Ko je na kraju komandnog lanca

Da se podsetimo: te postizborne noći nekoliko građana telefonom, ali i lično, tražilo je pomoć policije zbog nasilja, protivpravnog lišenja slobode, uništenja privatne imovine, pokretne i nepokretne, protivpravnog otuđenja pokretnih stvari (srpski: krađa), među kojima i tri komada uredno registrovanog vatrenog oružja; sve to da su počinila nepoznata lica maskirana u tzv. fantomke.

Građanima je zatražena pomoć odbijena: na telefonu 192 i u policijskoj stanici Savski venac. Rečeno im je da se obrate Komunalnoj policiji, ali tamo se ili niko nije javljao ili su se proglasili za nenadležne. Kasnije su neki iz Skupštine grada (Nikodijević) i drugi tvrdili da pojma nemaju ni o čemu; da se ništa nije ni desilo; da nisu nadležni itd. Gradonačelnik Mali – nenadležan, kako kaže – tvrdio je da se „oseća bezbedno“ u gradu u kome on pojma nema da šta se noću događa; dok mu ne dokažu, to jest. Onda su došli iz Gradske čistoće i odneli šut i ruševine, koji su bili dokazni materijal; ništa se, dakle, nije ni desilo. „Nisam ja, niko me nije video, nemate svedoke“, rekao bi Bart Simpson iz crtaća.

Trebalo je bar mesec dana da Aleksandar Vučić izjavi prvo da su te noći rušili „kompletni idioti“, pa onda da su „idioti“ iz vrha gradske vlasti – ali bez imena; to će organi, kad dođe vreme. Glavno pitanje za „pravnu državu“ ostalo je, međutim, bez odgovora: ko je policiji zabranio da interveniše te noći? Neko, očigledno, jeste, kao što se vidi iz prepisa telefonskih razgovora u Policijskoj upravi beogradskoj koje je pribavio Saša Janković, zaštitnik građana. Očito zbunjene dispečerke sa telefona 192 pitale su za instrukcije; dobile su zabranu da pokrenu uobičajenu proceduru. Naime, posle radnog vremena, u policijskim stanicama po gradu dežurni ne dižu fiksne telefone; treba zvati 192, objasniti o čemu je reč, pa vas operaterka spoji preko centrale MUP-a sa odgovarajućom policijskom stanicom i to ide glatko – osim te noći.

U pokušaju da razjasnimo šta se desilo, razgovarali smo sa nekoliko policijskih funkcionera, bivših i sadašnjih. Svi su hteli da ostanu anonimni, što je razumljivo; takva su vremena… Ukratko: odbijanje da se izađe na teren u slučaju poziva za pomoć i očiglednog izvršenja krivičnih dela predstavlja teško kršenje pravila službe; u slučaju da zbog toga proisteknu zabranjene posledice, to može biti i krivično delo. Ko može da naredi policiji da teško prekrši pravilo službe? Procena naših sagovornika je – u principu – da to bez naređenja s najvišeg mesta ne ide. Niko u lancu komandovanja ne bi se usudio da to uradi na svoju ruku, mada neki od naših sagovornika kažu da je sugestija mogla da dođe od gradske vlasti, dok drugi u to sumnjaju: suviše je opasno, nema toga načelnika uprave ili komandira stanice koji bi se usudio na tako težak prekršaj bez pismene naredbe – koju, naravno, ne bi dobio nikad. Ko je toliki „kompletni idiot“ da policiji naredi da ne sme da interveniše u očiglednoj potrebi i da za sobom ostavi trag? Možda ga ima, videćemo, čim „institucije sistema završe posao“, je li. Policijski – i svaki drugi – državni službenik mora da izvrši naređenje (usmeno ili pismeno), pa ako misli da je time prekršen zakon ili pravilo službe, da o tome sačini službenu belešku i uputi je na znanje nadređenom starešini – ako sme.

U ovom slučaju zbog nepostupanja policije nastupile su zabranjene posledice, opisane na početku, uključujući i krađu tri komada vatrenog oružja, što spada u prioritete policijskog rada, jasno je zašto. Zaštitnik građana uputio je Unutrašnju kontrolu MUP-a u detalje događaja iz te noći, kao da to oni nisu znali od početka, ali da zna i javnost. Već šest nedelja iz MUP-a i Tužilaštva nema ni reči, a slučaj je jasan da jasniji ne može biti. Aleksandar Vučić muči se i koprca kao crv na udici, izmišljajući objašnjenja od kojih se ne zna koje je jadnije i jevtinije. Ima dve-tri teme koje su mu – i drugima – došapnute iz trusta pilećih mozgova propagandista SNS-a: vi nama o fantomkama, a ko je hapsio Slobu onomad; vi nama o rušenju imovine „polukriminalaca“ u Hercegovačkoj, a ko je rušio onomad oko Plavog mosta; i slične budalaštine poput „onolike zločine i ubistva niste rešili, a sada ste se uhvatili za ovo“, itd. Ako je Vučić spao na jevtinu sofisteriju tog tipa, na zamenu teza i na ono nušićevsko „a za njegovu svastiku da mi se kaže od čega živi“, onda tu nešto nije u redu. Nisu ga, naime, pitali za Slobu, Legiju i Zemunce; pitali ga ljudi lepo ko je te noći naredio policiji da ne postupa, pa su nastupile posledice. Ne samo posledice, nego i bruka neviđena „u istoriji Srbije“, kako Vučić voli da kaže hvaleći se svojim podvizima i hrabrošću. Ajmo od početka: Slobodana Miloševića hapsili su državni organi po nalogu vlade, a Legija neka laže šta hoće, može mu se, ima kad; šta se od ubistava moglo rešiti – rešilo se od Sablje nadalje; nešto se neće rešiti nikada, kao ubistva Momira Gavrilovića, Milana Pantića, a možda i Slavka Ćuruvije, jer – vrana vrani oči ne vadi. Bespravna gradnja oko Plavog mosta srušena je legalno, koliko god Vučić sada odjednom lio suze gorke nad jadnim ljudima.

Ostavimo svaku nadu: nikada se ovo neće rešiti, kao ni helikopter, kao ni tuča sa žandarmima i kao toliko toga. Neće, jer ljudi neće; radije će da lažu, izmišljaju, vade se makar koliko jevtino i jadno, ali neće rešiti te stvari. Ko će se javiti da kaže da mu je iz nekog kabineta rečeno da policija ne postupa te noći? Pa nema tako kompletnog idiota.