foto: tanja valič / tanjug
Stranke i organizacije okupljene oko UDS-a su izrazito evropski orijentisane i zalažu se za sekularno društvo, suočavanje sa prošlošću, vojvođansku autonomiju itd. Njihova saopštenja, međutim, odišu neinventivnošću i prepuna su repatih fraza, kao da im je neko izradio softver u koji se ubacuju ključne reči, a on potom izbaci tekst saopštenja. Uočljivo je da se izbegava kritika Vučićevog režima, odnosno, ako se to i radi – jer ipak je u pitanju opoziciona lista – onda se to radi blago i "konstruktivno"
Šaroliki politički predizborni savez pod imenom Ujedinjena demokratska Srbija napravljen je svetlosnom brzinom, bar tako izgleda posmatrajući izvana. Premda se u njoj nalaze raznorazni politički činioci, različitih veličina, različitog političkog iskustva, bez obzira na to što u njoj obitavaju i oni koji su opozicija i oni koji na različite načine čine deo strukture naprednjačke vlasti, ovoj koaliciji nisu bili potrebni meseci pregovaranja i međusobnog nadmudrivanja. Zlobnici će reći da se tajna njihovog brzinskog rađanja krije u dobrim facilitatorima, pa će dodati da su ti facilitatori delegirani iz „spindoktorskih“ delova Vučićevog režima. Drugi će, opet, reći da je u pitanju pakt čiji su kumovi predstavnici onog dela međunarodnog kora koji neguje bliske odnose sa vlašću u Srbiji, i kojima se ideja bojkota izbora nikako nije svidela. Predstavnici UDS-a tvrdiće, pak, da ih je okupila ljubav na prvi pogled, što međusobna što ona prema Evropi, evropskim vrednostima, modernizaciji i drugim ključnim rečima naše nesrećne tranzicije.
MAJSTORI U PREŽIVLJAVANJU
Bilo kako bilo, ovaj predizborni politički konstrukt nije dobro prihvaćen od kritičkog, antirežimskog dela javnosti, pa je vrlo brzo po osnivanju dobio nekoliko podrugljivih nadimaka. Na društvenim mrežama koaliciju – sada je to već opšte mesto – nazivaju UD Srbije, a neki koriste i skraćenicu UDES. Neki tviter-aktivisti će je zvati i „Lebanska koalicija“, aludirajući na činjenicu da je ovaj savez skupio gro potpisa upravo u Lebanu, što opet podrazumeva, je li, da tu nisu čista posla. Naime, u javnosti se sumnja da su ovoj grupaciji u sakupljanju potpisa pomogli naprednjaci, jer – kako kažu – otkud je moguće da samo četiri dana po formiranju ovaj potpuno nepoznati politički objekat, kojem ni roditelji nisu uspeli da zapamte ime, skupi više od 10.000 potpisa, između ostalog i u pitoresknim mestima na jugu Srbije gde je, kako kažu pomenuti zlobnici, vladala prava pomama da se ovoj listi da JMBG-podrška.
Analizirajući imena kandidata na izbornoj listi UDS-a za republički parlament, lako je konstatovati da među njima dominiraju iskusni i prevejani dugogodišnji akteri kloake zvane politička scena Srbije. Neupitna je, čini se, njihova umešnost da u veoma teškim političkim i društvenim okolnostima prežive i profitiraju: mnogi su deo one zakulisne strukture moći koja ne zavisi ni od kakvih ideologija, politika i sistema vrednosti, pa je teško verovati da je ovako čudnu družinu okupio nekakav idealizam i evropoborstvo. Treba, međutim, reći da na listi, pored vukova, ima i onih koji su politički početnici i koji tragaju za svojim mestom pod zvezdama, doduše ne baš među prvima. Ima onaj stari štos koji kazuje kako su se sreli čovek sa parama i čovek sa iskustvom, pa je na kraju priče čovek sa parama otišao sa iskustvom, a čovek sa iskustvom otišao sa parama. Svakako će druženje onih koji prave prve korake u političkoj džungli Srbije sa decenijskim liscima polučiti raznorazna iskustva.
Stranke i organizacije okupljene oko UDS-a su, kako rekosmo, izrazito evropski orijentisane i zalažu se za sekularno društvo, suočavanje sa prošlošću, vojvođansku autonomiju itd. Njihova saopštenja, međutim, odišu neinventivnošću i prepuna su repatih fraza, kao da im je neko izradio softver u koji se ubacuju ključne reči, a on potom izbaci tekst saopštenja. U istom obliku su mogla da budu predočena i pre deset godina, kao što će verovatno biti aktuelna i za koju deceniju. Uočljivo je da se izbegava kritika Vučićevog režima, odnosno ako se to i radi – jer ipak je u pitanju opoziciona lista – onda se to radi blago i „konstruktivno“.
STUBOVI LISTE
Dva organizaciona stuba liste su NVO Srbija 21 i Čankova Liga socijaldemokrata Vojvodine. Dvadesetjedinica ima čak tri prvoplasirana na izbornoj listi. Iako formalno postoji još od 2018. godine, Srbija 21 počela je učestalo da se pojavljuje u javnosti tek pred raspisivanje izbora i tada se stekao utisak da je smisao postojanja ove grupacije pre svega da obesmisli najavljeni bojkot izbora. Nju čine dobrim delom bivši članovi DS-a, odnosno Tadićeve Socijaldemokratske stranke. Početkom marta je Đorđo Žujović, funkcioner Liberalno-demokratske partije, gostujući kod Olje Bećković, izneo teške optužbe na račun Srbije 21, tvrdeći da je u pitanju projekat vlasti iza kojeg stoji Vladimir Beba Popović, a da je koalicija spakovana u kabinetu predsednika Vučića. Funkcioneri Srbija 21 oštro su demantovali Žujovića.
Što se tiče drugog stuba UDS-a, čini se da je Vojvođanski front osnovan samo da bi se iza ovog imena sakrila Liga socijaldemokrata Vojvodine, stranka koja je ostala bez značajnog dela birača što zbog koalicije sa Srpskom naprednom strankom u Novom Sadu, što zbog iskompromitovanog trodecenijskog lidera Nenada Čanka. Koalicija u Novom Sadu će, po svemu sudeći, biti obnovljena i posle ovih izbora, a da vladaju izuzetno bliski odnosi između LSV i SNS potvrđuje i izjava Liginog funkcionera Aleksandra Kravića da je Miloš Vučević najbolji gradonačelnik Novog Sada od kad je sveta i višestranačja. A da odnosi između LSV i SNS nisu samo „komunalni“, vidi se i iz učestalog gostovanja Nenada Čanka po režimskim televizijama. Partnerstvo sa naprednjacima možda dosta donosi, ali nekad se mora i platiti, pa ćemo Čanka viđati kako na Pinkovima konstruktivno polemiše sa Acom Lukasom ili haškim osuđenicima Vojislavom Šešeljom i Veselinom Šljivančaninom, demonstrirajući kako je u Srbiji sloboda govora zagarantovana i kako se mogu iznositi i antinacionalistička i nacionalistička, i antiratna i ratnohuškačka mišljenja, samo pod uslovom da se ima razumevanja za tešku poziciju Aleksandra Vučića u surovom svetu koji nas okružuje. Jedini relevantan politički faktor u Vojvođanskom frontu, pored LSV-a, je Demokratski savez Hrvata u Vojvodini, a Vojvođanski front pod ovim imenom nastupiće na pokrajinskim i lokalnim izborima.
PATULJCI UNUTAR KOALICIJE
Pored dva stuba, tu su i dve minijaturne partije: Stranka moderne Srbije (SMS), koja je nastala nakon raskola u pokretu Dosta je bilo, kao i Građanski demokratski forum (GDF), koji čine funkcioneri Pokreta slobodnih građana koji su napustili ovu partiju nakon što je na njegovo čelo došao Sergej Trifunović. Tačnije, predsednik GDF-a Aleksandar Olenik je izgubio na unutarstranačkim izborima od Trifunovića. SMS će, prema izjavama svojih čelnika, biti konstruktivna opozicija koja će promenama zakona i podzakonskih akata, a u skladu sa evropskim integracijama, promeniti naš mali svet. To je otprilike kao da verujete da će medijska strategija izmeniti medijsku scenu i oterati Vučića sa televizija. GDF okuplja dosta uglednih ljudi, koji su decenijama na antiratnim i antinacionalističkim pozicijama, ali među njima je i kontroverzni dramaturg Nenad Prokić, koji Aleksandra Vučića proglašava otprilike za političkog sledbenika Radomira Konstantinovića koji će rešiti problem Kosova, a Savez za Srbiju mu je „najveći problem Srbije danas“. Prokić je, inače, bivši visoki funkcioner LDP-a.
U savezu su i raznorazne grupe građana sa lokala, okupljene brzo i efikasno, što je verovatno posledica činjenice da koaliciju predvode predani politički pregaoci i operativci koji imaju telefone sa više hiljada brojeva u njima. Nepristojno je pitati odakle novac za celokupnu operaciju. Iako pojedina istraživanja ne daju nikakvu šansu ovoj grupaciji da uđe u parlament, teško da su ovakve iskusne dase igrale „na prazno“. Mora da negde postoje neki sigurni glasovi.
Predsednica SMS-a Tatjana Macura i predsednik GDF-a Aleksandar Olenik nalaze se na desetom, odnosno 13. mestu na izbornoj listi, i oni realno nemaju velike šanse da uđu u parlament čak i ako koalicija preskoči izborni prag, naravno pod uslovom da neko od prvoplasiranih na listi ne uđe u izvršnu vlast.
PRVA PETORKA
Politički vukovi su, međutim, sebi obezbedili visoko mesto na listi, pa je prvi na njoj Marko Đurišić, dugogodišnji visokopozicionirani član DS-a. On je 2014. godine pristupio stranci Borisa Tadića, nakon što je ovaj, pred izbore, napustio DS. Tadićeva stranka (prvo NDS, a potom SDS) tada je napravila koaliciju sa Čankom i uspela da uđe u parlament, a Đurišić je postao njen potpredsednik. Marko Đurišić pripada onoj grupaciji večitih, profesionalnih političara i narodnih poslanika – u skupštinskoj klupi sedi, bezmalo, od 2001. godine do danas. Interesantno je da su neki od aktuelnih „raskolnika“ u DS-u, nezadovoljni Lutovcem, predlagali da Marko Đurišić bude predsednik ujedinjenog DS-a.
Za Nenada Konstantinovića upućeni će reći da je mozak cele akcije, a ovaj iskustvom bremeniti političar bio je jedan od vođa studentskih protesta i Otpora tokom devedesetih. U DS je ušao 1998. godine, a ovu stranku je takođe napustio pred izbore 2014. godine priključivši se Tadiću i Đurišiću. I on je bio potpred-
sednik SDS-a i bivao u više navrata narodni poslanik. Veliki je operativac i jedan je od glavnih aktera kontroverzne „reforme pravosuđa“ iz 2010. godine, koju su oštro kritikovali i tadašnja opozicija, ali i strukovna udruženja i Evropska unija. EU je, prisetimo se, u jednom izveštaju konstatovala da je prilikom reizbora sudija dovedena u pitanje „nezavisnost pravosuđa“. Kažu da je, prilikom reizbora, veliku ulogu igralo lično poznanstvo sudija sa reformatorima.
Na visokom, trećem mestu na listi nalazi se bivša otporašica Miljana Jovanović, koja je donedavno vodila izvesni Demokratski blok, stranku romske nacionalne manjine. Ona je potvrdila napise medija da je svojevremeno preuzela stranku romske nacionalne manjine „Jekhutno ćidimos čaćimasko“ (Jedinstvena stranka pravde) i preregistrovala je. To je bio uzrok spekulacija da će Srbija 21 na izbore izaći kao romska manjinska partija (bilo je to pre nego što se UDS rodio).
Stara politička vučica Gordana Čomić nalazi se na četvrtom mestu, kao zvezda predizbornog prelaznog roka. Da stvari idu u nekom takvom pravcu, bilo je jasno još u februaru kada je prva od opozicionih poslanika prekršila proglašeni bojkot parlamenta. Kažu da se Čomićka u parlamentu oseća kao riba u vodi – parlamentarni poslovi i ribolov su njene opsesije. Iako je pred njom bila profesorska karijera – bila je asistentkinja na novosadskom PMF-u – život je ipak predala u ruke politici. Njen politički nerv joj ne da da bude izvan skupštine, a njene bivše stranačke kolege reći će da je Čomićka dobar drug i odličan govornik, mada slušaoci uglavnom ne razumeju šta ona hoće da kaže. Đinđić je, navodno, izjavio da bi bilo idealno da ona zastupa Srbiju u međunarodnim parlamentima, gde se mnogo diskutuje, a nema odveć operativnosti. Gordana Čomić je, uz večitog političkog trudbenika Branislava Lečića, bila protivkandidat Lutovcu na izborima u DS-u. Neretko je na unutarstranačkim izborima bila u taboru onih koji su gubili, ali je već na narednim izborima bila uz one protiv kojih se prethodno borila. Ona je u poslaničkim klupama od 1996. godine bez prestanka (prvo u pokrajinskom, a od 2000. u republičkom parlamentu).
Na petom mestu na listi – dakle, ako UDS uđe u parlament, zasigurno će sedeti u skupštini – nalazi se Nenad Čanak, prefrigani politički jeti koji je svoju stranku izgradio kao ranohrišćansku sektu, u kojoj je on neprikosnoveni guru koji zasenjuje zbunjenost i prostotu svojim govorničkim darom i smislom za humor. Čanak je politiku shvatio kao ozbiljan biznis ili kao idealnu polugu za biznis, i u tom smislu je veoma uspešan. Ostvario je mnoge svoje dečačke snove, koji podrazumevaju safarije u Africi, telohranitelje, bahanalije… Ne skriva svoje bogatstvo i voli da kaže da živi od nedostatka dokaza.
ZA SVAKOG PO NEŠTO
Na osmom mestu je Čankova desna ruka Bojan Kostreš, glavni operativac LSV-a i bivši predsednik vojvođanske skupštine. Odlično pliva u političkim vodama, održava veze sa raznim interesnim krugovima, kao i onime što se može nazvati političko podzemlje. Tvrdi se da je on jedini koji može da smeni Čanka sa mesta predsednika, ali to mu izgleda ne pada na pamet jer kanda voli da vuče poteze iz polusenke. Navodno ima izuzetno dobre odnose sa Goranom Kneževićem, visokim naprednjačkim funkcionerom i aktuelnim ministrom privrede.
Između Čanka i Kostreša na listi se nalazi njihov kolega iz Vojvođanskog fronta, književnik i filozof Tomislav Žigmanov, predsednik Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini. Ovaj nekadašnji delatnik Fonda za otvoreno društvo odlučio je da napusti fondaciju nakon što je izabran za mesto direktora Zavoda za kulturu vojvođanskih Hrvata, a tada se, kako kažu, posvetio etno-biznisu. Sada je prvi čovek hrvatske nacionalne zajednice u Vojvodini. Bio je veoma kritičan prema vlastima u Srbiji, osobito prema Vučiću, ali nakon jednog sastanka s njim, početkom 2018. godine, retorika se drastično menja, pa će Žigmanov za Vučića reći da je „više od pouzdanog partnera“ i da „odgovorno ispunjava dogovore sa Hrvatima“. Agencija za borbu protiv korupcije je u oktobru 2019. godine objavila da je Žigmanov prekršio Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije zbog gomilanja javnih funkcija.
Još jedna ličnost sa vrha liste izaziva pažnju, a to je bivši poslanik i funkcioner LDP-a Bojan Đurić. On je sedeo u skupštinskim klupama od 2010. do 2014. godine, kada ova stranka na izborima ne prelazi cenzus. Đurić tada podnosi ostavku na sve stranačke funkcije i ubrzo se zapošljava na mestu savetnika Marka Čadeža, predsednika Privredne komore Srbije i jednog od najbližih Vučićevih saradnika.
Na poziciji 12 nalazi se još jedna zanimljiva politička figura – Srđan Egić. On je sin bivšeg ministra energetike i rudarstva Republike Srpske Krajine, kontroverznog biznismena Vukašina Egića, koji se navodno tokom rata i poraća obogatio trgovinom naftom, automobilima i drvima. Stariji Egić je bio i „komandant odbrane Mirkovaca“, a ovo mesto mu je bilo važno zbog bušotina nafte i kao baza za unosne poslove. U Mirkovcima su u tom periodu operisali i Arkan i zloglasni „škorpioni“. Egić stariji se pojavio nekih devedesetih u Novom Sadu i odmah kupio čitav jedan pasaž u glavnoj novosadskoj ulici. Jednog sina je poslao u četnike, a drugog u partizane. Srđan je bio istaknuti funkcioner DS-a, dok je njegov brat visoki funkcioner Srpske napredne stranke i direktor novosadskog komunalnog preduzeća „Gradsko zelenilo“. Navodno je Srđan Egić veoma aktivan u unutarstranačkim previranjima u DS-u danas i lobira za smenu Zorana Lutovca.
U ekipi na listi je i novinar Zoran Ostojić, koji je takođe bivši poslanik i član predsedništva LDP-a. LDP je napustio 2013, da bi na izborima sledeće godine bio na listi Ujedinjenih regiona Srbije. Zoran Ostojić je u veoma dobrim odnosima sa Bebom Popovićem, a saradnik je i portala Antidot, poznatog po prozivkama i etiketiranju nezavisnih medija i novinara. U jednom tekstu za ovaj sajt on će utvrditi da je Đinđić ubijen jer je odbijao da na mesto ministra odbrane postavi Borisa Tadića. „Odgovor na tu odluku bio je 12. mart, koji je Tadića ipak doveo na funkciju ministra odbrane SCG“, napisao je Ostojić. Šta je ipak ovog novinara dovelo do toga da bude na listi koje predvode donedavni najbliži saradnici bivšeg predsednika Srbije?
Neidentifikovani politički objekat
Profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu Đorđe Pavićević kaže da je veoma teško okarakterisati UDS, jer u toj grupaciji „ima različitih podgrupa i pojedinaca sa različitim interesima i kalkulacijama“. Po njegovom mišljenju, nijedna politička kvalifikacija „osim možda oportunizma“ ne bi mogla da se pripiše celoj koaliciji. „Svi oni su videli svoju šansu u postojećem rasporedu političkih snaga i pokušavaju da zauzmu mesto, koje inače ne bi mogli da zauzmu u fer političkoj borbi. Većina glavnih aktera ima dugu i vijugavu istoriju delovanja na javnoj sceni, bila je na vlasti i u institucijama na ovaj ili onaj način, tako da je teško očekivati išta što već mnogo puta nismo videli u pozicionim, najčešće dvorskim, političkim igrama“, kaže Pavićević.
Politikolog Duško Radosavljević ovaj politički savez naziva „neidentifikovanim političkim objektom“ koji unutar sebe okuplja „raznorodne političke sudbine, motive, ambicije i interese“. Po njegovim rečima, „nema tu izražene političke platforme“, a nejasno je i kome se oni obraćaju. „Ali, ako dublje pogledamo, ima tu dosta ličnih motiva, preživljavanja na političkoj sceni po svaku cenu, sujete, možda i naplate nekih tantijema, za koje javnost još uvek ne zna, čak i vraćanja starih dugova. Ostaje i sumnja u samostalnost odluke da se izađe na ove ‘manjkave’ izbore, odnosno, da li je postojala određena ‘stimulacija’ od režima za ovaj poduhvat“, kaže Radosavljević.
Za politikologa Radivoja Jovovića ova koalicija vrši „ulogu lojalne opozicije“, a predstavnici ovih partija već neko vreme deluju u korist režima, „bilo tako što jednostavno zauzimaju pozicije uticaja u delu biračkog tela čija bi podrška mogla pripasti partijama autentične opozicije, bilo tako što svojim konkretnim delovanjem otežavaju konsolidovanje i osnaženje te stvarne opozicije“. „Režimu Aleksandra Vučića potreban je lažni građansko-demokratsko-proevropski blok u parlamentu kako bi mogao da održava iluziju nekakve demokratičnosti institucija i političkog života, te kako ne bi morao kod kuće i u inostranstvu da objašnjava otkud u poslaničkim klupama samo naslednici i nastavljači pozicije iz devedesetih godina“, kaže Jovović.
Dejan Bursać sa Instituta za političke studije kaže da je UDS „vrlo čudnovata koalicija“, čak i za naše političke uslove. Ukazujući na različitost partija i organizacija u njoj, on ističe da je nejasno kako su neka udruženja građana uspela da naprave koalicije sa strankama jer je to „protivno zakonu“. Bursać smatra da je u formiranje ove koalicije uložen zaista „veliki trud i veliki nivo političke kombinatorike i pravne akrobatike“ i ističe da postoje jasne indicije da je ova koalicija vezana za SNS, a da naprednjacima „iz već poznatih razloga odgovara da što više stranaka izađe na izbore i uđe u parlament, tako da vidimo da je i medijski i drugi pritisak uperen ka izbornim takmacima dosta nižeg intenziteta nego inače“. Ipak, on nije siguran da li je moguće da ova koalicija pređe cenzus od tri odsto, jer nijedna stranka u njoj, osim možda LSV, nema svoje tradicionalne birače. „Drugi razlog je što su se iz UDS verovatno nadali da će uspeti da kapitalizuju to što su bili jedina ‘prodemokratska’ lista, te da će tako ‘pokupiti’ jedan deo opozicionih glasača, ali mislim da je te račune uveliko pomrsio PSG odlukom da izađe na izbore“, kaže Bursać.
Pavićević ističe da postoje jasni znaci da je ova koalicija u vezi sa SNS-om, jer su neki od aktera već u koaliciji sa naprednjacima ili imaju dugu istoriju saradnje, a „neki dobijaju otvorenu podršku i medijski prostor“. Po njegovom mišljenju, već samo prikupljanje potpisa izaziva sumnje u asistenciju vlasti u ovom procesu. „Izborni rezultati će biti zanimljiv test koliko bliska je bliskost ove koalicije sa vlašću. Istraživanja im ne daju dovoljno da pređu cenzus, što ne znači da neće“, kaže Pavićević.
Duško Radosavljević kaže da je „bar jedna od partija u ovom društvu“ koalicioni partner sa SNS u dužem periodu i da bi bilo „čudo“ da UDS nije „nekom tajnom vezom“ u dilu sa režimom, imajući u vidu blagonaklon stav prema njima u medijima, prvenstveno režimskim. „Režimu su meta napada partije koje bojkotuju izbore, dok se UDS i ostali ‘nebojkotaši’ maksimalno tolerišu, stimulišu i usiljeno prihvataju kao politički oponenti. Istovremeno, od većine ‘nebojkotaša’, učesnika u izborima, tako i od UDS, čujemo vrlo principijelne kritike određenih pojava u Srbiji, još više u regionu, ali se izbegava kritika režima, njegovog lidera Vučića, a izostaje i ozbiljna politička ponuda“, kaže Radosavljević.
Jovović smatra da će UDS preskočiti cenzus, ali „uz pomoć režimskog aparata poslušništva i manipulacije“. On ukazuje da je nemoguće boriti se za evropsku i demokratsku Srbiju, ideje decentralizacije, jednakosti i ravnopravnosti „sa tako toplim odnosom prema režimu koji vlada upotrebom nasilja, manipulacije i raznovrsnih šovinizama“. „U poslaničkim klupama poslanici UDS-a ponašaće se kao borci protiv režima do prve značajnije prilike u kojoj će pokazati razumevanje za njegovo delovanje. Takođe, borba će im biti nepomirljivo i možda čak agresivno usmerena protiv partija radikalne desnice (takođe režimskih satelita), čega će željeni efekat biti, kao i do sada, što skretanje pažnje sa stvarnih uzroka društvenih problema, što, usled sukoba dva bučna pola, pozicioniranje SNS-a kao ‘normalnije’, društveno prihvatljivije, pa i tolerantnije političke grupacije. Na kraju, UDS će po potrebi nastupati kao kritičar autentične opozicije“, kaže Jovović.
Dejan Bursać ne isključuje mogućnost da će se poslanici
UDS-a po eventualnom ulasku u parlament podeliti. „Uzmimo u obzir da se radi o vrlo fragmentiranoj koaliciji, čiji svaki učesnik verovatno ima svoju računicu – na kraju se možda ispostavi da neko od njih bude žestoka opozicija, a neko drugi će verovatno da uđe u vlast na nekom nivou“, kaže on.
Pavićević navodi da će, ukoliko pređe cenzus, UDS biti deo „pristojnog“ parlamenta i „skupštinske idile“, koja će dati šansu vlasti da „pokaže svoje pristojno lice i opere obraz zbog prethodnog ponašanja prema opoziciji“. „Svakako će doprineti normalizaciji slike Srbije kao stabilne, umereno demokratske države i prebaciti teret odgovornosti za političku nestabilnost na ponašanje nekonstruktivne opozicije. Tu šansu vlast neće propustiti, uz određene ustupke, ali neće dopustiti ni bilo kakvu ozbiljnu podelu vlasti. Verovatno je da će se ova konstruktivnost ‘naplatiti’ na drugim mestima“, kaže Pavićević.
„Ako ti je neko rekao da si buntovnik, odgovori da jesi, ali dodaj i zbog čega, zašto ne pristaješ na situaciju u kojoj te svode na nulu, u kojoj si niko i ništa. Jer ako na to pristaneš, rezultati će biti loš život, loša politika, loša estetika, a prostor u kom si za tebe će postati neizdrživ“, rekao je za novogodišnji dvobroj „Vremena" vladika Grigorije
Poruke sa protestnog skupa pokazuju da među građanima više nema nedoumica i konfuzije, prepoznali su odakle se i kako generišu problemi u društvu i državi i postali otporni na jeftine finte. Jasno je svima, ne samo u načelu nego i u pojedinostima, da se iza velikih režimskih reči i čitave mehanizacije raspamećivanja i nasilja, iza ubijanja institucionalnog i ustavnog poretka, krije jedino i samo krađa istorijskih razmera. I jasno je da je takva država opasna po život
Crveno je boja krvi. Dobar grafički simbol može da ujedini ljude više nego mnoge reči i besede. Istorijski gledano to su učinili krst, Davidova zvezda, polumesec, petokraka. A u novije vreme i kod nas – target, pesnica “Otpora” i sada crvena, odnosno krvava ruka
Ovi praznični dani su drugačiji – ne smiruju se ni studenti, ne smiruju se ni građani. Grad u kojem se 1. novembra desila strašna tragedija još uvek je prepun adrenalina, i gneva, i nade. Kao da su praznici u drugom planu, a otpor je vidljiv na svakom koraku
Šta spaja Vučića i Jelenu Karlešu? Zašto je pevačica ispunila sve zadate elemente naprednjačke retorike? I koliko van granica Srbije moraju biti čudni i smešni višesatni monolozi koje njen predsednik drži svakog bogovetnog dana
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
