Kinezi, Raka i komunizam

Kao što je poznato, žuta braća, ili će biti žuti drugovi, stižu i tamo gde nije stigla elektrika – opet, kao što je poznato, dovoljna im je džada. Tako su, i to putem što se zove magistrala, stigli i u Trstenik. Sve sa velikim torbama i raznim džidža-midžama. Dođu, istovare se, i natrag, istom džadom, u veće gradove, obližnje Kraljevo, Kruševac. U početku sve funkcionisalo, kineska roba jevtina, taman za osiromašen džep, ali vremenom je ta ekonomija počela da ugrožava domaće poslovanje, metalci na čekanju, na radnom mestu preprodavaca, prepoznali su nelojalnu konkurenciju, do juče simpatični Kinezi postali su oličenje svakog zla. Još kad su počeli da iznajmljuju lokale, i to pored crkve, to je prevršilo svaku meru, zar je to nagrada za višegodišnje opoziciono iskazivanje volje, zar Kinez pored crkve, i to u Trsteniku, mestu gde je do juče vladao SPO, a danas SPO i DOS. To mu dođe kao udar na svetlu prošlost, zar tu da zaživi komunistička podmetačina. Pojedinačno slanje u materinu, naročito pri vašarima i pazarnim danima, kojih baš ima, prešla je u opšte teranje. Ali Kinezi ne odustaju, pristižu sa svojim torbama, na ruku im ide i to što lokalni organi vlasti ne znaju kako da reaguju, pa uglavnom nisu nadležni. Tako i jako prošle nedelje, na Svetog Stevana, izbila frka, domaći preprodavci ganjali Kineze, narod im, donekle, zbog jevtine robe, drž’o stranu, ali prilično jednoglasno rečeno da idu odakle su došli, ili kod onoga ko ih je doveo, jer od njih nema vajde, kako im jedna prava Srpkinja reče, samo donose kriminal, sidu i komunizam.

’VOLIKI KOMARCI: U Trstenik potrefimo u ponedeljak, totalno nepazarni dan. Svega ima, a Kineza jok. U centru zelena pijaca, do nje buvljak, ljudi izložili robu, na tezgama, u prtljažnicima automobila. Uglavnom radnici Petoletke na čekanju, ima i Cigana. Šta da rade, mora da prežive, u firmi 500 dinara, žene nezaposlene, niko ne pita da li imaju, svi imaju veća prava od njih, pa i Kinezi. Jedan upućen u temu, Kinezi dobili dva miliona viza, ako prižene našu, od njihove ambasade dobijaju deset hiljada dolara, zna, rekli mu, ko ih je doveo, pa Milošević i oni Rakini, nema ih mnogo, ali kad je vašar nagrnu, to sve po travnjacima i parkovima, a njima ne daju, eno, pokazuju čoveka u atletskoj majici, imamo magistra, a oni dovode Kineze. Nasta opšta diskusija, jesu Oni doveli Kineze, a šta su Ovi, srpski jezik nestaje, da se zapiše, Srbi nestaju… Prave im zvrčku, prodaju istu robu, uzimaju ’lebac iz usta, niko i’ ništa ne pita, zaštićeni k’o mečka, njih teraju, kažnjavaju, njima ništa, kažu, republička stvar, stranci, da su neka vlast, odma’ bi i’ oterali, u drugim zemljama ne bi moglo tako, nema od njih nikakve vajde, samo šteta… Kažu, „pasos, pasos“, jebo ih pasoš, ako ima pasoš neka ide kao turista po banjama i morima… Viču, „koza, koza“, a ništa nije koža, sve bre skaj.

Još će im donesu neku muku, čuju u Beogradu 700.000, sve to treba oterati, u sobi ih po dvadeset, i roba im zarazna, lako je njemu da bude jevtiniji, svi žive na kilo pirinča, a kako oni, svak u svoju državu pa neka tamo radi. A neko zlo će bude, evo, komarci ovoliki, to nikad nije bilo, ujede kroz pantalone, to bude pečat sačuvaj bože, sa čim god mažeš, ne pomaže… Sve otišlo u p.m., u opoziciji osam godina, firme ne rade, nema od čega da se živi, primili ga do kraja, gotovo, još im samo Kinezi fale…

KAD KINEZ KAŽE AAA: Odemo dalje, preko puta autobuske stanice, Ciganin za tezgom. Kod konkurencije jevtinije, ništa ne plaćaju, oni prva ruka, on treća, najbolje da se to otera, ali ljudi ih štite, jevtiniji. Žena do njega se slaže, od nečega mora da se živi, ali žuti im džigericu pojedoše, u opštini vele nisu nadležni, bunili se, ali nisu složni, jedino ih poteraju kad dođu preprodavci iz Kragujevca, Kruševca… Kineskinju, komada jedan, nalazimo kod Doma zdravlja, do ulice, u hladu drveta. Na prostirci torbe, gaće, patike, razne drangulije. Mlađa osoba, ljubičasta košulja, šiške, širok osmeh, dok pokušavamo da je fotografišemo, obilazi izloženu robu, okreće se, rukom zaklanja lice, „ne moze, ne moze“. Kad pazarimo, oslobađa se, lokal, Krusevac, muz Kina, nema problem…

Do Doma kulture, do zgrade u kojoj je televizija, takoreći do crkve, lokal koji su zakupili kinezi. „Pluton – lin“ zatvoren, rešetke na lokalu, komšija, u susednom lokalu, sleže ramenima. U televiziji Trstenik pratili događaje, imaju informacije, dokumentaciju. Kancelarija direktora, Dostojevski u ulju, preko puta njega ikona sveca, direktor SPO, glavna urednica DSS, problem sa Kinezima evidentan. Novinar koji je sve pratio, sve zabeležio, kaže da nezadovoljstvo Kinezima traje dugo, bilo sukoba, pa Kinezi nestali, nije bilo povređivanja, samo ih terali. Opet došli u junu, na vašar za Svetu Jelu, tad bio incident. U dokumentaciji nađoše materijal od Svete Jele, pustiše. U gro planu Kinez i prosedi seljak vuku kaiš. Vuče Kinez, vuče i naš, nijedan ne popušta, bi tu i Kineskinja, pa još cimanja oko kaiša, kamerman uhvatio i kako Kinez, u žaru borbe i na našeg čoveka, otvara usta i viče „aaa“, vraćaju nam tu scenu. Lepo se vidi, u boji, naš ni da bekne. Onda bi kako seljak objašnjava da je probao kaiš, on puko, uzeo drugi, ali Kinez ne da, ni pare ni drugi kaiš. Ima i Kinez koji kaže da nema „toruge“, i da nije dobro. U dokumentaciji imaju i angažovanu anketu, sa pitanjem otkud Kinezi baš pred zgradom „Komiteta“, ima i odgovor, da vole da im je pozadina jaka, da se tako osećaju sigurni, pod petokrakom i onim što je od nje ostalo. Televizija nema video zapis sa događanja na Svetog Stevana, od prošle nedelje, ima tonski, čuje se žena koja kaže: kad budete hteli da ih bijete, zovite me da ih bijem, ima i jedan koji veli, dovođuju nam tuđ narod da zarađuje, nikom ništa ne plaćaju, a donose kriminal, zarazne bolesti i komunizam.

LESKOVČANIN I HOBOTNICA: Da proširimo temu, sagledamo je i iz tog ugla, odemo kod univerzalnog Rake Radovića. Raka javi da nas radosno očekuje i počeka nas u obližnju Počekovinu. Još krupniji nego pri poslednjem viđenju, vidimo i biznis mu krupniji. Pored spremanja pekmeza, kiseli kornišone i paprike, radi za neku firmu iz Subotice, ove godine će isporučiti milion teglica. Nismo ni seli, ništa ne valja, što se tiče medija, katastrofa, niko ne sme da objavi da je Đinđić diktator. Kažemo da je tema lakša, da domaći preprodavci, narod, u Trsteniku kažu da su Kineze doveli oni Rakini. Raka će iz prve da Kinezi nisu njihovi, da je Mira jednom otišla u Kinu, da ih je za njom došlo 50.000, tek bismo ga najebali da je češće išla. Onda prelazi na razradu, ništa oni nema šta da traže, otiđi u Ameriku pa probaj, da vidiš kako ćeš prođeš, ima da ih bude više nego mi, to je k’o gubari, viđ’o ih, nikakva to roba nije, ne vredi to ništa, ne vidi razlog zašto su pušteni.

Mi smo se, kaže, nadali od Kineza neku podršku, ali ništa, u principu, on nije protiv buvljaka, u Beogradu razgovar’o sa čovekom, Rus, naučnik, atomsku bombu da napravi, rek’o daj akcelerator, a Kinez nije Rus, nema veze s mozgom, šta oni prodaju, šta ima od njega da naučiš, to nema pojma… A što se tiče netrpeljivosti, incidenata, naši se ne slažu sa našima, kako bi sa Kinezima, kad su došli, bili interesantni, mali, kosooki, govore čudan jezik, ali kad su ovi naši videli da im ulaze u džep, u pos’o, postali im odvratni, počele tuče i svašta. Ali da pustimo to, nešto je drugo opasno, to ako počnu da se mešaju sa nama, a mešaće se sigurno, to će bude nešto sačuvaj bože, k’o kad ukrstiš Leskovčanina i hobotnicu, neće liči ni na šta, ali će bere papriku; ako nas i to strefi, ima traže državu… On bi njima što pre uskratio vize, nije nacionalista, ali nema šta da se priča, to može lako da se reši, to su doveli julovci i Mira…

Što se tiče politike, aktivan, nije on rek’o poslednju, ali sve što se zove socijalističko, kako da kaže, dezavuisano, zato osniva stranku, zvaće se „Za jaku Srbiju“. A ovo što se dosovci svađaju, pa neki vele eto izbora, biće, k’o što je lisica dočekala išavši za ovnom sve čekajući da mu jajca, koja su se onako otegnuta klatila, otpadnu, a to ne bude. Kad ga vratimo na Kineze, Raka će da bi toj, jakoj Srbiji, trebala radna snaga, ali ovi ti ne rade, prodaju neke džidža-midže…