Ko je skuvao Poparu

Da li je Veljko Popara, bivši pomoćnik načelnika Uprave kriminalističke policije u Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije, špijunirao za račun američkih tajnih službi ili je žrtva političke spletke? Kako stvari stoje, građani na ovo pitanje verovatno nikada neće dobiti decidan odgovor, kao ni na pitanje ko su Rusi koji su prošle nedelje deportovani zbog delovanja prema Crnoj Gori. Obaveštajne i kontraobaveštajne igre su po svojoj prirodi tajne, ali način na koji je slučaj Popare predstavljen javnosti otvara više nedoumica nego što ih otklanja.

Prva informacija da se u policiji nešto događa plasirana je još polovinom prošlog meseca, kada su „Večernje novosti“, ne otkrivajući izvor niti bilo kakve detalje, objavile da je jedan visoki policijski funkcioner uhapšen zato što je špijunirao za račun američke Centralne obaveštajne agencije (CIA). Kako se tokom narednih dana nije pojavila nijedna nova informacija, ova priča je „tihovala“, sve dok je u život nije vratio premijer Aleksandar Vučić, tokom sad već čuvene konferencije za štampu održane u ponedeljak 24. oktobra.

ŠTA JE BILO SA CIA: Na toj konferenciji, inače uglavnom posvećenoj zbivanjima u Crnoj Gori, Vučić je potvrdio da je u vrhu UKP otkriven špijun koji je Amerikancima otkrivao koga sve u Srbiji policija prati i prisluškuje. „Upravo se vodi postupak, što znači da imamo svu istinu, pitanje je samo da li će tužilac da proceni da je predmet pritvorski ili ne. Ali, ne mislim da je pritvor važan, već okončanje postupka“, kazao je tada on. Vučić nije naveo ime navodnog špijuna, ali ono je već sledećeg dana osvanulo u tabloidima, kao i funkcija: Veljko Popara, doskorašnji pomoćnik načelnika Uprave.

Narednih dana tabloidi su pisali da je Popara mesecima špijunirao za Amerikance i da je uhvaćen u pokušaju da američkom diplomati preda USB stik sa podacima iz MUP-a. Navedeno je da je Popara, pokušavajući da izbegne pratnju, menjao prevozna sredstva, presvlačio se po haustorima i nosio periku, ali da su ga operativci ipak otpratili do Zemunskog parka, gde je trebalo da dođe do primopredaje. Niko, međutim, nije naveo o kom se američkom diplomati radi i šta se s njim dogodilo (zanimljivo je da je reč CIA nestala iz novinskih izveštaja). Američki ambasador u Beogradu Kajl Skot je demantovao da išta zna o aferi, što je u skladu sa diplomatskim običajem da se obaveštajne afere ne komentarišu.

Ono što je svima odmah upalo u oči jeste da Veljku Popari nije određen pritvor i da nije čak ni suspendovan, nego prebačen u odeljenje analitike u beogradskom SUP-u. Sem toga, nema podataka da je bilo koji službenik američke ambasade u poslednje vreme proglašen za nepoželjnu osobu, kako se obično radi u takvim situacijama.

AMERIKANCI U BEOGRADU: Podaci o Poparinoj dosadašnjoj karijeri samo podstiču nova pitanja. Reč je, naime, o čoveku kome je saradnja sa inostranim policijama bila u opisu radnog mesta, i koji je ne samo pohađao brojne kurseve za usavršavanje u Evropi i Americi, nego ih je i sam držao i za to dobijao pohvale. „Večernje novosti“ su tako u januaru prošle godine objavile vest o uspešno održanoj vežbi pod nazivom „Trapers 2014“ koju je organizovao Evropol, policijska agencija Evropske unije, i u kojoj su policije jedanaest zemalja jurile fiktivnu grupu međunarodnih trgovaca drogom. U toj vesti se Popara pominje kao jedan od glavnih koordinatora te vežbe i navodi se da je zahvaljujući njemu MUP Srbije dobio laskave ocene od inostranih kolega.

Poznato je i to da je Popara važio za jednog od najboljih domaćih stručnjaka za neprimetno praćenje i da je o tome napisao udžbenik, kao i da je pre nego što je postao pomoćnik načelnika UKP radio u Odeljenju za opservaciju. Dakle, nameće se pitanje zašto bi čovek koji inače svakodnevno komunicira sa strancima morao da se sa svojom inostranom „vezom“ sastaje po parkovima. A odmah zatim i sledeće: da li bi osobi sa takvim kvalifikacijama promaklo da ima pratnju i da li bi pokušavala da je se oslobodi pomoću amaterskih trikova sa perikom i presvlačenjem po haustorima. Ljudi koji se razumeju u taj posao kažu da je za uspešno praćenje jednog čoveka, kad se to profesionalno radi, potrebno deset do petnaest operativaca i da je tada praćenoj osobi, čak i kad uoči da je pod nadzorom, praktično nemoguće da izmakne.

Izvori iz MUP-a, koji iz razumljivih razloga žele da ostanu anonimni, kažu da su priče da je Popara špijunirao sopstvenu službu za račun Amerikanaca neuverljive, ali dozvoljavaju mogućnost da je nehotice prekoračio neke granice, pa je u okviru razmene informacija dao podatke koje nije trebalo deliti. Američki Federalni istražni biro (FBI), naime, ima nekoliko oficira za vezu pri ambasadi u Beogradu, čiji je prevashodni zadatak da sarađuju sa domaćom policijom (i policijama nekih susednih zemalja) u suzbijanju pretnje od međunarodnog terorizma i organizovanog kriminala. Osoba kojoj je Popara dao podatke verovatno spada među njih. U ovu teoriju uklapa se i izjava ministra policije Nebojše Stefanovića da Popara nije radio za novac, nego je od Amerikanaca tražio protivuslugu u vidu podrške za napredovanje u službi.

RUKOPIS VLASTI: „Da je Popara stvarno bio špijun, zar mislite da ne bi odavno bio u pritvoru u Ustaničkoj (sedištu Specijalnog suda) ili na Banjici (sedištu Bezbednosno-informativne agencije)?“, kaže izvor „Vremena“. Isti izvor tvrdi da je ova afera spakovana jer je Popara važio za čoveka bliskog Rodoljubu Miloviću, bivšem načelniku UKP koji je po opštem mišljenju sklonjen sa tog mesta zato što je pao u političku nemilost, a ne zbog bilo kakvog propusta u službi. I Milović je od strane istih onih tabloida koji su pisali o Poparinoj perici optuživan za sve moguće zloupotrebe, ali protiv njega nikada nije bio pokrenut ni disciplinski postupak, a kamoli krivična prijava.

„Priča o Popari je klasičan spin“, rekao je Milović za nedeljnik „Ekspres“, istovremeno demantujući priče tabloida da je sam bio ucenjen i vrbovan od strane Amerikanaca zbog toga što je navodno naredio likvidaciju Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića u Meljaku tokom operacije „Sablja“.

Zašto je Vučiću bilo potrebno da od nečeg što je u najgorem slučaju disciplinski prekršaj pravi špijunsku aferu sa međunarodnim implikacijama? Zato što to već spada u prepoznatljiv rukopis ove vlasti, koja se ne zadovoljava da politički nepodobne osobe jednostavno skloni u stranu, nego ih pre toga ritualno zasipa blatom i najtežim mogućim kvalifikacijama. A zatim, trebalo je nakon proterivanja najmanje dvojice Rusa koji su u Srbiji nešto petljali u vezi sa crnogorskim izborima (nije nam rečeno s kim i šta) pokazati svima da držimo ekvidistancu, pa se sa istom žestinom borimo i sa istočnim i zapadnim špijunima. Popara se, na svoju nesreću, zgodno namestio kao kolateralna šteta.