Karika koja nedostaje

Nije to bilo malo iskušenje: u petooktobarskom prevratničkom metežu pojavila se šansa da se Državna bezbednost (MUP Srbije; druge i nema…), aparat od koga su vrli opozicionari DOS-a i ostalih koalicija i stranaka deset godina gaće punili od straha – preuzme konačno, u ruke demokratske i narodne. Nije da signali u tom smislu nisu stizali i pre prevrata: setimo se samo kako je celo leto 2000. godine Služba državne bezbednosti sedela za svojim pisaćim stolovima (i sa slušalicama na ušima), ne mrdajući prstom da spreči ono što se već ocrtavalo na oblačnom septembarskom horizontu. A da su mogli, ako ne da spreče, ono da značajno otežaju – mogli su, ne zavaravajmo se. Sa ove distance izgleda sve više kao da je neko u „bezbednosnoj zajednici“ procenio da je Miloševiću istekao rok trajanja; taj neko nije nužno Rade Marković niti je nužno samo jedno lice. U svakom slučaju, policija se celo proleće i leto 2000. godine bavila klincima iz Otpora. Operativno-taktički gledano, bila je to gumena kost bačena policiji da je glođe; slaboumna kampanja trusta pilećih mozgova iz JUL-a protiv Otpora kao „fašističke i terorističke organizacije“ samo je olakšala tu diverziju (izvorno značenje: skretanje pažnje). Služba je za to vreme ćutala i slušala; i verovatno je usput Miloševiću puštala zvuke koje je želeo da čuje, jer je već bilo notorno poznato da ne voli loše vesti.

ČETIRI MESECA PAUZE: Posle petog oktobra Zoran Đinđić će tvrditi kako je njegov najbolji drug čije je ime Legija spasao otaõbinu; ovih dana je jedan oficir antiterorističke jedinice 63. padobranske brigade donekle cinično izjavio da još ne znamo kakva je naređenja Legija dobio tog dana… U svakom slučaju, stekao se utisak kako je Đinđić infiltrirao Službu – ako ne na na vreme, a ono u poslednjem trenutku; ako ne vrh, a ono oružanu ruku Službe. Ko je sve iz obaveštajno-bezbednosne zajednice (policija, DB, Vojska) bio upoznat sa prevratom i ko ga je podržao – saznaće se jednoga dana; za sada ima kandidata za prvoborce na desetine. Svako kandiduje svoje: Vojska i MUP podjednako, pa smo se kadrovski usrećili sa raznima – od Nebojše Pavkovića do Sretena Lukića.

Predsednik SRJ Vojislav Koštunica, onako iznenađen kakav je bio tada i onako impresioniran „ljudima od akcije“ (Kobre i ostali) koji su se skupili oko njega pošto je inaugurisan, došao je do zaključka da mu je Đinđić ispred nosa oteo sve operativne pozicije. Tako je zadržao Nebojšu Pavkovića sa sve ženom, stanovima, kućama, kadrovima iz Treće armije i Prištinskog korpusa bez Prištine i odlikovanjima, a sa Radom Markovićem je sklopio „dogovor“ da ostane na čelu Službe do izbora nove vlade Srbije. Danas Zoran Đinđić tvrdi da je Rade Marković umalo ostao na čelu Službe i posle decembarskih izbora, a drugi pouzdani izvori kažu da je bio u najužoj konkurenciji za mesto Koštuničinog savetnika za nacionalnu bezbednost odmah po prevratu…

Samo ta „dogovorena“ četiri meseca Rada Markovića bila su dovoljna da nastane nenadoknadiva politička i operativna šteta; o Vlastimiru Rođi Đorđeviću i Nebojši Pavkoviću i da ne govorimo. Prvi je anticipirao saradnju sa Hagom i na vreme se izgubio u pravcu bivšeg SSSR; drugi i dalje predstavlja šum u sistemu, sablažnjavajući Koštunicu i Kabinet raznim ponudama, hipnotišući ih kao zmija žabu. Četvoromesečni trijumvirat u izvršnoj vlasti Srbije naneo je još veću štetu: paraliza u Ministarstvu unutrašnjih poslova odložila je neophodne korake dok nisu postali skoro besmisleni; te se stvari rade odmah. Da je urađeno odmah, pre sazrevanja sukoba DSS-a sa ostatkom DOS-a, strateški dugoročni cilj reforme Službe ne bi bio žrtvovan sitnim politikantskim interesima koji su – između ostalog – doveli i do one nesrećne afere sa Gradimirom Nalićem kao kandidatom za ministra unutrašnjih poslova.

ZAKON ĆUTNJE: Vratimo se tom strateškom i dugoročnom cilju; on je i dalje dostižan, ali uz mnogo više napora i pameti. Reč je tome kako od postojećeg bezbednosnog aparata stvoriti nešto prilagođeno demokratskim normama i vladavini prava; kako taj aparat učiniti poštenim, efikasnim i imunim na politikantske uticaje i iskušenja. Kao svaka ljudska institucija, i Služba je više od pukog zbira pojedinaca (to se zove sinergetski efekat): u tih trinaest godina nove uloge pod Miloševićem razvila je nagon za samoodržanje i unutrašnju koheziju, kao, uostalom, i drugi segmenti sistema u etatizmu. Kriminalizacija Službe, njena upotreba u ratovima van zemlje i u zločinima u zemlji, stvorila je atmosferu deljenja krivice: svi smo umočili, pa smo svi i solidarni; to je atmosfera zločinačke organizacije, sa zakonom ćutanja. Drugim rečima, delegitimisane su institucije, što je već dovoljno strašno: Služba je činila najteža krivična dela i to se smatralo kao normalno (vidi odbranu Nenada Bujoševića u slučaju Ibarske magistrale; vidi slučaj sa 600 kg heroina…); još strašnije je, međutim, što je takva Služba preuzeta onakva kakva je nađena, uz određene kadrovske poteze i hapšenja koji su veoma daleko od potrebnih za ponovnu legitimizaciju institucije. Preciznije: to što je deset načelnika uprava u DB-u smenjeno nije veliki korak; ono što je pohapšeno i/ili krivično prijavljeno odnosi se na samo jedan zločin – Ibarsku magistralu – a i tu očigledno nedostaju neka ključna lica, što ne baca najbolje svetlo na Vladu Srbije, jer se zna o čijim prijateljima je reč. Jedan od dokaza da Služba smatra kako je ostala nedodirljiva i izvan kontrole – bez obzira na svoju dinamičnu i neslavnu prošlost – jeste i slučaj Momira Gavrilovića: trebalo je da MUP Srbije svojim operativnim radom na terenu otkrije detalje Gavrilovićeve biografije koji su Državnoj bezbednosti morali biti i te kako poznati od početka, ali se njen načelnik pravio da ih ne zna.

Aktivan otpor Državne bezbednosti kao institucije prema kopanju po njenoj prošlosti zanimljiv je fenomen. Samo taj otpor trebalo bi da bude dovoljan razlog za interes nove vlasti i neki bivši radnici Službe to su i očekivali: na pitanje vašeg novinara proletos, posle pronalaženja onih 600 kg heroina – koliko očekuje da će nova vlast preispitivati poslove Službe unazad, jedan bivši visoki funkcioner DB-a rekao je vidno zabrinut: „Do Osme sednice“. Čoveka bi trebalo poslušati (pesimisti su uglavnom u pravu), jer je period vladavine Rada Markovića (1998–2001) tek poslednja faza iste bolesti.

Pretresanje i analiza rada Državne bezbednosti od Osme sednice do danas, a sa tačke gledišta Krivičnog zakona (ako ništa drugo), doveli bi do veoma zanimljivih rezultata i to je jasno svima: najviše radnicima Službe, ali i sadašnjoj vladajućoj koaliciji. Zato niko i nije zainteresovan: Koštunica i DSS zato što proteklih desetak godina vide kao propast inače dobrog projekta u pogrešnim rukama i sa pogrešnim vođstvom; Đinđić i ostali oko njega zato što misle da će kompromitovanu Službu lakše držati pod kontrolom i zato što su i dalje impresionirani ulogom i moći Službe u Miloševićevo doba. Priča o reformi Službe i njenom pretvaranju u neku vrstu Vladine agencije izvan strukture MUP-a ponavlja se u redovnim razmacima; obećava se novi zakon o unutrašnjim poslovima koji će to regulisati; sa visokih mesta u Vladi čuju se redovni utešni zvuci na temu „ma ne mogu Oni ništa kad se Zakon jednom donese“ itd, a stanje traje bez promene.

U celoj toj sve sporijoj priči kao da se igra na polagani zaborav: političari obećavaju i pravdaju se – ruku na srce uverljivim – objašnjenjima kako je, eto, ogromna institucionalna inercija u pitanju; Služba se ućutala posle prvih otvorenih i jasnih poruka Gorana Petrovića, novog načelnika, iz kojih je bilo jasno da oni misle kako su učinili dovoljno ustupaka novoj vlasti i da sada treba da ih se pusti na miru. Tu i tamo iscuri poneki detalj, kao što je zanimanje Službe za štrajk zdravstvenih radnika u slučaju Doma zdravlja Voždovac; taj nezgrapni potez ukazuje na neku ponudu, gest dobre volje prema Đinđićevoj vladi. Bilo bi korisno ako bi se Vlada izjasnila oko toga je li taj potez Službe bio tražen – ili spontano ponuđen. Preko toga su, međutim, prešli svi – pa i sindikati; kao da se zaborav polako širi na sve, pa i na peti oktobar.

„MY NAME IS JOVICA STANIŠIĆ„: Ako nova vlast u Srbiji uopšte više ima nameru da Službu državne bezbednosti reformiše i da rasvetli čitav niz teških krivičnih dela za koje postoji osnovana sumnja da li potiču iz te Službe ili ta Služba raspolaže saznanjima o njima, onda će morati da postupi već jednom. Organima unutrašnjih poslova i pravosuđa dostupna su sva tri načelnika Službe u ovih trinaest godina – Zoran Janaćković, Jovica Stanišić i Rade Marković – i dva od tri bivša ministra unutrašnjih poslova (Radmilo Bogdanović i Vlajko Stojiljković), kao i najveći deo bivših i sadašnjih visokih funkcionera Službe i MUP-a. U toj ekipi ličnost od najvećeg interesa za rasvetljavanje prošlosti svakako je Jovica Stanišić, načelnik Službe od 1991. do 1998, u najzanimljivijem periodu. Iz nekog razloga, međutim, njegovo je ime toliko odsutno iz javnosti, iz zvaničnih saopštenja i iz izjava političara da to već probija uši kao pucanj iz heklera. Ako je neko bio na čelu Službe u najkritičnijim vremenima, bio je Stanišić: od osnivanja paravojnih formacija pod kontrolom i komandom Službe; preko slavnog vojevanja po Hrvatskoj i Bosni takođe pod komandom i kontrolom Službe; pa do finansijskih operacija kojima je narod opljačkan, organizovanja monopola nad kritičnim resursima tokom sankcija, takođe u organizaciji ili barem uz podršku Službe; zaključno sa nizom ubistava o kojima je Služba morala znati mnogo više nego što danas priznaje. Ako sutra Jovica Stanišić bude rekao kako pojma nije imao o tome svemu; kako nije imao saznanja o izvršenju krivičnih dela, uključujući i ratne zločine; kako pojma nije imao o finansijskim operacijama Slobodana Miloševića i njegovih saučesnika; kako u životu nije čuo šta su Baõa, Frenki, Fića, Žika, Arkan, Legija (više njih), Obrad, Rođa, puk. Perić i druga kodna imena radila za njegovog načelnikovanja – e, onda ga treba tužiti za kriminalni nemar u vršenju službe. Niko normalan u ovoj zemlji nikada neće poverovati da načelnik Službe nije znao šta se događa u njegovom neposrednom sektoru delovanja.

Ako nova vlast zaista želi da uspostavi vladavinu prava, poštenu policiju i Službu državne bezbednosti kao deo sistema, a ne svojevrsnog partnera demokratski izabranoj vlasti, onda je Jovica Stanišić karika koja nedostaje u procesu razumevanja prave uloge Službe u ovih trinaest godina. Ako se ta uloga ne rasvetli u razumno mogućoj meri, nijedna buduća vlast u Srbiji, pa makar se i sam Milošević vratio iz Haga i pobedio plebiscitarno na izborima, neće biti sigurna sa takvim partnerom. Poruka petog oktobra očigledno je zanemarena, što neće dobro završiti ako se nova vlast ne prene iz svojih sitničavih svađa i ne shvati da Služba ne sme da bude partner u politici, nego instrument pod kontrolom vlasti, koja za njegovo delovanje snosi odgovornost.