foto: darimir banda
Ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin u nedelju je obišao Kopaonik i najavio da će tamo biti otvorena policijska stanica. Da usred krize na severu Kosova tamo odlazi ministar zbog jedne najave, teško je poverovati čak i kada je Vulin u pitanju
Pre tačno tri decenije, krajem septembra i početkom oktobra 1991. godine, zastale su operacije JNA na deblokadi garnizona u dalmatinskim gradovima Zadru i Šibeniku. Komanda tadašnjeg Kninskog korpusa stalno je davala ultimatume hrvatskoj strani i ništa se uglavnom nije dešavalo; kada taj rok istekne, davan je novi.
Novinarska bratija okupljena u pres-centru Kninskog korpusa večeri je ubijala obično ne pričajući o dešavanjima tog dana, nego anegdotama. Kolega iz Podgorice, komentarišući ultimatume JNA, ispričao je priču iz 1968. godine, nakon upada sovjetskih snaga u Čehoslovačku. Pošto je tada bilo politički zahvalno osuditi agresiju, u nekom selu kod Bara održan je zbor meštana, u organizaciji Partije, i tu je jednoglasno podržan stav državnog rukovodstva, ali je neki kandidat za veću funkciju sugerisao glavni zaključak – da se Rusima daju 24 sata da se povuku iz Čehoslovačke, a ukoliko to ne urade, sa sledećeg skupa iz tog sela biće im upućeni još oštriji zaključci.
DRŽITE ME DA GA NE UBIJEM
Takva situacija se ovih dana preslikala u reagovanju predsednika SNS i Srbije Aleksandra Vučića, koji je NATO-u dao rok od 24 sata da natera jedinice kosovske specijalne policije pod imenom ROSU da napuste sever Kosova. Isti onaj sever za koji su se zaklinjali da na njega ROSU ne sme ući bez odobrenja jer to garantuje Briselski sporazum. Ulazili su, u više navrata, od aprila 2012. godine kada je Briselski sporazum potpisan, a osim „oštrih“ saopštenja vršilaca dužnosti direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marka Đurića (koga su rutinski uhapsili i u ponižavajućem položaju doveli pred kamerama u prištinsku policiju) i sada Petra Petkovića (postao je veći obožavalac Vučića i od samog Đurića), ništa se drugo nije desilo. Izuzetak je, naravno, bio Aleksandar Vulin, ministar za zlosusedske odnose sa regionom, koji je, dok je bio na čelu te kancelarije, u crnoj parauniformi i čizmama paradirao severom Kosova.
Dolazak pripadnika ROSU na sever Kosova prošao je neprimećeno jer očigledno ni srpske službe bezbednosti, a ni organi vlasti nisu radili svoj posao – „prevideli“ su da je sporazum o tablicama, potpisan 15. septembra 2015. godine, prestao da važi pošto je istekao rok od pet godina.
Trlja ruke kosovski premijer Aljbin Kurti jer su u oktobru lokalni izbori, ima sa čim pred birače. Isto radi i predsednik Srbije Vučić, i njemu to donosi poene jer je vlast malo-malo uzdrmana novim aferama. Kurti se hvali kako je obezbedio granice Kosova i primenu zakona, a Vučić pokazuje moć vojske, kojoj ga je za „vrhovnog komandanta“ proglasio Vulin, pa mu se to svidelo.
I onda kreće igrokaz – specijalci ROSU dolaze na prelaze, Srbi sa severa Kosova se kao spontano okupljaju, prave barikade, ali nikakvih sukoba nema; čak zvaničnici Srpske liste (filijale SNS na Kosovu) sprovode te snage, kada im je smena, do određenih punktova. KFOR i EULEKS nisu preterano zabrinuti jer znaju da se radi o marketinškim političkim farsama za domaću upotrebu, i Prištine i Beograda. Znaju i po tome što se saobraćaj preko prelaza Merdare (iz pravca Kuršumlije) i Končulj (od Bujanovca) odvija normalno, nema ni barikada ni bilo kakvih problema ni zastoja.
Da bi podigao rejting, Vučić preko svojih seiza, političkih i posebno medijskih, maltene proglašava ratno stanje, šalje vojsku, specijalne jedinice, tenkove, i u tome, ako je verovati „uglednom“ tabloidu „Srpski telegraf“, ima čak i podršku ruskog predsednika Vladimira Putina, koji mu je poslao poruku da „šalje tenkove“.
Dižu se avioni MiG-29, doduše bez bombi i raketa, da patroliraju uz granicu sa Kosovom, tu su i dva „orla“, pa helikopteri MI-35 (Vučićeve „đavolje kočije“, kako ih je sam nazvao), Erbasovi H-145, sve bez naoružanja, kao da je u pitanju prikaz povodom Dana vojske ili svečanost promocije novih oficira. Pre toga objavljuju se snimci kako kolona sa hamerima specijalne brigade dolazi u Rašku, onda po dva „Miloša“ i „Lazara“ na par kilometara od Jarinja, pa to „slučajno“ snime kamere RTS… Ukratko, loši scenaristi i još lošiji reditelji.
Jer niko od odgovornih i nadležnih iz vojske da ukaže kako je MiG-29 lovac presretač, namenjen isključivo za borbu u vazduhu i da je nedopustivo da leti tako nisko, jer bi bio meta za obične protivavionske rakete koje se ispaljuju sa ramena. Niko da podseti da su svi ti lovci koji su poleteli prvih dana NATO agresije bili uništeni, a da neprijatelja nisu ni videli, a pogotovo pokušali da dejstvuju. Kosovo čuva NATO i svaki takav pokušaj bio bi samoubilački. Vučiću je, međutim, važno da „podigne moral“ i Srba na severu Kosova i svojih pristalica u centralnoj Srbiji. Šta mogu dva „Miloša“ i dva „Lazara“, osim da ulivaju lažnu nadu Srbima na severu Kosova da će ih Srbija braniti?
Iz kasarne „Jarčujak“ u Kraljevu, gde je smešten oklopni bataljon treće brigade Kopnene vojske, poslana su, kažu upućeni, čak četiri tenka u Rašku. A nekoliko dana uoči početka bombardovanja 1999. godine iz Kraljeva je, gde je bila smeštena velika 252. tenkovska brigada, jedan broj oklopnjaka u koloni otišao na Kosovo, i tako su se dobro maskirali da ih NATO nije uspeo locirati. Kada je bombardovanje počelo, ostatak jedinice, njen veći deo, na vagonima se prebacio na Kosovo, a da nisu bili otkriveni. Ovoga puta neko je, očigledno, sugerisao Vučiću da je angažovanje oklopnih jedinica nepotreban i skup „sport“.
TEORIJA I PRAKSA
Kada je u pitanju Kopnena vojska, tu su stvari drugačije. Da se htelo, pravilnom upotrebom jedinica stvari su se mogle odmah rešiti – ROSU razoružati bez pompe, da to urade specijalci, od kojih neki u civilu, i posle se povuku u centralnu Srbiju. Vojska je poslala u delove oko Jarinja Specijalnu brigadu, koja broji oko 500 borbenih pripadnika (koliko ih je otišlo ne zna se, i ne treba da se zna), i obučeni su za dejstvo u dubini neprijateljske teritorije. Komandant jedinice je brigadni general Momčilo Talijan, koji je svoj zanat pekao 1998. i 1999. godine na granici sa Albanijom, a pripadnici jedinice su, po potrebi zadatka, ulazili duboko u teritoriju te države, iz koje su stizali teroristi. Oficira i podoficira, sa iskustvom kao njegovo, ima još u toj jedinici, kao i u 63. padobranskoj brigadi, sa otprilike istim brojem borbenog sastava i obučenom za slična dejstva. Pripadnici ne samo ROSU, nego i Kosovskih snaga bezbednosti i obične policije, u eventualnom sukobu sa njima ne bi imali nikakve šanse.
Ali, uvek postoji „ali“. Sve bi to bilo teorijski lepo zamišljeno da nije ograničavajućeg faktora koji se zove NATO, koji bi mogao da reaguje u roku od maksimalno 12 sati u slučaju da Srbija izvede klasičan vojni napad, sa artiljerijskom pripremom, tenkovima, oklopnjacima i pešadijom, da silom zauzme sever Kosova, čemu se mnogi neobavešteni nadaju u kafanskim srbovanjima. Srbija je potpisnik međunarodno-pravno priznatog Kumanovskog sporazuma i tu je kraj. Svako slanje njenih snaga na Kosovo značilo bi kršenje i žestok odgovor NATO-a. Kako je to izgledalo, videlo se 1999. godine.
Ali se zato, zbog prodavanja iluzija, jedinice druge brigade u Kraljevu, treće u Nišu i četvrte u Vranju drže u povećanom stanju borbene gotovosti, takozvanim „kasarnskim uslovima“ (pripadnici ne smeju da idu da kućama, sve vreme su u kasarnama). Paradoks je i što se rezervisti iz Vojvodine proteklih dana pozivaju na „vojnu vežbu“ u Niš. Možda to ima veze sa Vučićevom izjavom kako 70 odsto vojske čine ljudi sa juga, a malo ih je iz Beograda i Vojvodine.
Kako izgleda ta predstava, najbolje je opisao jedan vojni penzioner, sa iskustvom u ratu: „Da se hoće nešto ozbiljno, istureno komandno mesto bi odavno bilo na Rudnici (poslednje naselje prema Jarinju), sa komandantima 72, 63. brigade Žandarmerije. Kakvi tenkovi, oni su laka meta i bespotrebna žrtva… Specijalni timovi Vojske zauzmu prelaz, pohapse osoblje i na pogodnim mestima organizuju odbranu prilaza sve do Zvečana. Žandarmerija u civilu, zajedno sa ljudima iz Kosovske Mitrovice, zauzme položaj na Ibru i blokira prolaz prema Zubinu potoku kod Čabre… Pre toga doturiš oružje, organizuješ i pregrupišeš enklave. Za ozbiljniju varijantu imaš spremne operativne sastave za upad na pravcima Podujeva, Vučitrna, Binačke Morave, Istoka… Ja to onako, ‘laički’“.
ŽRTVE „DOGOVORENIH KRIZA“
Čovek je pomenuo Žandarmeriju, koja jeste policijska jedinica, ali čisto borbenog, vojnog tipa, a primetno je da se ona ne pominje u svim ovim događanjima. Međutim, onaj ko ide autoputem, posebno na delu od Pojata do Kruševca i dalje, primetiće veliki broj vozila Žandarmerije koja idu ka Kopaoniku. A južni deo te planine, od Pančićeva vrha naniže, pripada Kosovu i direktno se naslanja na sever. Prilično je neprohodan što se puteva tiče, težak za čuvanje famozne „administrativne linije“ i idealan za ulazak specijalnih snaga na Kosovo – pogotovo onih koji već poznaju taj teren, bilo da su poreklom odatle ili su tamo ratovali. Dok je postojala Protivteroristička jedinica MUP-a, njeni pripadnici su bez problema preko Kopaonika odlazili na izviđanje po Kosovu, neprimećeni od bilo koga. Deo njih je po rasformiranju prešao u Žandarmeriju, deo u SAJ. Kad god je Vučić od 2012. godine dolazio na Kosovo oni su, u civilu, naravno, bili tamo. Bili su i kada je trebalo pružiti podršku Srpskoj listi i zastrašiti eventualne protivnike.
Da su i sad na Kosovu, nema sumnje. Odred Žandarmerije ima u proseku 400-500 borbeno sposobnih pripadnika, ostalo su prateće službe, ali itekako bitne. Odred iz Kraljeva pokriva zonu Jarinja i dela Kopaonika, deo prema istoku je niški, a beogradski se uključuje po potrebi. Prilično respektabilna sila, samo kad bi dobili nalog za akciju, koji, po običaju, neće stići. I ti ljudi su, kao i oni iz vojske, najveće žrtve „dogovorenih kriza“.
Poslovično medijski hiperaktivni ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin sve to je i nehotice potvrdio kada je u nedelju obišao Kopaonik i najavio da će tamo biti otvorena policijska stanica. Da usred krize na severu Kosova tamo odlazi ministar zbog jedne najave, teško je poverovati, čak i kada je Vulin u pitanju.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
