Ko su ološ, bednici i nesrećnici

Ovako Aleksandar Vučić i njegovi verni saborci iz Srpske napredne stranke opisuju svakoga ko uputi bilo kakav trag kritike prema aktuelnoj vlasti. Agresija i netrpeljivost prema neistomišljenicima nije ništa nepoznato u srpskoj novijoj, a i starijoj istoriji. Međutim, Vučić je svojoj omiljenoj igrici dodao toliko nivoa da se ne nazire trenutak kada bi on (gejmerskim rečnikom definisano) mogao da je „pređe“. U SFRJ se bar znalo – ako nešto „laneš“ protiv vlasti, ideš u Zabelu, Lepoglavu ili na Goli otok, a danas (bar, još uvek, nećeš tako teško stradati) ne znaš sa kojih sve strana neće stići salva uvreda ako se usudiš, makar i pohvalno, da kažeš nešto o Vučiću i vlasti koju on personifikuje. Jer, džaba ti hvala ako si već unapred označen kao neprijatelj.

Prve dve godine Vučićeve vlasti (dok je bio prvi potpredsednik Vlade) prošle su relativno mirno, njegovi javni nastupi su bili upadljivo smireni i suzdržani, sa spojenim prstima i podizanjem naočara kažiprstom koje su mu često padale na pola nosa. Uspeo je da pridobije nekadašnje političke protivnike potpisivanjem Briselskog sporazuma, poređen je sa De Golom, a najviše su bili frustrirani oni koji su dobro pamtili njegovo štetočinsko zagađivanje javnog prostora devedesetih, a Vučić, eto, sada sprovodi politiku koju oni sami zastupaju, pa škrguću zubima i nemaju šta da mu zamere.

Prva neuravnoteženost javila se tokom majskih poplava 2014. kada su građani imali prilike da vide šokantnu javnu sednicu Vlade koju su televizije uživo prenosile, a kojoj je predsedavao Aleksandar Vučić, sada kao premijer. Taj skandalozni događaj pokazao je svu labilnost vlasti posle koga je jedini suvisao zaključak mogao biti – ukoliko Srbija uspe da se spase crne nesreće koja se nad njom nadvila tog proleća, onda mora biti da je Bog Srbin. Pa, makar ga zamišljali prema Aleksandrovom liku. Osokoljen podrškom onih koji su njegovu neodlučnost i strah procenili kao državničko ponašanje i nemom zgranutošću ostalih koji nisu verovali šta gledaju na televiziji dok je Obrenovac potopljen, Vučić skida rukavice i počinje da omalovažava, etiketira i vređa sve one koji ne misle kao on. A pogotovo one koji mu se suprotstave. Njegove konferencije za novinare postaju izvor zabave za pristalice i transfer sramote za oponente. Televizije i štampa bliski Vučiću grme na „neprijatelje“ više od njega samog, njega ne zanima šta struka misli o projektu Beograd na vodi, on napada institucije i konačno ih urušava ne bi li ostao sasvim sam na ledini. Zajedno sa koalicionim partnerima u Narodnoj skupštini ima ogromnu većinu, ali i to je malo, pa uz pomoć imenjaka Martinovića i ostalih svojih poslanika ne dozvoljava opoziciji ni reč da kaže. Poslednja inovacija skupštinske većine je da podnosi stotine amandmana na zakone koji se jedva razlikuju u po nekoj reči ne bi li se potrošilo sve vreme predviđeno za raspravu, tako da opozicioni poslanici ne dođu do reči.

TEROR U SKUPŠTINI VERBALNOM TESTEROM: „Atmosfera u Narodnoj skupštini je redovno neprijatna i to traje, praktično, od dana konstituisanja ovog saziva“, kaže za „Vreme“ poslanica Nove stranke Marinika Tepić. „Imate tu jedan potpuno skaredan prikaz parlamenta i posla narodnih poslanika. Sigurna sam da Aleksandar Martinović i Maja Gojković kumuju svim podlim manevrima kojim se opozicionim poslanicima oduzima i ono malo vremena za raspravu o amandmanima. Dakle, to je potpuno iščašena atmosfera u kojoj imate sve moguće napore ovog sveta da se ne čuje druga strana. To je fašizam. Kada ja to kažem u skupštini, Maja Gojković mi uvek isključi mikrofon. Nije fašizam samo eksplicitna manifestacija, kad neko ide ulicom i viče ‘Zig hajl’, već i svaki pokušaj ne da se čovek spreči da govori, nego da nestane, da nema onog koji misli drugačije, ko se suprotstavlja oficijelnoj politici i to je fašizam. Ja ne mogu da opišem količinu mržnje, količinu rđavih dobacivanja. To nisu ni najniže prostačke reči, već vi stvarno mislite da bi vas neko ubio da može, samo da nisu kamere uključene. Pritom, ja nisam nikakva svilena poslanica, ja ne spadam među one koji imaju niži prag trpljenja. Oni sikću na vas, oni reže na vas – to prosto nije normalno. Vi vidite da su najviši predstavnici zakonodavne vlasti do te mere nahuškani na svoje političke protivnike da je to na ivici građanskog rata. Tu količinu mržnje koja se generiše između predstavnika vlasti i svih ostalih ja odavno nisam videla. Imam potrebu da to sama snimim kao fenomenološki izazov, ma kakvi za politikologe, za psihologe koji treba i politiku da uvedu kao posebnu kategoriju izučavanja, pogotovo u zemlji Srbiji.“

Prema rečima opozicionih poslanika u Narodnoj skupštini, atmosfera u tom vrhovnom zakonodavnom telu potpuno je drugačija od one koju građani mogu da vide u direktnom prenosu. Istu sliku vide i novinari koji izveštavaju iz parlamenta jer im nije dozvoljeno da budu u sali, već sede u prostoriji u kojoj preko monitora prate dešavanja u skupštini. A u samoj sali, kad god neki opozicioni poslanik dobije reč, skupštinska većina počinje da pravi buku da odzvanja u dvorani koja se ne može pohvaliti dobrom akustikom. To horsko mumlanje prekidaju povremena dobacivanja ili predsedavajući koji, često bez pravog objašnjenja, oduzimaju reč opoziciji.

Marinika Tepić kaže: „Mene fascinira što oni u svoj svojoj silini i snazi ne mogu da izdrže dva minuta kad govori opozicioni poslanik. Dva minuta traje obrazloženje za jedan amandman ili za repliku, a oni ne mogu da izdrže da se smire. Dva minuta!“

Imala je Narodna skupština i tokom devedesetih svoje maskote čija je uloga bila da ometaju poslanike ili umanje značaj tako važne institucije. Poslanici Socijalističke partije Srbije koju je vodio Slobodan Milošević, tadašnji predsednik države, Dobrivoje Budimirović Bidža i Radovan Radović Raka pevali su u poslaničkim klupama, svi pamte Branka Lazića i njegovu „tužnu priču o dedi i unuku“ posle 9. marta 1991, ali su i on i njegova priča, pored sve zafrkancije, koja traje već punih 25 godina, delovali krajnje iskreno.

„Devedesetih ste imali iščašenog i poremećenog lidera, ali ste imali i ljude koji se nisu toliko isticali svojom podlošću“, seća se Marinika Tepić. „I tada je skupština bila drugačija i procedure su bile drugačije. Bilo je i onda dobacivanja i izazivanja protivnika, ali u ovoj skupštini vi imate utisak da se svakog dana i svake noći neko posebno bavi time kako da nogom šutne u zadnjicu taj poslovnik i taj parlament i kaže: ‘Vidi, ja sam pametniji od poslovnika jer ću ga sada zloupotrebiti’. Aleksandar Vučić ima svoj paranormalan i ambiciozan put da pokaže i dokaže da su svi šarlatani, da su svi trošadžije vremena i novca građana, a da pritom ništa ne rade nego se samo dobro zezaju u skupštini. Samo je on ozbiljno zamišljen za sudbinu Srbije i samo on radi, a mi samo pričamo i mi smo nepotrebni. Refleks toga može da se vidi kad Ana Brnabić dođe u skupštinu, pa ona tu, kao, gubi vreme jer je ona navikla da radi, a ne da priča. Ja sam je pitala: ‘Izvinite, jeste li vi došli ovde na strunjaču da boksujete i dižete tegove ili ste došli u parlament gde se priča?’“

Tepić kaže da se Vučić „ugurao na svaku temu, u svaku nadležnost. On nam u subotu sat vremena lamentira nad našim matericama i ultrazvukom, a ona jadna, nesrećna Slavica Đukić Dejanović sedi pored njega, ni da bekne. Ni da se pokupi, da ode i kaže: ‘Kakve ti veze, čoveče, imaš s tim?’“

OBRAČUN SA NOVINARIMA: Kad Vučić nastupa na televiziji, on zauzima celokupni javni prostor i vreme. Od njega ni voditelji ne mogu da dođu do reči, kamoli sagovornici koji su sve ređi i ređi. On kinji svakog u studiju, ako se iko pristojan tu zadesi, taj, zgranut, zaćuti, Vučiću bliski voditelji se ulaguju, drugi s čudnom dozom mazohizma istrpe sve uvrede koje mogu čuti na svoj i račun kuće u kojoj rade. Na TV Pink i Studiju B gostuju političari i analitičari puni hvale na račun Vučića, samo još fali da aplaudiraju, poviču: „Bravo, bravo“ i dovrše narodnim stihom: „Sve što radiš imaš pravo.“ „Informer“ (kojeg još zovu i Službeni glasnik) i njegov urednik Dragan J. Vučićević se ponašaju kao ono pametno a nemaštovito dete, koje je u stanju kad mu, od njega kreativniji, vršnjak predloži neki nestašluk da ga temeljno razrade, unaprede i podignu stepen opšte opasnosti na kub. Opozicije u tim medijima gotovo da nema osim na Radio televiziji Srbije, kad im se garantuje gostovanje na javnom servisu u sedmici pred izbore. Zato je tu Regulatorno telo za elektronske medije (REM), koje postane svesno svog bivstvovanja (ili makar jedna članica tog tela, Olivera Zekić) i silnih i širokih ovlašćenja koja poseduje tek kad im se učini da je u RTS-ovom studiju u emisiji, koja je bila sve samo ne dijalog vlasti i opozicije, neko Vučićevom verniku Goranu Vesiću smanjio nivo zvuka na mikrofonu. Naravno, opet je generalni direktor RTS-a Dragan Bujošević na tapetu, koji je, verovatno, kriv i zato što pada sneg u nedelji kad stiže proleće. Uzalud je Bujoševićevo pozivanje na profesionalce u RTS-u čija je ocena da Vesića nisu stišavali u emisiji, uzalud angažovanje tri profesora sa Katedre za snimanje i obradu zvuka Fakulteta dramskih umetnosti koji su potvrdili nalaz stručnjaka, dovoljna su bila dva decibela tona niže (za koliko Olivera Zekić tvrdi da je Vesićev glas bio unižen) da se otvori sezona njegovog odstranjivanja sa funkcije direktora. Pored medija naklonjenih Vučiću, ohrabreni podrškom sa raznih mesta (možda i najviših) hajci na Bujoševića pridružio se i deo zaposlenih RTS-a. Za sve to vreme Bujoševićev drug, analitičar svega pojavnog, Nebojša Krstić mudro ili glupo ili sračunato ili kukavički u javnosti ćuti. Protumačite kako god hoćete, to i dalje ostaje priča o jednom prijateljstvu.

O konferencijama za novinare Aleksandra Vučića koje bi bile spektakularne da nisu tako ponižavajuće za sve građane Srbije, bez obzira da li ih gledaju ili ne, za „Vreme“ govori novinarka televizije N1 Jovana Štetin: „Zna da bude jezivo, pogotovo kad mu se ne dopadne pitanje, a uglavnom mu se ne dopadne. On ima momente da se naljuti na pitanje tipa: ‘Da li je konačna odluka Srpske napredne stranke da se ne ide na vanredne parlamentarne izbore?’. Onda krene opšta histerija – da oni koje mi podržavamo nemaju ni dva posto. Pazite, mi. On nas, novinare, odmah u drugi tabor svrstava. Najstrašnija stvar, ikada, dogodila mi se kada sam Vučića pitala zašto se stanovi u vlasništvu državne firme Dipos prodaju ‘na brzaka’. Upotrebila sam te reči jer je on malo ranije rekao ‘na brzaka’. Onda je počeo da odgovara: ‘Prvo, ja ne koristim takav uličarski rečnik. A, vi… vi ste oni koji su želeli moju smrt u Srebrenici.’ I kreće: ‘Vi ste tamo postavili kamere tako da emitujete uživo moju smrt… Ja sam tamo za dlaku izbegao…’, To je skandal! To je, po meni, najgora zamena teza koju sam ja doživela. Ja ne znam šta se u njemu desi. On zauzme gard i započne diskreditaciju novinara. Ako dovoljno puta ponovi da smo mi želeli njegovu smrt u Srebrenici, onda to postane činjenica. Kao i sa mnogim drugim stvarima koje on ponavlja. On je toliko prekaljen, on sve zna, a ako ne zna, uči kao lud. On, verovatno, za svakog od nas novinara ima različite asocijacije: gde smo bili, šta smo radili, koji mu se prilozi nisu dopali… Ja sam bila u Srebrenici te 2015. kad je Vučić prisustvovao komemoraciji i on se toga setio. On naše priloge zna od reči do reči, do poslednjeg frejma i onda samo okine neku formu diskvalifikacije.“

Sagovornica „Vremena“ tvrdi da su i njegove partijske kolege krenule istim stopama: „Hoće i drugi političari slično da se ponašaju kao Vučić. Moje pitanje ministru unutrašnjih poslova Nebojši Stefanoviću bilo je da li je u Vladi potpisao izjavu da neće komentarisati sudske postupke koji su u toku, na šta je on odgovorio: ‘A, vi ste ona CIA televizija.’ To je bio prvi put da neko od političara da takvu izjavu, to je do tada bilo rezervisano za „Informer“ i Vučićevića. Ima Stefanović te momente, ali niko nije tako glasan i niko ne izgovori takve strašne stvari poput Aleksandra Vučića. Ja iskreno mislim da su za Vučića mediji ovo što rade Pink, „Informer“, Studio B i drugi blago naklonjeni njemu. On stvarno veruje da to tako treba da izgleda. Da su to državni interesi, a da mi podrivamo te interese. To je čovek koji shvata da je funkcija medija da budu potpora Vladi, potpora predsedniku, potpora u merama štednje, populacione politike, u spoljnoj politici, u bilo čemu. A ne da su mediji tu da imaju kontrolnu i kritičku ulogu. On veruje da radi pravu stvar i hoće stopostotnu podršku za tu stvar. Nije spreman na kritiku niti da polemiše da li nešto može bolje.“

DAVLJENJE STRUKE U BEOGRADU NA VODI: Aleksandar Vučić nije baš nešto posebno rad da stvara i vidi neprijatelje samo u medijima i političkim protivnicima. Za njega i stručna javnost ima isti tretman. Videlo se to prilikom siledžijskog promovisanja projekta Beograd na vodi. Vidi se i sada, doduše, ne direktno od njega već od Ministarstva pravde, odnosno onih koji ga predstavljaju prilikom okruglih stolova i nečega što ima naziv javna rasprava o radnom tekstu amandmana na Ustav Srbije. Relevantna stručna udruženja i nevladine organizacije koje se bave ljudskim pravima još prošlog leta su napustili okrugli sto koji je vodio pomoćnik ministarke pravde Čedomir Backović nezadovoljni jer predstavnici ministarstva ne samo da ne uzimaju u obzir predloge struke i NVO, već ih i direktno omalovažavaju i vređaju. Ista stvar se dogodila i pre mesec dana u Novom Sadu kada Backović i predstavnici ministarstva nisu zaštitili sudiju Višeg suda u Požarevcu Gordanu Vidojković kad joj je jedan građanin na javnoj raspravi pretio.

„Jedan od građana verbalno je nasrnuo na mene unoseći mi se u lice“, kaže za „Vreme“ Gordana Vidojković i nastavlja: „Dotični, kojeg nikada pre nisam videla, niti sam sa njim imala bilo kakve direktne ili indirektne veze, obraćao mi se rečnikom otvorenih pretnji i uvreda. Istovetan je i odnos predstavnika vlasti, oni nas nazivaju političkim jurišnicima i poslušnicima, a kulminacija njihovog odnosa prema nama doživela je vrhunac u izjavi gospodina Backovića, koji je u razgovoru održanom na televiziji N1 koleginici Boljević (Dragana, sudija Apelacionog suda u Beogradu i predsednica Društva sudija Srbije) rekao da će njoj i onima koji su poput nje sa zadovoljstvom naneti štetu. Pomenuti građanin i ostali koji su angažovani od strane vlasti ohrabreni su ovakvim izjavama Backovića koji kao organizator rasprave nije čak ni pokušao da zaustavi pomenutog građanina, niti mu je oduzeo reč. Kolega iz Udruženja tužilaca Srbije Nenad Stefanović stao je telom između mene i dotičnog građanina i pokušao da zaustavi njegovo nasrtanje, ali je ovaj i posle toga nastavio da govori, zbog čega smo svi prisutni ustali i u znak protesta krenuli da napustimo skup. Štaviše, sam Backović mi je u ličnom obraćanju, po završenoj raspravi rekao da su jadni oni građani kojima mi sudimo, da bi potom svoju netrpeljivost preneo na kolektivni nivo našeg kadra i rekao ‘Kako li tek sudite kada tako mislite.’“

Stiče se utisak da predstavnike vlasti uopšte ne zanima bilo kakav dijalog; sve što imate da im kažete, posavetujete, kritikujete od njih se odbija kao od zida. Kolega Miloš Vasić bi na ovakvom mestu u tekstu rekao: „Pljunete nam pod prozor“. Sudija Vidojković veruje da predstavnike vlasti drugačije mišljenje uopšte ne zanima: „Mislim da ne postoji nikakva spremnost da se povede smislen dijalog, niti da se čuje drugačije mišljenje i iznese argumentacija različita od one koju iznose pripadnici vlasti. Cela rasprava svodi se na to da se ispuni forma i da se štiklira da je makar nešto urađeno ne bi li izgledalo kao da je ispunjen onaj deo formalnosti koji se pripadnicima vlasti nameće kao obaveza. U tom smislu se svrha gotovo svih javnih rasprava, ne samo onih vezanih za pravosuđe, svodi na puko ispunjavanje formalne strane propisanih normi.“

Da je Gordana Vidojković u pravu svedoči i prošlonedeljni pokušaj javne rasprave o beogradskom metrou koji je organizovala gradska skupština. Skup je vodio gradski arhitekta Milutin Folić, a prisustvovali su zainteresovani građani čije primedbe nisu uzete u obzir. Dnevni list „Danas“ piše: „Komisija za planove Skupštine grada, kojoj predsedava glavni gradski urbanista Milutin Folić, odbacila je većinu obrazloženih predloga kao neosnovane, a u pokušaj da sa građanima nađu zajedničko, optimalno saobraćajno rešenje, nisu želeli ni da se upuste.“ U „Danasovom“ tekstu stoji i da se Folić u jednom trenutku povišenim tonom obraćao profesoru Građevinskog fakulteta u penziji Mihailu Maletinu, poznatom stručnjaku za planiranje i gradnju saobraćajnica.

Profesor Maletin u razgovoru za „Vreme“ je rezigniran: „Glavna karakteristika vladajućih je navika da im se odobrava i da se niko ne suprotstavlja ostvarivanju onoga što oni zamisle. Svaka vlast voli poslušne inženjere. Problem je u tome što oni koji su na čelu države gube iz vida pitanje stručnosti i kvaliteta kadra koji obavlja državne funkcije. Oduvek su najposlušniji bili oni koji najmanje znaju. Mišljenja sam da u poslednjih gotovo trideset godina nema velike razlike u odnosu vlasti prema stručnoj javnosti. Ovi koji trenutno vladaju ništa se gore niti bolje ne ponašaju prema nama. Ja sam pokušao da ukažem na probleme koji postoje, ali izgleda da nema svrhe, kao što nije imalo svrhe ni kada su vladali oni pre njih, a kada sam ukazivao na velike finansijske gubitke i urbanističku nepodobnost izgradnje mosta na Adi. Uvek je ista priča u pitanju, samo su jedni agresivniji, a drugi finiji. Mislim da postoji jedno pravilo u tom odnosu, a to je da je svaka vlast alergična na činjenicu da su dva i dva četiri, a ne pet, sedamnaest, dvadeset devet ili kako su se već oni dogovorili. Pri svakom pomenu brojeva nastaje problem i to je jednostavno tako. Nekadašnje vlasti, pre demokratskih promena bile su mnogo tolerantnije nego ove kasnije. Bile su spremnije da saslušaju, ne i da poslušaju.“

„Mislite na period pre Petog oktobra?“

„Ne. Mislim na osamdesete godine prošlog veka.“