nasilničko ponašanje? Zašto pravila zaštite rezidencijalnog objekta u Užičkoj 11 nisu bila promenjena na vreme?

Nova vlast, pobrkavši legalizam sa inercijom, impresionirana Miloševićevom senkom na oblačnom nebu sopstvenih strahova i predrasuda, paralisala se kao žaba pred zmijom; samo što nije primetila da je zmija punjena, a njene oči staklene. Tog petka Slobodan Milošević bio je strašilo punjeno slamom, a ne onaj čuveni „Bengalski Tigar“ Saše Tijanića, savetnika za medije Voje Koštunice. Prazne pretnje „građanskim ratom u Srbiji“ i „krvoprolićem“ socijalista, radikala i julovaca impresionarale su vlast DOS-a više nego policajce. Policajci su bili na ivici strpljenja tih 36 sati, kažu neki od njih za „Vreme“: bili su – kažu – spremni da ginu ako treba, samo da se to obavi već jednom sa tim Miloševićem.

Konačno se to i obavilo, a policajci su otišli kući umorni, mada zadovoljni. To im je, uostalom, i posao.

Arsenal terorističke grupe

Na svoje veliko iznenađenje, policija je u rezidencijalnom objektu u Užičkoj 11 otkrila gomilu oružja, municije i eksplozivnih sredstava, kao i dva oklopna transportera za koje se ispostavilo da pripadaju Vojsci Jugoslavije. Veći deo naoružanja bio je domaćeg porekla i tipičan za naoružanje Vojske i policije, mada je pitanje odakle to tamo. To će pitanje rasvetliti istraga. Bilo je tamo, međutim, i netipičnog oružja: automat Heckler und Koch MP5K; pištolji američkog i drugog porekla itd: Ruger 9mm, Beretta 93R, specijalni automatski pištolj koji nije za civile nigde, jer puca rafalima. Ne znamo iz čega je pucala Marija Milošević; imala je tri pištolja. Slobodan Milošević mahao je pištoljem Sig Sauer 226 sa šaržerom od 20 ili 25 metaka, takođe netipičnim za komercijalnu prodaju.

Najzanimljivije oružje iz te impresivne kolekcije jeste pištolj CZ-99 sa ugraviranim likom i potpisom gen. Nebojše Pavkovića, navodno poklon načelnika Generalštaba Slobodanu Miloševiću. Tako je gen. Pavković ušao u istoriju vatrenog oružja kao jedini čovek koji je dao ugravirati sopstveni lik na pištolje koje poklanja; to čak ni ekscentrični Amerikanci ne rade.

Osnovno pitanje, međutim, glasi: šta će taj arsenal tamo, u objektu za koji se pretpostavlja da je pod zaštitom Gardijske brigade? Sama činjenica da se to oružje – inače većim delom zabranjeno za civile – našlo u rukama privatne formacije Miloševićevih telohranitelja sa licem Vučinić Sinišom na čelu ukazuje da tu nešto zaista nije u redu; štaviše, da je reč o naoružavanju terorističke grupe, sa umišljajem i namerom. Zašto i kako je do toga došlo treba da odgovore ne samo Vojska Jugoslavije i MUP Srbije, već i nova vlast koja je to mogla i morala da spreči.