Možda niste zapazili, ali suočena sa najvećim trenutnim društvenim izazovom koji će u svakoj državi odrediti tok ove, ali i narednih godina – a to je sprovođenje masovne imunizacije protiv kovida 19 – Srbija je, očigledno, izabrala da zaista pokuša vakcinaciju stanovništva i to uz jedan prilično neobičan, domaći specifikum: građani Republike Srbije mogu da izaberu koju će vakcinu primiti. Ovu mogućnost više puta su u svojim izjavama najavili predsednik Republike, predsednica Vlade, pojedini ministri i državni sekretari, kao i članovi Kriznog štaba, što je, dan za danom, uprkos drugim otvorenim i zatvorenim pitanjima, preraslo u jasno definisanu programsku poziciju.
Kako su pristizale vesti o registraciji, a potom i o isporukama prvih količina Fajzer-Biontekove i Sputnjik V vakcine, najave o mogućnosti izbora postupno su razvile jedan vrlo čudan nacionalni sport u kome građani Srbije biraju vakcinu. Mediji, jednako i provladini i nezavisni, prethodnih dana donose detaljne preglede vrsta vakcina i saveta kako napraviti ovaj težak izbor. Društvene mreže, ali i svakodnevne razgovore osvojila su pitanja „koju ćeš izabrati?“, pa se može pretpostaviti kako su građani stvar shvatili sasvim ozbiljno i da se po kućama, od Subotice do Vranja, zaista diskutuje i razmišlja o prednostima i manama američkog i nemačkog mRNK u odnosu na fantastičnu rusku adenoviralnu tehnologiju. Sa izranjanjem milion doza kineske vakcine na horizontu rasprava dobija patos podela kakva je ona na četnike i partizane. Stvar je konačno odnela šalu kad su tabloidi počeli da donose priloge kako (eto) u drugim zemljama, na primer u Nemačkoj, tamošnje stanovništvo nema mogućnost da bira koju vakcinu želi. A u Srbiji (eto) biramo.
BEZ LABORATORIJE I KAPACITETA
Naravno, nema ničeg spornog u mogućnosti da građani odlučuju o tome koju vakcinu žele. Srbija, pritom, nije jedina zemlja gde stižu različite vrste vakcina, ali neugodni detalj leži u tome da se vodi rasprava kog od tri goluba na grani skuvati, dok nam je u rukama vrabac sa nekoliko hiljada pristiglih doza. Zato ova kampanja na tu temu jeste jedinstvena – ona odaje neobičan utisak kako je Srbija zemlja koja ugošćuje nekoliko nobelovaca, ima na stotine istraživača u biomedicini koji objavljuju radove u vodećim časopisima, razvojne centre i vrhunske genetičke laboratorije, brojne startapove i domaće biotehnološke platforme koji su doveli do toga da naša nauka usred velike nevolje razvije ne jednu, nego više konkurentnih vakcina, pa se sad dvoumimo koja je bolja, dok u praksi Srbija samo pokušava da kupi sve šta može (što nije za kritiku, naprotiv).
To ne znači da našu nauku treba potceniti – mi živimo u državi koja, uz sve svoje mane i vrline, ima respektabilnu naučnu zajednicu. Ima i naučno-tehnološku baštinu jer pre samo nekoliko decenija možda nije mogla da bude prva na frontu saznanja, ali je i te kako bila u stanju da proizvodi sopstvenu verziju mlaznog aviona, sopstveni eurokrem, sopstveni tenk i sopstveno seme kukuruza. I koja može i danas da se dočeka na noge u gotovo svim oblastima znanja. Ako bar na trenutak niste uzeli sasvim zdravo za gotovo, niti poverovali da je to rešeno odlukom političara, mogli ste se upitati kako smo od 100 testova dnevno uspeli da dođemo do toga da dnevno testiramo 20.000 ljudi. Odgovor je da na institutima kao što su IBISS ili IMGGI rade istraživači koji su tokom vanrednog stanja obukli zaštitnu opremu i lekare naučili kako se koristi PCR. No, kad je reč o razvoju vakcine, u Srbiji jednostavno ne postoji laboratorija takvog nivoa da razvija domaću vakcinu, a pokazalo se kako nemamo ni kapacitet da je samo proizvodimo (mada je Ruska Federacija to više nego velikodušno ponudila i poslala uzorke Sputnjika V u Srbiju, dalja diskusija o proizvodnji na Torlaku je naglo zamrla).
DOSLEDNA NEDOSLEDNOST
Međutim, uz malo sreće, ne igraju nužno sve naše slabosti protiv nas. Spoljna politika Republike Srbije, ako na duže staze ima neku doslednost, jeste nedosledna prema svim svetskim silama, pa nikog ne može da začudi što pokušava da se i vakcinama protiv virusa korona snabde istovremeno kod svih igrača na sceni – bilo preko programa COVAX, bilo direktno kod proizvođača, bilo preko Ruske Federacije, Kine ili Evropske unije. Videćemo koliko će ova strategija u praksi zaista biti uspešna, ali imajući u vidu okolnosti (na primer, lošu prošlogodišnju procenu Evropske unije i Nemačke da kupi premalo doza Fajzer-Biontekove vakcine, računajući da će neke druge kompanije ranije razviti svoje vakcine, što sada usporava imunizaciju u mnogim zemljama Evrope), moglo bi se pokazati da solo nastup Srbije na tržištu vakcina bude iznenađujuće uspešan. Ishode ćemo znati tek u mesecima koji dolaze, kad se sameri broj vakcinisanih i sagleda koje su se države kada izvukle iz epidemije, ali odlukom da se vakcina nabavlja na svakoj adresi gde postoji, bar za sada je ustaljena slabost usamljene Srbije pretvorena u njenu prednost, na kojoj vlasti sada prirodno pokušavaju da kapitalizuju kroz kampanju kako „građani mogu da biraju“.
Ova kampanja, bilo da je planirana ili slučajna, ima i druge pozitivne strane – pred pitanjem o vrsti vakcine, kojim se svi bave, niko ne upućuje kritiku da će se stanovništvo Srbije zaštititi na različite načine i onim čime se moglo, odnosno da smo se, po još jednoj srpskoj osobenosti, samo nekako snašli. Epidemiolozi koji su se oglašavali o tome, a oglasili su se svi koje imamo, ne prave pitanje – važno je samo vakcinisati što više ljudi i uraditi to što pre. Takođe, s obzirom na osećaj izbora, smanjen je inače čudovištan, lavovski uticaj antivakcinaškog pokreta, koji veći deo svojih narativa i temelji na uskraćenom „pravu na izbor“. Debata o vrsti vakcina, što verovatno ima i najveću političku težinu, dodatno kupuje vreme pred nešto mračnijim pitanjima: koliko će to zapravo doza vakcina stići u Srbiju sa svih krajeva planete, kada one stižu i kojim redom će se ljudi vakcinisati?
Ove su dileme, svakako, prisutne u javnosti i ništa ih, osim vakcina, ne može trajno razrešiti – kada se u razvijenom delu sveta zaista pokrene ogromna mašinerija imunizacije, plaćena tokom prošle godine stotinama milijardi dolara, kad razvijene zemlje sprovedu masovnu vakcinaciju, kovid će bar jedno vreme, kao i tolike druge zaraze, biti prognan u treći svet, u deo planete koji nije obavezno siromašniji, ali jeste opterećen kolonijalnom traumom. SZO i druge globalne organizacije govore da se pandemija može zaustaviti samo ako se svi vakcinišu, ali vakcinacija tog obima zahteva silno vreme, a nema sumnje da oni koji su vakcinu razvili prvo vakcinišu sopstvenu populaciju. Zato je samo pitanje vremena kada će se svet podeliti na dva dela – na vakcinisani i onaj drugi, izolovan, usporen, očajan. I zato je, sasvim nezavisno od tradicionalno sumornih domaćih političkih prilika, za Srbiju pitanje vakcina bukvalno pitanje opstanka. S obzirom da vakcine ipak pristižu u maloj količini, ova će se podela prvo osetiti na unutrašnjem planu – na deo stanovništva koji je vakcinisan i onaj drugi, koji to nije.
ŠTA SE SAZNALO IZ PLANA VAKCINACIJE
Prošle nedelje, Institut za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut“ objavio je „Operativni plan za imunizaciju protiv kovida 19 u Republici Srbiji“, dokument od 29 strana koji je u danima potom detaljno, red po red, analiziran u medijima i na društvenim mrežama. Mada u njemu ne postoji terminski plan, dokument se odnosi na to kako uskladiti prioritete imunizacije za oko 20 odsto populacije, a njegova centralna ideja da se vakcinacija sprovede u tri talasa – nakon početnih 85.000 vakcinacija, što obuhvata medicinske radnike u kovid sistemu i najugroženije grupe, u prvom talasu se dominantno vakcinišu stariji od 75 godina, u drugom se vakcinišu građani stariji od 65 godina, kao i mlađi sa opasnim oboljenjima, dok se u trećem vakcinišu pojedina vitalna zanimanja. Plan je nešto složeniji, obuhvata raznovrsne grupe, o čemu se vodila glasna i jalova diskusija na sve strane, ali ovde navedene grupe čine najveći udeo u pojedinim talasima. Iz plana je nemoguće saznati kada će ko doći na red, ali je on izuzetno poučan. Između ostalog, dokument otkriva našu nepovoljnu demografsku situaciju – koliko je Srbija zapravo stara i koliki udeo u našem stanovništvu čine stariji od 65, kao i oni od 75 godina (kojih ima oko pola miliona), dok je udeo radno sposobnog stanovništva nezgodno mali.
Povrh toga, plan je razotkrio da „Batut“ trenutno uzima u obzir vakcinisanje samo 1,9 miliona ljudi i da to verovatno znači da je broj nabavljenih doza vakcine oko 4 miliona. Uz gnevne komentare da je to nedovoljno, a očigledno jeste, iz Kriznog štaba su stizale i procene da bi upravo vakcinacija 20 odsto stanovništva zaustavila epidemiju. Ovaj proračun počiva na sasvim nepouzdanim procenama o 30 odsto stanovništva koje je preležalo kovid 19, ali čak i kad bi kolektivni imunitet od 50 odsto bio dovoljan (a nije, iz mnogo razloga), vakcinacija u tri „Batutove“ faze obuhvata najmanje mobilno stanovništvo koje je apsolutno nužno vakcinisati, ali koje neće štititi ostatak društva. Tema je, srećom, utihnula nakon najave predsednice Vlade da je Srbija obezbedila 8 miliona doza vakcine (dakle, dvostruko više od „Batutovog“ plana) i poziva da se građani na sajtu E-uprave prijave za vakcinaciju. Za tu priliku, a u rekordnom roku, napravljen je zgodan sajt gde građani mogu da iskažu zainteresovanost za vakcinaciju – masovno popunjavanje je počelo i stotine hiljada ljudi su dobile ohrabrujuće SMS poruke da je država sada svesna njihove želje da vakcinom okončaju kovid noćnu moru. Posle niza svakojakih anketa, ako ništa drugo, baza E-uprave je idealna platforma da se sagleda kakvo je stvarno raspoloženje. Između ostalog, sa nje smo već saznali da 30 odsto ljudi želi da se vakciniše bilo kojom vakcinom, dok ostali zaista biraju.
Dakle, u Srbiji očigledno imate mogućnost izbora. Ako se sad zato pitate koju vakcinu vi lično da primite, odgovor je: nemojte ga tražiti ni ovde, ni po drugim medijima – vakcinišite se bilo kojom čim se ukaže prilika. Ako niste dovoljno upoznati da biste samostalno doneli odluku, za to postoji nadležna institucija – Agencija za lekove i medicinska sredstva – koja će registracijom utvrditi koja vakcina je bezbedna za upotrebu. A ako ste upoznati, onda je izvesno da savet ne tražite u novinama.
