Izvesno je da je 24. septembra 2000. godine Milošević izgubio predsedničke izbore i da su tu pobedu „overile“ masovne demonstracije 5. oktobra iste godine. Ubrzo potom, 23. decembra, Demokratska opozicija Srbije (DOS) osvojila je dve trećine mesta u Narodnoj skupštini. Šta je građane navelo da tako glasaju i da demonstriraju, šta je pokretalo pozicione političare, i šta ih je povezivalo u tim događajima, to nije baš izvesno. Kao objašnjenje često se nudi teza o iznenada probuđenoj „energiji“, kao i da je ona takođe iznenada nestala. Popularna je i teza, naročito među gubitnicima, da su za sve najzaslužniji spoljni činioci, ponajviše zapadne obaveštajne službe. Ista tvrdnja naširoko se razlaže i u knjizi Tima Maršala Igra senki (2001), koja je prenošena u bezmalo svim medijima. Nešto svetla na te događaje bacaju kazivanja običnih građana objavljena u knjizi Politika i svakodnevni život, koju su priredili Zagorka Golubović, Ivana Spasić i Đorđe Pavićević (2003), čije je delove objavljivala „Republika“.
Nedostaje, međutim, celovitiji i temeljitiji uvid u ono što je povezivalo same građane i same političare, a i njih međusobno u ovim zbivanjima, nezavisno od toga kako se nazivaju – prevrat, zaokret, revolucija i sl. Šta ih je povezivalo, šta razdvajalo ili sukobljavalo? Ko je šta očekivao i šta se zaista desilo?
Pogledajmo najpre kako ta zbivanja izgledaju u knjigama samih „insajdera“, koje nekako užurbano izlaze. Reč je o knjigama Milana St. Protića, Izneverena revolucija, 5. oktobar 2002. (str.358); Mileta Isakova, Parados (str. 177); Čede Jovanovića, Moj sukob sa prošlošću (str. 175) i Dušana Mihajlovića, Povlenske magle i vidici, I–II (str. 565. i 687). (Pojavila se i knjiga bivšeg potpredsednika Vlade Nebojše Čovića, Na teškom putu, ali u njoj su samo govori, članci i dokumenti o Kosmetu, uz predgovor Dobrice Ćosića.) Potom bismo razmotrili kako stvari realno stoje. Najzad, bitno je a otvoreno pitanje kakve su se promene dogodile i kakve dalje mogu da slede.
Revolucija?
Milan St. Protić, koji je posle 5. oktobra kratko vreme bio gradonačelnik Beograda i ambasador u SAD, počinje svoju knjigu krupnim obećanjem: „Srpska javnost zaslužuje da sazna istinu iz prve ruke“ (str. 5). Svako od „insajdera“ pak daje svoju verziju dešavanja. Bliski su u oceni da nisu ostvarena očekivanja, i za to nalaze krivce, mahom su to oni drugi, ne samo među pristalicama starog režima nego i unutar pobedničke opozicije. Ima i vajkanja nad propuštenim prilikama. Podrobnije analize ovih knjiga, njihove feljtonizacije i različitih reagovanja pokazaće, vremenom, koliko su kazivanja autora zaista merodavna, kako za sociometrijske analize odnosa u političkoj sferi, za šta nude obilje materijala, tako i za temeljnije spoznavanje istorijskih zbivanja, o čemu donose samo izvesne nagoveštaje.
O odnosima među opozicionim političarima – koji su na mitinzima pompezno predstavljani kao „najbolje što Srbija ima“ – najrečitije govore njihove uzajamne procene. Središnja ličnost, Zoran Đinđić, privlači najveću pažnju. Tako, Protić podrazumeva da je reč o gorostasu – nakon njegove smrti „Srbija je ostala patuljcima“ (264) – mada smatra da ga istinski žale samo supruga i deca. Javnom scenom, inače, dominiraju „sitni beznačajni ljudi“! (118). Ipak, smatra Protić, Đinđić „nije bio dorastao da bude otac nacije“ (233). Jedna od najvećih grešaka, koju je glavom platio, jeste to što nije shvatio da sprega vlasti i zločina i njega ugrožava. Bio je suviše pragmatičan, verujući da „cilj opravdava sredstva“ (252), a i nadmen, niko ga nije voleo, i poznanici su od njega zazirali (253). Verovao da od Koštunice može napraviti svoje oruđe, ali ga nije cenio. A za Koštunicu veli da je opsednut Đinđićem, da je „osoba bez ličnosti i stava“ (268), „mrzi tiho i u potaji“ (304) „vlast je za njega lek protiv životne učmalosti“, jednostavno, „on je sve suprotno od onog što srpska javnost misli o njemu“ (305). S nipodaštavanjem govori i o Vuku Draškoviću („Miloševićev pajac“, 198), Goranu Svilanoviću („uobraženi mališa“, 105), Mlađanu Dinkiću. Ni o jednom kolegi nema pozitivno mišljenje, tako potvrđuje svoj nalaz o „patuljcima“.
Kao istoričar, u posebnom odeljku, „Srbi i komunizam“ (311–356), Protić ukazuje na komunizam kao glavnu smetnju. Po njemu, komunizam je „aždaja s više glava“. Najopakiji je „srbokomunizam“, kao simbioza oficijelnog nacionalizma i komunizma. Na meti su i srpske zablude kao što su „jugoslovenstvo“, te uticaj potrošačkog društva. Za nove poduhvate koban je i zaborav korena; naročito nedostaje srpski kulturni obrazac. Glavnu krivicu i za ovo Protić svaljuje na komunizam, koji je, veli, uveo „društvenu raspuštenost“ koja je ponekad prelazila u „bahatu raspojasanost“ (341). Da li je „bahata raspojasanost“ rezervisana samo za komuniste, a ne i za mnoge druge javne (i nejavne) delatnike, o tome Protić ništa ne kaže, a još manje pokazuje trunku sklonosti k autorefleksiji.
Uprkos svemu rečenom, Protić smatra da je postojala šansa revolucije, ali je ona izneverena. A da bi se ostvarila, „prvi potez je morao da bude suspendovanje važećeg ustava i hitno donošenje novog, nezavisno od postupka koji je predviđao dotadašnji… Nova skupština u kojoj je DOS uživao dvotrećinsku većinu mogla se proglasiti ustavotvornom i sama izglasati nov ustav“ (348). „Građani su želeli istinsku demokratsku revoluciju“, piše on dalje, „ali predvodnici nisu hteli, nisu smeli ili nisu umeli da je izvedu“ (351). To će možda, veli Protić na kraju svoje knjige, uspeti neki drugi Srbi ako „iz našeg poraza izvuku nauk i urade ono što mi nismo“, a do tada „Srbiji i Srbima ostaje da tavore u mutnim i nesigurnim vremenima i gledaju sa strane kako ih drugi pretiču“ (352).
Budući da u knjizi nema dokaza da su građani zaista želeli revoluciju, a krcata je dokazima o oskudnom formatu njenih predvodnika (ambivalentni Đinđić, mahom „patuljci“ itd.), teza o šansi revolucije ostaje nezasnovana, a mutan je i nagoveštaj buduće šanse nekih „novih Srba“. Ipak, valja primetiti da je ključni momenat propuštene šanse korenite promene – ustav, o čemu govori i drugi insajder.
Mile Isakov, kao jedan od osamnaest vođa DOS-a i potpredsednik Vlade, takođe posmatra događanja iznutra, ali ne iz samog njegovog jezgra („paradosa“), već nekako s margine, pa i spolja, kao da u svemu tome nevoljno sudeluje ili uopšte ne učestvuje. Kako on sam veli, „po osvajanju vlasti, kasno sam ušao u Vladu, a onda i zakasnio da iz nje izađem“ (str. 22). Ipak, veli on, „ponosan sam što sam bio u prvim redovima DOS-a i potpredsednik u prvoj demokratskoj Vladi Srbije“ (97). A u Vladi, kao njen potpredsednik, bio je zadužen za koordinaciju poslova oko priprema novog ustava, koji je proklamovan kao prioritet DOS-a, ne samo pred izbore već i po dolasku na vlast. Međutim, zaključuje Isakov, „ništa nije urađeno kako je zapisano“. „Čak ni Ustav, koji smo uvek izdvajali kao prioritet nad prioritetima, i koji smo obećali doneti u roku od godinu dana“, ističe Isakov, „nikad nije dospeo na dnevni red Predsedništva DOS-a“ (str. 110). (Koliko je zaduženi potpredsednik zaista bio agilan u svom ustavotvorstvu svedoči i činjenica da je dugo očekivan na jednoj javnoj debati o ustavu, zakazanoj u terminu koji je njemu najviše odgovarao, a kada je potraženo objašnjenje zašto ga nema, dobijen je odgovor – „Mile spava“.)
U najbližem okruženju Isakov primećuje „umišljenu samouverenost“, „neodgovornu bahatost“ i raširenu korupciju. Takve sklonosti on nalazi ne samo kod svojih najbližih saradnika iz Vojvodine, Čanka i Veselinova, nego i kod Đinđića, mada unosi njegove sposobnosti, da je i sam prevideo opasnost sprege vlasti i mafije, što ga je koštalo života („Poverovao je da može da se igra i manipuliše sa svima, pa i s ubicama i mafijom“, str. 153). Vođe DOS-a su „bežale od revolucije kao đavo od krsta“, i ne samo od revolucije već i od jasno definisanih načela, vrednosti, projekta, o čemu je u vrhovima DOS-a bilo govora tek ponekad i usput, ili se uopšte nije razgovaralo.
I Isakov pominje revoluciju: „Očigledno, revolucija, bila prava ili ne, nije uspela. Objektivno, nije ni imala šansu. Njeni nosioci nisu bili spremni. Jedni su kao hteli, a drugi im kao nisu dali“ (169). Kao čovek s akademskim ambicijama, Isakov nastoji da pronikne i u dublje procese. On, tako, uočava da je politika, odnosno vlast „najsigurniji biznis“. „Posle osvajanja vlasti“, piše on, „to je prvi shvatio najpametniji i najokretniji Zoran Đinđić i tome prilagodio svoju taktiku koja, sledeći njegovu logiku, u mojoj slobodnoj interpretaciji i sasvim uprošćeno glasi: pošto nikako ne možemo ispuniti prenaduvana očekivanja građana, pašćemo sa vlasti pre ili kasnije, makar radili najbolje i najpoštenije. A kad je već tako, treba da damo sve od sebe, da uradimo što više i pokušamo da potrajemo što duže, ali svesni te neminovnosti, ne treba da budemo naivni. Treba da se postaramo i za sebe, dakle, da se materijalno obezbedimo za period kada ćemo u poziciji morati da sačekamo novu šansu. On je još bio relativno mlad i zato mi se taj rezon čini, koliko surovo beskrupulozan, toliko i realan i praktičan. Nije ga nikad javno eksplicirao, čak ni u kuloarima u mom prisustvu, ali sam na osnovu njegovog ponašanja, i još više ponašanja njegovih pulena i egzekutora, ubeđen da je neformalno postojao u takvoj ili sličnoj formi“ (str.107).
Kazivanje Čedomira Jovanovića, bliskog saradnika Zorana Đinđića, potpredsednika DS-a i Vlade, nabijeno je emocijama i žudnjom za nastavkom revolucije. Jovanovićeva knjiga počinje gnušanjem nad pridikom jednog „grubog starca“ o „bratstvu u krvi“, a završava apologijom „prljavih ruku“. Taj starac mu je, u vreme kada je Jovanović napuštao svoj kabinet u Vladi, rekao: „Propustili ste da pobedite zato što niste hteli da okrvavite ruke. Zbog toga je Zoran gubitnik. I ti sa njim. Da ste ubili 50, 100, 500 ili 5000 ljudi i naterali Koštunicu da ubija sa vama, danas ti ne bi bio na kolenima, a Zoran pod zemljom. To bratstvo u krvi bilo bi jedini čuvar vaših života jer su veze zločina neraskidive. Koalicije se prave i napuštaju. Osim onih koje počivaju na smrti. Te su večite. Dvanaesti mart je večit. Skloni se“ (str. 9).
Potom sledi podroban prikaz raznih događaja, od nastanka DOS-a, preko osvajanja vlasti do rascepa i ubistva Đinđića. Sve vreme Jovanović izgleda kao tandem s Đinđićem, u svemu. U nekim događajima je imao i istureniju ulogu: hapšenje Miloševića i obuzdavanje pobune „crvenih beretki“, pre svega. (O tim događajima se nedovoljno zna i ko zna kada će se znati više, pa se u to nećemo ovde upuštati.)
Za Jovanovića nema dileme da je u oktobru 2002. započeta revolucija koja je Srbiji otvarala perspektivu da se izbavi iz mengela loše prošlosti ali da je naišla na krupne prepreke, mada mu ni posle pet godina revolucija ne izgleda kao puka prošlost. DOS, sa DS-om kao kičmom i Đinđićem kao glavnim motorom, glavni je njen nosilac. Najveća prepreka u samom DOS-u pak bili su Koštunica i njegov DSS (klub „podrumskih nacionalista“, 19). Inače, kako piše Jovanović, Koštunica kao predsednik SRJ „nije bio naš izbor, on je bio naša nužnost“ (18), jer su procenili da je on „najmanje sporan“ (26), da za birače nema pogodnijeg kandidata, a pokazalo se da je on oličavao „paradoks da je sve moguće promeniti, a da se ništa ne promeni“ (28). Lakonski rečeno, Koštunica je zaustavio revoluciju (36). Dramatičan preokret dočarava se kao „naša partija ruskog ruleta“ (32): učestvuju i policija, i vojska, i podzemlje, i građani, a predvodnici nemaju moć, vlast i institucije da rešavaju bitne probleme – „Svojim ličnim angažovanjem kompenzovali smo“, piše Jovanović, „zastrašujuću činjenicu o bespomoćnim građanima u nepostojećem društvu… mi smo morali da budemo i sudije i tužioci i policajci i poslanici i ljudi koji razgovaraju s mafijom. I sve drugo“ (32–33), „mi smo bili pobednici bez vlasti“ (62). Revolucionari su, prema Jovanoviću, „ljudi koji su morali da uđu u vulkan“ (47). „Za nas nije bilo slepe ulice“, veli on, „čak i kada smo bili u njoj, mi smo pronalazili izlaz. Rušili smo zid“ (154).
Glavni remetilački činilac je, prema Jovanoviću, Koštunica, i više od toga, on je oličenje zla, njemu se pripisuje i „objektivna krivica“ za atentat. Ovakav zaključak Jovanović izvodi na osoben način: „Da li bi bilo 12. marta da je kao predsednik savezne države, Vojislav Koštunica podržao hapšenje Slobodana Miloševića. Ne! Da li bi bilo 12. marta da je prećutao ekstradiciju Haškom tribunalu umesto što ju je nazvao politikom državnog udara i zbog toga napustio Koaliciju. Ne! Da li bi bilo 12. marta da je u protestu ‘crvenih beretki’ video pobunu a ne sindikalno nezadovoljstvo? Ne! Da li bi bilo 12. marta da je u junu 2002. godine poržao Zakon o borbi protiv organizovanog kriminala? Ne! Zbog nesposobnosti da prati ritam naše politike, nespremnosti da definiše zajednički cilj brzih, efikasnih, suštinskih promena, Koštunica je postao zaslepljen i prestao da bira sredstva u obračunu sa nama“ (154). Kao predsednik SRJ, našao je oslonac u Vojsci, koja je „epicentar otpora modernizaciji Srbije“ i čuvar antihaških i antireformskih snaga, zaključuje Jovanović (165). „Da bi izbegli novi 5. oktobar, morali su organizovati 12. mart“ (166). Đinđića je ubila „Srbija prošlosti“ (172). Pored Koštunice, u najužem krugu DOS-a, Jovanović najviše podozrenja pokazuje prema Dinkiću, Labusu i Čoviću, što upotpunjuje ukupnu anatagonističku sociometrijsku sliku u vrhovima vlasti.
Jovanović je naslovio svoju knjigu kao obračun s prošlošću, ističući da veruje u Srbiju budućnosti: „Moja vizija je slika srećnije budućnosti. Budućnosti na koju svako ima pravo. Čak i ako je ne razume i ništa ne čini za sebe. Čak i ako joj se suprotstavlja. Vidim tako mnogo posla. Tek će mi biti prljave ruke. A savest čista“ (174). Metaforu o „prljavim rukama“, superiornu spram „bratstva u krvi“, Jovanović češće koristi, ističući uverenje da, kako veli na jednom mestu, „ne možeš da rešiš probleme u Srbiji ako ne zagaziš u blato“ (30). O realnim izgledima revolucije, međutim, Jovanović ne nudi bilo kakva pouzdanija saznanja. Kada je reč o revoluciji, valja imati u vidu istorijsko iskustvo „cirkularnih revolucija“ (boljševičke i nacističke, pre svega), kada je uzdanje u vlast, ničim ograničenu, kao u glavnu i jedinu kariku promena, donelo goleme tragedije.
„Izgubljena bitka“
Pod pretpostavkom da policija ima više informacija od drugih, moglo se očekivati da će mnoge tajne biti otkrivene u pozamašnoj (dvotomnoj) knjizi njenog prvog čoveka u Đinđićevoj (i Živkovićevoj) vladi, Dušana Mihajlovića, koji se ne bavi samim činom prevrata (tada bio na bolovanju). Verovatno je zbog pozicije autora njegova knjiga imala, uz Jovanovićevu knjižicu, najveći publicitet. Iz nje, međutim, najviše možemo saznati o samom autoru, njegovom životnom putu, mreži komunikacija i ličnim zapažanjima koja je beležio u svojoj „kolibi“ na vrhu Povlena, odakle se, kada nema magle, može videti bezmalo cela Šumadija. Vidi se, tako, i uzorna snalažljivost samog autora (recimo korišćenje četiri stipendije za vreme studija, ali nema jasnih tragova o broju privatnih firmi). Saznajemo, takođe, da se autor poistovećuje s vladikom Nikolajem Velimirovićem, fasciniran otkrićem da je obojici u istim godinama starosti sinula ideja da je čovek samome sebi najveći neprijatelj (I, 238). Put ka vlasti i kroz vlast – od vremena Broza, preko Stambolića, Miloševića, do Đinđića i Živkovića – počiva na stamenim temeljima zavičajnih veza (izviđači, mladi istraživači, lokalna vlast, poslovni krugovi, zemljaci u svetu), preuzimanjem dela rukovodstva (i imovine) omladinske organizacije Srbije prilikom osnivanja stranke (Nova demokratija, kasnije preimenovana u Liberali Srbije) i bliskim vezama s uticajnim osobama (Ćosić, Bećković, Crnčević i dr.), crkvenim vrhovima i intenzivni kontakti s diplomatskim krugovima. Tako je dospevao do mesta predsednika Valjeva, potpredsednika Vlade u Miloševićevo i Đinđićevo vreme, kada je bio i ministar unutrašnjih poslova.
Od prvog službovanja u SDB-u do najvišeg mesta u policiji, Mihajlović je bio u prilici da iznutra uoči njenu moć. Služba je, svedoči on, „imala svoje saradnike, mangupe i kriminalce u svim porama društvenog života i veoma brzo se instalirala u sve političke stranke i organizacije. Ljudi pod kontrolom Službe postali su lideri, funkcioneri, savetnici, šefovi obezbeđenja i aktivisti nove demokratske političke scene, alfa i omega, vrhovne moralne sudije u našem društvu. A glavna uloga im je bila da kompromituju zdrave političke snage, prave lidere i nosioce promena, prave reformatore, koji su mogli da ugroze režim i njihov status“ (I, 450–451). Mihajlović uočava postojanje „eskadrona srmti“ i da su na delu bili „zverski poslovi“, da u tome važnu ulogu imaju pukovnik Milorad Ulemek Legija i potpukovnik Zvezdan Jovanović Zmija, optuženi za ubistvo Đinđića, ali ne tumači poreklo njihovih činova, karakter i sudbinu hijerarhije kroz koju su napredovali. Kao najviši funkcioner policije nastojao je da je reformiše, oslobodi od balasta prošlosti, i da se obračuna s mafijom. U tom pogledu naročito je važno hapšenje Miloševića. Interesantno je pak da slične odlučnosti nije bilo u hapšenju generala Ratka Mladića. Sam Mihajlović veli: „Neću da budem taj koji će da izazove otvoreni sukob sa vojskom“ (II, 190). (Ministar ništa ne kaže o tome da li je i istraga o ubistvima Slavka Ćuruvije, Ivana Stambolića i zagonetnoj smrti sudije Nebojše Simeunovića takođe bila riskantna). Dramatični su bili i sukob s „crvenim beretkama“, atentat na Đinđića i operacija „Sablja“. Od svega toga jedino je atentat svršeni događaj, sve ostalo je nedovršeno a neizvesno je dokle je stiglo. Zadovoljan efektima „Sablje“, koja je sprečila nastavak operacije „Stop Hagu“ (II, 410) Mihajlović je očekivao uspešnu operaciju „Skalpel“, koja je trebalo da se obračuna s finansijskim kriminalom (II, 480–484). I sam Mihajlović kaže da mnogo toga nije napisano, jer za to nije došlo vreme.
I Mihajlović daje prilog sociometrijskoj slici odnosa u vrhovima vlasti. Uz visoko mišljenje i uglavnom poštovanje Đinđića, Mihajlović smatra da je on preuzeo „Miloševićevu mafiju“ (I, 553). I van knjige, u javnim istupanjima, on ističe: „Đinđićevi kontakti otežavali su mi borbu s mafijom“ („Evropa“, 30. jun 2005). Inače, zamera mu da „sve radi sam“, sve u znaku vladavine „volje vođe“ (II, 305). Ni o Koštunici nema povoljno mišljenje, veli da je on „sujetniji od Vuka i sebičniji od Đinđića“ (I, 540), i da je „šekspirovski odlučio da sedne u stolicu mrtvog Đinđića“ (II, 527). Najomraženiji su – Šešelj („došljak“ u Srbiju, „Velika Štetočina“) i Dinkić, kojem posvećuje zamašan deo knjige (II, 575–597), naročito oko Nacionalne štedionice, inače privatne firme, preganjajući se s njim oko toga ko ima više firmi i para. Bio je u sporu i s Velimirom Ilićem i Nebojšom Čovićem (II, 435–443).
Čitav oktobarski poduhvat Mihajlović dočarava kao „izgubljenu bitku“, a poentu stavlja na potpuni lični poraz, „kao ministar policije izgubio sam bitku sa srpskom mafijom, sa medijima, sa svojim kolegama iz politike“ (II, 224). „Još manje sam uspeo“, ističe autor, „u mojoj osnovnoj misiji – potrebi sveopšeg ‘preumljenja’“ (II, 225). Posmatrajući Srbe kao celovitu osobu (organsku celinu), Mihajlović smatra da su Srbi dugo bili plen raznih laži koje su ih održavale u infantilnom statusu, te da je neophodno sazrevanje, otrežnjavanje, priznanje sopstvenih grehova i pokajanje, što se podrazumeva pod „preumljenjem“. Ovome je posvećeno završno poglavlje knjige – „Hajde da se ne lažemo“ (II, 627–646). Bez upuštanja u tokove autorovih misli, neka to ostane književnim kritičarima i istoričarima, za stanovište jedne od glavnih ličnosti DOS-a bitno je da on oslonac za „preumljenje“ čitave nacije nalazi ponajčešće u misliocima kao što su Nikolaj Velimirović i Matija Bećković. Uopšte se ne pita da li je moguća bilo kakva sinteza „srpskog bića“ u kojoj bi isti status imali, na primer, Zoran Đinđić i Vesna Pešić, odnosno Velimirović, Bećković, Ćosić, Crnčević i sl.
Kada već priznaje konkretne poraze i neostvarenu (odloženu) misiju, u kazivanju Mihajlovića ima i nečeg što je, po nekoj višoj nužnosti, već uspela stvar. To je liberalizam kakav je negovala Nova demokratija (odnosno Liberali Srbije), čiji je on vođa. Prema Mihajloviću, suština liberalizma u Srbiji je „kontrarevolucija, tj. povratak sa komunizma na kapitalizam“ (II, 598). Tu je pobeda neminovna. „Sutra će svi u Srbiji biti kapitalisti. Vreme je za revanš“ (IKI, 616).
Glavni akteri promena nisu, prema vlastitim kazivanjima, imali programsku platformu promena. Nije bilo rasprava, ni u pojedinim strankama ni unutar koalicije. Zašto? To pitanje citirani autori i ne postavljaju. Niti se pitaju o vizijama promena, osim neodređenih stavova o putu u Evropu… Imajući u vidu šta jedni o drugima misle (i pišu), očigledno da među njima nije ni postojala neka karika koja ih čvršće povezuje u zajedničkom poduhvatu, niti traže kakvu trajniju kariku sa građanima koje su pokretali i predvodili. A kako izgleda stvarnost u kojoj su akteri nove vlasti delovali i koju su i sami oblikovali?
Zagonetna tranzicija
Za analitički pristup stvarnosti, svakako, nisu upotrebljivi propagandni slogani poput Srbije kao „lidera na Balkanu“ ili „balkanskog tigra“, kao ni žalopojke: „sve je propalo“, „čista katastrofa“. Nisu od koristi ni krajnosti u procenama: „sve se promenilo“ ili „ništa se nije izmenilo“ („sve je isto samo njega nema“). Procene da se ništa nije promenilo su apsurdne. Za samo desetak godina, kroz nekoliko ratova, nestala je zajednička država i nastaju nove, stotine hiljada ljudi je ubijeno ili osakaćeno, milioni su opljačkani i raseljeni. Promenjeni su i ljudi na vlasti, srušen je i Milošević, u zatvoru Haškog tribunala su uz njega i mnogi drugi vlastodršci. Na čelu nove vlade bio je Zoran Đinđić, pa je ubijen. Potom je premijer postao Koštunica, uz koga su se vratili na vlast i delovi nekadašnje vlasti (SPS, SRS, SPO). Dakle, nema činjeničke osnove da se govori kako nema promena. Ima, ali kakvih?
Velika pažnja poklanja se i osobama na vlasti, o kojima se u razuzdanim medijima svašta može reći, pa nastaje iluzija da se o svima sve zna, a da se tako sve zna i o društvu i državi. Izmiče pažnji, međutim, da tamo gde se može nekažnjeno ubijati i pljačkati i nema države kao civilizacijske ustanove koja državljanima garantuje pravo na život i na svojinu, a i da je i sama struktura društva u burnim promenama.
Ako nema države u pomenutom smislu, to dabome ne znači da nema vlasti. Ima vlasti, i te kako, ali ona je bez ustavnog okvira, jer je stari faktički stavljen van snage a novi ustav nije stvoren. Nude se i opaki imitatori države – razni moćnici s oružanom pratnjom, koji presuđuju o tuđim životima i imovini – ali, to je karikatura od države („gangsterska država“).
Pogledajmo sadašnju konstelaciju vlasti koja i nije tako misteriozna kako se pretpostavlja. Naime, jasna je podela „sektora“ vlasti između stranaka vladajuće koalicije. Najjača stranka, DSS, monopolizuje unutrašnje poslove, G17 plus finansije, a i ostale stranke su, po stranačkom ključu, dobile određene resore. Fiksirana je i teritorijalna podela vlasti, koju monopoliše ova ili ona stranka, i to ne samo iz vladajuće koalicije, nego i iz opozicije. Tako, na primer, DS „ima“ Beograd, a SRS Novi Sad. U mnogim mestima nastale su i neočekivane koalicije, upravo u podeli „kolača vlasti“ ma koliki on bio. I narodni poslanici, poznati po svadljivosti, pokazuju visoki stepen interesne povezanosti, naročito u odbrani i uvećanju privilegija. I kada su vrhovi stranaka u zavadi, recimo DS i DSS, praktikuje se osobena kohabitacija. U svom domenu suvereni su i najveći bogataši, svejedno da li ih nazivaju „kontroverznim biznismenima“, „tajkunima“, „oligarsima“ ili naprosto „mafijašima“. I najobičniji članovi stranaka mogu da računaju na izvesne pogodnosti, od zapošljavanja, školovanja dece, do raznih prednosti u poslovanju. I najmanje privilegije koje donosi vlast izgledaju tim veće što raste opšte siromaštvo.
Fiksiranje i održavanje određenih domena moći neodoljivo podseća na strukturu staleškog društva iz razdoblja feudalizma, pa se stoga sve češće čuje tvrdnja o refeudalizaciji društva (iako nedostaje suveren – knez, kralj ili car). Uočljiva je još jedna sličnost s feudalizmom, a tiče se svojine. Naime, nekada dominantna društvena svojina, koju priznaje i sada važeći ustav iz doba Miloševića, nije ukinuta novim ustavom, već je nižim normativnim aktima (zakonima i uredbama) faktički stavljena na raspolaganje vlastodršcima. Zbog toga oni liče na novu vlastelu (u doslovnom smislu reči, a ne u smislu plemstva ili aristokratije). U raspolaganju i rasprodaji društvene imovine učestvuju grupe i pojedinci srazmerno faktičkoj moći koju poseduju. Predmet svojine mogu i da unište (abusus), a ne samo da njome upravljaju (usus) i ubiraju plodove (fructus). Uz malobrojne magnate u sferi prometa, vaskrsavaju i neki novi baroni ili spahije, poput južnoameričkih latifundista, kao posednici hiljada hektora zemlje. Na srednji vek podseća i obnova ideje o savezu Crkve, Vojske i Krune. U tom sledu, raste i netrpeljivost prema drugim verama i crkvama i satanizovanje drugih ideja i ideologija, ne samo komunizma već i liberalizma. Kao što u srednjem veku nije sve bilo pokriveno tamom, nego i razigranim pučkim svetkovinama, tako se i sada obnavljaju slične svetkovine (vašari, festivali i sl.). A tokom srednjeg veka postojali su beskrupulozni najamnici, naročito u vreme njegovog sutona i u osvit modernog doba – kondotjeri – osobe koje su za novac spremne bukvalno sve da urade (tržište „kadrova“ – naročito poslanika i novinara – jedino je razvijeno tržište). Kao da nema više sistema vrednosti, a ne vidi se koji sistemi faktički postoje…
Zagonetka naše tranzicije, pored onih koje ima svaka tranzicija, odlikuje se i paradoksom da se istovremeno s brzim promenama u raznim smerovima, održava stanje trajne privremenosti, postojanost haosa i bezdržavlja. Naime, kako smo u našem listu često ponavljali, tamo gde ubijanje i pljačkanje nije jasno sankcionisano, što karakteriše državu kao sistem legitimnog monopola na fizičku silu, onde nema države kao civilizacijske ustanove.
Naš glavni problem nije teško uočiti koliko ga je teško rešiti. Naime, država kakva je nekada postojala – partijska država – razorena je uoči i tokom ratova. Od nje su ostali samo delovi represivnog aparata oko kojih se otimaju novi vlastodršci (ili vlastela) kako bi uvećali svoju privatnu imovinu i imali što većeg udela u faktičkom raspolaganju preteklom društvenom svojinom i otimanju bilo čije svojine. Budući da u bezdržavno stanje investiraju svoje interese, vlastodršci nemaju interes da se okonča stanje haosa i bezdržavlja. Čak i kada nevoljno pristanu na govor o novom ustavu, ograničavaju se na njegovu fasadnu ulogu, kao zaklon za samovlašće, kakvo je vladalo u inače omrznutom komunizmu i partijskoj državi a tako omiljeno u višepartijskoj državi – bez države.
To je karika koja spaja vlastodršce i razne centre moći, iako među njima traju neprekidne svađe i afere.
U tehnologiji održavanja haotičnog stanja važno mesto imaju Kosovo, sukobi s okolinom (Crna Gora, Makedonija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina), kao izgovor za „odlaganje“ uspostavljanja jasnih okvira vlasti. Tobože, bez jasnih granica i pune suverenosti nema države, pa se zato i odlaže donošenje novog ustava.
A šta je povezivalo građane, ima li nekih karika među njima? Brojna istraživanja ipak pokazuju da su građani, kada su glasali protiv Miloševića, i kada su kretali u duge i riskantne proteste i demonstracije, najviše govorili o normalnom životu u normalnoj državi, bez bilo kakve utopijske vizije o idealnom životu, društvu ili državi, ili s jasnom težnjom da se podvuče crta pod razdoblje haosa – nasilja, zločina i pljačke. Mitinzi i „šetnje“ 1996/97, opet mitinzi i demonstracije 1999/2000, nagoveštavali su nastajanje i bujanje izvesne „energije“, ali bez njene jasnije artikulacije i truda oko njenog negovanja, ni u alternativnim organizacijama i medijima, pa je stoga nepouzdano određenije govoriti o njenom karakteru i mogućnostima trajanja. Kod onih koji izražavaju svoje nezadovoljstvo, pa i očajavanje, zbog neuspeha, često se dati oblici vlasti poistovećuju s politikom „kao takvom“, pa se izliva prezir i odbacivanje svake politike, pa i one koja bi uspostavljala veze među samim građanima, a to su one karike o kojima se pitamo. Bez uvida u to, malo znamo o realnim izgledima pozitivnih promena. Naime, kako to zapaža Vesna Pešić, jedan od najviđenijih lidera opozicije, nije nikakvo čudo restauracija starog režima, kako ona kaže, kontrarevolucionarnih snaga čak ne čudi ni ponašanje Koštunice i njegovog DSS-a, ali iznenađuje nestajanje karike koja je povezivala građane i predvodnike revolucije, DS-a, koji se, veli Vesna Pešić, opustio u datim okolnostima i ponaša kao učmali bubreg u loju, što prevratnički pokret lišava inicijalne snage i omogućuje „vremeplov u prošlost“ („Danas“, 23. avgust).
Ima li izlaza, pitamo se po ko zna koji put?
(Ne)potreban ustav
Kada na naslovnoj strani najtiražnijeg lista pročitamo naslov „Svi strepe od ustava“ („Večernje novosti“, 22. avgust) to možemo videti kao znak pometnje među vlastodršcima a i kao sugestiju javnom mnjenju da u politici, uopšte, uvek vlada samo pometnja. U delu javnosti, međutim, ima i drukčijeg pristupa ustavu.
U javnom opticaju je, u proteklih pet godina, deset nacrta ustava, manje ili više razrađenih tekstova. Autori su: Beogradski centar za ljudska prava, profesor ustavnog prava Pavle Nikolić, Forum iuris, Demokratska stranka, Demokratska stranka Srbije, Ustavna komisija Narodne skupštine Srbije, Liberali Srbije, G17 plus, Vlada Republike Srbije i Grupa stručnjaka predsednika Republike (videti: Predlozi za novi ustav Srbije, priredio Zoran Lutovac, izd. Friedrich Ebert Stiftung, I-II, Beograd 2004/05). Priređivač smatra da „postoji gotovo opšta politička saglasnost da nam je potreban novi ustav“, ali da još uvek ne postoji saglasnost o tome na koji način bi ga trebalo doneti, niti kakav bi trebalo da bude njegov sadržaj (str. 11).
Solidan stručni kapacitet autora sugeriše pretpostavku da postoji upotrebljiva pravna i politička osnova za izradu predloga novog ustava. Mnogo je podudarnih stavova: ljudska prava, demokratija, decentralizacija vlasti. Izražena je potreba za diskontinuitetom s bivšim režimom i njegovim ustavom (iz 1990). Legitimne razlike u nekim stavovima (oblici vladavine, decentralizacija i sl.) mogu se razmatrati tokom pripreme predloga ustava i njegovog donošenja. Izostaje, po pravilu, predviđanje načina ustavne promene. Samo nacrt ustava profesora Pavla Nikolića i nacrt Liberala predviđaju ustavotvornu skupštinu kao njegovog donosioca, G17 plus je pominje kao jednu od dve mogućnosti, a Forum iuris najopširnije razmatra mogućnost legitimne i legalne promene (str. 101–109 i 167–168), kombinujući sadašnju i novu proceduru, predlog Vlade čak predviđa da ustav donose građani Srbije (II, 9). U ostalim nacrtima se ne predviđa procedura donošenja novog ustava. Inače, Narodna skupština je 30. marta 2004. donela odluku o pristupanju donošenju novog ustava Republike Srbije i imenovala Odbor za pripremu predloga („Službeni glasnik“ 35/04). A u predlogu Vlade iz iste godine naglašava se da „Ustav od 1990. nesumnjivo predstavlja najozbiljniju institucionalnu smetnju za potpuni demokratski preobražaj Srbije“ (II, 53).
U većini nacrta se ističe građanin kao nosilac suvereniteta i akter stvaranja i funkcionisanja države, ali se ne predviđa njegova uloga u inicijativi za donošenje novog ustava, i to građanina izvan stranaka i u strankama. Dakle, debata u strankama i van njih, koje još nema, mogla bi da formira i izrazi političku volju za ustavnu promenu. Takva debata ne mora da se vodi oko svih ustavnih tema niti oko mnoštva predviđenih ili novih predloga, nego oko nekih ključnih načela, kao što su, recimo, pravo na život i pravo na svojinu, koja predviđaju svi nacrti, ali nedostaje odgovor na pitanje kako su ova prava bila ugrožena i kako se mogu zaštititi? Šta ih je ugrožavalo pre ratova, tokom ratova i nakon njih? Kako se prepliću nasilje, zločini i pljačka, kakvi su otpori tome bili i kakvi su danas? Šta je delatna alternativa? Posebno je važno raspraviti sudbinu nekada glavnog oblika svojine – društvene svojine – čiji opstanak ne predviđa nijedan nacrt, ali ne predviđa ni način njenog nestajanja iz ustava, a još više iz realnog života, a ona je bila i ostala zakon za razne zloupotrebe. Zasebna tema za javnu raspravu je blokada (i deblokada) ustavne promene. Ko je i zašto sputava, u čemu su sličnosti i razlike među blokatorima i mogućnosti njihove evolucije? Zašto je DS najpre proklamovao ideju o izborima za ustavotvornu skupštinu, čak je najavio i kampanju u tom smeru (27. februara 2005), pa se ućutao? Kakav je stav drugih stranaka prema toj ideji? Iz vrha SPO-a dolazi ideja da se sadašnja Narodna skupština proglasi za Ustavotvornu i tako obavi posao. Funkcioner G17 plus i predsednica skupštinskog odbora za evropske integracije Ksenija Milivojević alarmira javnost da je stav EU-a da je uslov za pregovore o pridruživanju donošenje novog ustava, te da je neophodno deblokirati „ustavnopisački proces“ („Dnevnik“, 25. jul 2005). Da li je u EU-u promenjen stav o ustavu, jer se to, u proletos usvojenom tekstu, ne pominje kao uslov za pregovore. Naime, u dokumentu koji je proletos pompezno slavljen (videti dokument Evropske komisije: Radni papir Komisije. Izveštaj o spremnosti Srbije i Crne Gore o zaključivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom, neautorizovani prevod, Brisel, 12. 04. 2005). A šta je s obavezom i Srbije i Crne Gore, prema Povelji, da donesu svoje nove ustave? S izvesnom pompom funkcioneri Vlade najavljuju nastavak pregovora 5. oktobra, na godišnjicu „oktobarske revolucije“, a istovremeno iz istih krugova se zahtev EU-a označava, ni manje ni više nego kao – ucena („Nedeljni telegraf“, 17. avgust). Vlada, dakle, poveća zbrka.
Da li je tačan nalaz jednog od eksperata G17 plus, Čedomira Antića, koji zapaža „odsustvo bilo kakve svesti širokih slojeva srpskog građanstva o neophodnosti ustavnih promena“ (Nova srpska politička misao. Analize, 2/2005, str. 25)? Da li sondaže javnog mnjenja, naročito rejtinga pojedinih stranaka i političkih vođa, tačno izražavaju ideje, interese i stavove biračkog tela?
Jedan od najglasnijih protagonista ideje o izborima za ustavotvornu skupštinu, Zoran Lutovac, iz vrha DS-a, zalaže se za bazični konsenzus o temeljnim vrednostima i ključnim pravcima razvoja, koji treba graditi u dijalogu s građanima, i to prvenstveno oko definisanja svojine i načina privatizacije (isto, str. 17–22). On smatra da diskontinuitet sa starim pokretom otvara prostore i nekadašnjim vladajućim strankama, SPS-u i SRS-u, da „okrenu novi list“ (str. 11). Da li one zaista pokazuju političku volju u tom smeru?
U traganju za relevantnim odgovorima na postavljena pitanja, merodavno je i iskustvo Saveta za borbu protiv korupcije, koji je formirala Vlada Zorana Đinđića na početku svoga rada očekujući da on može, kao prelazna institucija, pridoneti stvaranju stabilnih institucija u regulisanju delovanja vlasti. I pored početne pasivnosti Saveta, čemu je doprinela i smrt premijera (ubijen je baš u trenutku kada je dolazio na sednicu Saveta, 12. marta 2003), on je u proteklim godinama, uprkos povremenom nerazumevanju, čak i napadima pojedinih funkcionera vlasti i dela medija, svojim izveštajima o konkretnim pojavama ukazivao i Vladi i javnosti ne samo na konkretne fenomene već i na njihove korene i moguća rešenja (videti knjigu dokumenata Korupcija, vlast i država, I–II, koju su priredili Verica Barać i Ivan Zlatić). Za razliku od korupcije u zemljama sa stabilnim poretkom, priređivači jasno ukazuju na suštinu problema u Srbiji, naime da još nije postavljena ni minimalna normalna država koja bi bila u stanju da kontroliše korupciju. A dokle god vlast nema jasna institucionalna, ustavna i zakonska ograničenja, na delu je korupcija kao ničim ograničeno „kvarenje vlasti“ (što je izvorno značenje korupcije). Za razliku od senzacionalističkog i aferaškog pristupa korupciji, gde je cilj da se pojedinci i grupe oblate i uklone a da se način vladanja ne izmeni, Savet je proteklih godina zastupao načelno stanovište da korupciju nije mogućno iskoreniti, ali se može staviti pod nazor nastajućih institucija. Kao pouzdano merilo ograničavanja korupcije, Savet je isticao javni interes koji normalna država štiti i zastupa. Zbog istrajne načelnosti, Savet a pogotovo njegova predsednica Verica Barać, često je izložen napadima, pa i tužbama. Izbegavajući imitaciju policijskih metoda, temeljiti izveštaji i javni gestovi Saveta ukazuju na pravce mogućih rešenja složenih problema tranzicije, a to se, ipak, podržava u jednom delu javnosti, pa i u jednom delu pravosuđa.
U delu javnosti, u kojem se nalazi i „Republika“, već dugo se vodi debata o putu Srbije ka normalnom životu (videti brojeve 336–337, 338–339, 340–341, 346–347, sve u 2004. godini) i o putu ka novom ustavu (počev od broja 300–301, za 2003. godinu, pa 350–351, 352–353, 354–355). Verovatno ni najverniji čitaoci „Republike“ ne pamte sadržaj brojnih članaka i debata. Pomenimo samo bitne ideje: novi ustav treba da počiva na konsenzusu društvenih i političkih činilaca o neophodnosti, pre svega, prava na život i svojinu, neophodan je diskontinuitet sa „starim režimom“, i da taj posao od najvišeg javnog interesa najbolje može da obavi slobodno izabrana ustavotvorna skupština. O tome su izrazito uverljivo i argumentovano govorili naročito profesori prava Pavle Nikolić i Vesna Rakić-Vodinelić, profesori političkih nauka Nenad Dimitrijević i Milan Podunavac, a i drugi autori. Sličnih ideja i obrazloženih stavova ima i u drugim medijima, samo ih valja pažljivije čitati i – sabrati u smislenu i delotvornu celinu.
O neophodnosti raskida s prošlošću i utemeljenja normalne budućnosti oglašavaju se razni akteri, politički i nepolitički, a iz raznolikog „civilnog sektora“. Radnici-akcionari, kojih ima više stotina hiljada, već godinama se istrajno bore za svoja vlasnička prava na akcije, pravo na upravljanje svojim vlasništvom, za svoja radna mesta i prosperitet svoje firme, a time i za razvoj nacionalne privrede. Koliko je među njima razvijena potreba za novim pravnim i političkim okvirom? Naporedo s borbom za svoje interese i za svoja prava, i među njima je sve primetnija svest o neophodnosti stvaranja novog – ustavnog – okvira koji će ukloniti sadašnje razmere uzurpacije vlasti i vlasništva.
Verovatno i među akterima restrukturacije firmi nekadašnjih industrijskih „divova“ u društvenoj svojini ima onih koji povezuju brigu za svoje interese s vizijama neophodnih promena.
I među mladima koji su nedavno stekli biračko pravo, a smanjila im se mogućnost odlaska u svet, svakako ima onih koji brinu ne samo o sebi već i o opstanku i razvoju svoje zemlje.
Za očekivati je da i među brojnim preduzetnicima u raznim oblastima proizvodnje (i u „sivoj zoni“) ima onih koji nisu motivisani samo za „lov u mutnom“, već su zainteresovani i za civilizovana „pravila igre“.
Nije isključena ni mogućnost da izbiju i veći nemiri, s novim rizicima pometnje i razaranja, ali i iz takvog haosa bi se, kad-tad, potražio izlaz kroz donošenje novog ustava.
Sažeto rečeno, različite težnje za zaštitu i ostvarenje konkretnih interesa, povezane s javnim interesom Srbije da raskine s razdobljem haosa i bezdržavlja mogle bi biti ona karika koja ih povezuje u zajedničkom poduhvatu da napokon normalno žive u normalnoj državi. Koliko je to realno mogućno pokazaće javne debate o ustavu, onoliko koliko ih zaista bude.
Novi ustav je proteklih godina mogao biti ona karika koja povezuje građane i političare u zajedničkom poduhvatu korenitih promena, ali je ona nestala pre nego što je nastala. Može li danas biti drukčije?
Ovaj ogled preuzet je iz septembarskog dvobroja časopisa „Republika“