Kapetan Dragan putuje, putuje…

Dragan Vasiljković, Daniel Sneden (verovatno i itd.), pojavio se u srpskoj političkoj fauni u proleće 1991. kao elegantna i opasna zverka, misteriozni i nepobedivi vojnik iz belog sveta, pilot, šarmer, ženskaroš i specijalist u stvarima vojnim i obaveštajnim. Na pitanje ko je on, odgovarao bi sa „Kapetan Dragan. Ako bih vam rekao svoj pravi identitet, morao bih da vas ubijem“; sve to uz šarmantan zubat osmeh. Njegovu harizmu u Srpstvu vaskolikom marljivo su i za veoma kratko vreme izgradili Državna bezbednost, njeni i Miloševićevi mediji i njihova prateća propagandna logistika poput Brane Crnčevića i istih takvih kao on. Misteriozni nepobedivi vojnik, Srbin koji je svome rodu došao u pomoć u najtežem trenutku itd., slikao se okolo, rvao se sa međedima za televiziju, puštao za to vreme i za taj kontekst neočekivano odmerene i politički korektne zvuke, lomio srca celom Kolu srpskih sestara i uopšte bio vrisak. Uskoro se pojavio i strip za Srpčad malenu; junaci su bili Kapetan Dragan i njegove „Knindže“. S takvim macanom pobeda je bila zajamčena.

VOJEVANJE I PRIKLJUČENIJE: Pravi identitet Dragana Vasiljkovića i detalje iz prethodnog njegovog života, uključujući i izvod iz krivične evidencije u Australiji, prvo je otkrilo „Vreme“, avgusta meseca 1991, uz saradnju australijskih kolega, a zahvaljujući nekakvoj policijsko-pomorskoj neprijatnosti u Baru (vidi okvir), na osnovu koje smo bili u stanju da složimo podatke. Kasnije, kada sam ga intervjuisao za nemačku televiziju WDR, džentlmenski nam je odao priznanje. Ako je ovde i u to vreme pokušavao da ostavi ikakav utisak, bio je to utisak o „oficiru i džentlmenu“; uspelo mu je u velikoj meri.

Kapetan Dragan bio je višestruki fenomen: društveni, vojni, politički i, hm, kako da kažem… poslovni, je li.

Na društvenom planu odigrao je skoro do kraja ulogu oficira i džentlmena, skromnog (mada ne fanatično) heroja i rodoljuba, šarmera, ženskaroša i poželjnog libidinoznog tipa, dobrotvora i zaštitnika udovica i siročadi. Njegov Fond kapetana Dragana okupljao je oko dvadeset hiljada porodica i članova; nikada nije otkrivena nijedna finansijska zloupotreba. Govorio nam je da je i sam potekao iz doma za decu bez roditelja, kojim je upravljala Ljubinka Šikić, koju je i zaposlio u Fondu. Pazio je jako da ne ispadne šovinista; gnušao se Šešelja i Arkana; govorio nam je (početkom 1993) da „patriotizam nije slikati se s kamom u zubima“, nego raditi u korist svog naroda. Od tužbe za klevetu protiv „Vremena“ odustao je posle jednog jedinog razgovora u sudskom hodniku, gde smo se objasnili da o čemu je tu reč. Naime, nije hteo da se izloži optužbi da je šovinista, što bi bilo ispalo da je ostao pri tužbi.

foto: zoran sinko

Kao vojnik, Dragan Vasiljković tipični je predstavnik britanske škole i tradicije. On je pre svega instruktor i taktičar, ali je iz svoje australijske škole rezervnih oficira pokupio bitna osnovna znanja o vojevanju. Ta će ga znanja i dovesti u sukob sa novim poslodavcima. Kada su ga Jovica, Frenki i Badža angažovali (u proleće 1991), Dragan je očigledno verovao da je tu zaista reč o borbi srpskog naroda u Krajini za opstanak i samoopredeljenje. Uostalom, to je i bio argument njegovih advokata pred australijskim Vrhovnim sudom, a protiv izručenja Hrvatskoj. On, siromah, kao i najveći deo Srba u Krajini, nije shvatio šta je Miloševićeva namera: da Krajina bude samo diverzija, skretanje pažnje sa pravog cilja – bratske podele BiH sa Tuđmanom. To je, uostalom, Bora Jović lepo objasnio u svojim memoarima. Tako je Dragan krenuo da u Golubiću kod Knina, koji je odgovarajuće nazvao Alfa centar, obučava svoju jedinicu „Knindža“ i uskoro ih je poveo u prve akcije. U Glini je došlo do ozbiljne čarke, ali je uspeo, iako se posvađao sa tamošnjom jedinicom JNA koja ništa nije razumela. Hrvatsku Kostajnicu uzeo je bez metka, jer se ZNG povukao dan-dva ranije. On sam tvrdio je početkom 1993. da nijedan civil nikada nije stradao u njegovim operacijama. Štaviše, ispričao nam je, vidljivo besan, kako je u Dvoru na Uni hteo da napravi ad hoc preki vojni sud i da postrelja nekoliko lokalnih zlikovaca koji su dan-dva ranije prvo koristili hrvatske civile kao živi štit, a zatim nekoliko ranjenika masakrirali u lokalnoj bolnici. Već ih je pohapsio, ali su sutradan helikopterom iz Knina doleteli Mile Martić i još jedna važna ličnost koju nije hteo da imenuje i sprečili ga. Sada ga Hrvatska optužuje za ratne zločine i prekršaje pravila ratovanja zbog navodnog maltretiranja i ubijanja ratnih zarobljenika. Postoje, međutim, iskazi hrvatskih zarobljenika, razmenjenih iz Knina u avgustu 1991, dati hrvatskim novinama pod imenom i u navodnicima; ti ljudi hvale Kapetana Dragana kao zaštitnika i dobrotvora. Zna se takođe da je Dragan januara 1993. sa nekoliko svojih ljudi otišao u Knin da pomogne pri hrvatskoj ofanzivi kod Maslenice; zna se takođe da je tada zarobio desetak Hrvata i da ih je uredno – na revers – predao lokalnim snagama. Svega dvojica su stigli do Knina, a ostali nedostaju. Jedan izvor „Vremena“ kaže nam u aprilu 1994: „Znao je kome predaje zarobljenike…“. Kad smo kod toga, Dragan je imao niz primedbi na Martićevu vojsku: „Govorio sam im da se ukopavaju, da utvrđuju položaje. A oni meni kažu: da smo hteli da kopamo, bili bismo ostali na selu.“ Tu dolazimo na glavni spor sa Martićem i Miloševićem: Kapetan Dragan, po svojoj vojničkoj logici, predlagao je u septembru 1991, kada su Martićevi Srbi bili na vrhuncu vojne moći i pobeda, da se vojna prednost pretvori u političku tako što bi se od Hrvatske iznudila neka nagodba, na liniji onog kasnijeg zlosretnog plana Z-4. Iznuda bi se zasnivala na tada veoma uverljivoj pretnji prekidanja hrvatskih komunikacija na linijama Zagreb–Rijeka kod Karlovca i Rijeka–Zadar u Ravnim Kotarima. Naravno da ni Beogradu, ni njegovoj kninskoj ispostavi tako nešto nije ni na pamet padalo. Kapetan Dragan uskoro se vraća u Beograd, praktično najuren iz Krajine; počinje da se bavi humanitarnim radom i da se njuška sa opozicijom. Nema više ni stripova, ni međeda, ni medijske glamurizacije.

Na političkom planu držao se oprezno; skoro pa da je pripadao ekstremnom centru. Šešelja je grdio kao „fašistu“; kaže da mu je bio zabranio da uđe u Krajinu, mada imamo fotografiju njih dvojice u Golubiću. Arkana je prezirao, JNA je (s pravom) smatrao za gomilu budala, a Miloševiću je zamerao skoro sve. Bilo je to vreme kada je na nekim od predsedničkih izbora dobio stotinak hiljada glasova. Ubrzo po povratku iz Krajine počeo je da se zbližava sa SPO-om, a naročito sa Studiom B i Draganom Kojadinovićem; bio je to početak jednog dugog i toplog prijateljstva. Bio je Dragan dobri duh Studija B: kad su im ono oteli onu opremu, bdio je nad Kojadinovićem kao da bi ovaj mogao da se izlane. Tokom nacifašističkog terora Aleksandra Vučića 1998. Dragan je dolazio na suđenja u prekršajni sud u Masarikovoj da pruži podršku Ćuruviji i drugovima; na ulici je posle objašnjavao novinarima da sve to neće dobro svršiti i da je Sloba potrošen. Tokom Petooktobarskog prevrata odigrao je skromnu, ali važnu ulogu kojom se nikada nije hvalio.

POVRATAK U AUSTRALIJU: Što se poslova tiče, tu je bio zaista vešt. Čim se 1991. pojavio u Beogradu, počeo je da se njuška sa Državnom i vojnom bezbednošću i da im kasnije nudi „osetljive“ špijunske i vojne elektronske droćke i ćeresla, jer da će im pomoći da prekrše sankcije EEZ-a na uvoz naoružanja i vojne opreme. Tu je imao kao ortake neka dva nemačka prevaranta (Robert Kaiser i Richard Schneider); taj Bobi Kajzer bio je međunarodna protuva i slikao se po Kninu sa puškom „galil“, sav ofarban po licu, sve vozeći se u čuvenom oklopnom vozu Blagoja Guske, onom vozu što, sećate se, ide i gde nema šina. E, sad: ovi vojno-državni magarci primili su se na Draganove priče, pa im je on prodavao razne špijunske prislušne bube i uređaje za noćno posmatranje prve generacije u vreme kada je na snazi bila već treća ili četvrta generacija. Ti uređaji i ćeresla su se, inače, u to vreme već kupovali poštanskom narudžbom iz novinskih oglasa, na pouzeće. Posle prevrata Dragan se u jednom trenutku priključio Miletu Dragiću kao savetnik u tom poslu sa vojnom zaštitnom i drugom opremom, što je, verujem, bio Dragićev dobar potez: Dragan zna sve o tome. Iz nekog razloga te relacije poremetile su se, a Dragan se bacio na promociju golfa u Srba. Tu je nešto krivo krenulo, kao i sa tim Haškim tribunalom koji se bio prevario da Danijela Snedena pozove za svedoka protiv Slobodana Miloševića. Tamo je predobri i prepošteni kapetan napravio cirkus nebeskih razmera, čega se svi sećamo. Na kraju se Dragan Vasiljković uvredio i otišao u svoju Australiju, jer da Srbi golf ne razumeju. Harizma se bila izlizala do kraja.

Šta je sve zapravo Danijel Sneden posle radio po Australiji – osim petljanja sa golfom – nije najjasnije. Po okolnostima pod kojima je otišao iz Srbije dade se naslutiti da se s njim nešto događa: jednostavno nije bio više onaj isti koga smo poznavali, što se najbolje videlo iz pomenutog haškog svedočenja. Gde je nestao onaj hladnokrvni, duhoviti i britki šarmer koji tako brzo misli, ima smisao za humor i odgovor na sve, tolerantan i pun razumevanja? Dobro: godine prolaze, ljudi se menjaju… A onda je Republika Hrvatska – sa znakovitim zakašnjenjem – odlučila da Dragana Vasiljkovića optuži za ratne zločine iz 1991. i 1993. Šta su to u Državnom odvjetništvu RH o njemu doznali što nisu znali od početka? Imali su obaveštajne agenture i analitiku; zaplenili su skoro sve arhive Martićeve državice; imali su gomile svedoka. Od januara 1993. Vasiljkovića nema na tom terenu.

Tu sad imamo dve linije spekulacija. Prva škola mišljenja, iz Hrvatske, smatra da je bila potrebna neka „veća riba“, ne bi li se te ratne priče podgrejale, pa još i u kontekstu one tužbe protiv Srbije, a za genocid. Kao argument navodi se okolnost da je kao svedok optužbe angažovan izvesni D. Kaurić, poznat odranije kao „profesionalni svedok“ u nekoliko nadasve sumnjivih suđenja Srbima za ratne zločine. Taj je čak izgubio spor za klevetu koji je pokrenuo protiv izvesnog Srbina, koji ga je nazvao lažovom i profesionalnim svedokom. Ta se stvar još razvija i o tome ćemo pisati. Druga škola mišljenja, ona iz Australije, drži da je Danijel Sneden nešto gadno zabrljao u svojoj drugoj domovini i da Australijanci žele da ga se ratosiljaju kako god bilo. Znajući čoveka – to je sasvim moguće, ali nema detalja. Australija, inače, nerado izručuje svoje državljane. Na dvodnevnoj raspravi u Vrhovnom sudu Australije, 29. i 30. marta ove godine, sati su bili potrošeni na fiškalska cepidlačenja: te zašto je okolnost da je neko služio u Hrvatskoj vojsci olakšavajuća za ratni zločin, a okolnost da je neko služio u srpskoj vojsci otežavajuća; te šta je presuđeno u slučaju Šan Či Han protiv NR Kine (čovek je tražio azil, jer želi da ima više od jednog deteta); te zašto je Britanija izručila Španovića itd.; te da li su nalazi OEBS-a o hrvatskom pravosuđu relevantni (veoma su kritični, uzgred). Bilo kako bilo, sud je zaključio da Dragana Vasiljkovića treba izručiti Hrvatskoj, jer da će tamo imati pošteno suđenje. Dobro.

DUGO JEDRENJE: Kapetan Dragan, znajući ga, računao je i na takav završetak te parnice koja se vuče godinama i u kojoj je prosedeo skoro tri godine u ekstradicionom pritvoru. Udaljio se diskretno i nestao. Sad se treba vratiti na početke ove koloritne i živahne biografije. Daniel Sneden, oficir i džentlmen, služio je po raznim mestima južnog Pacifika u sastavu mnogih australijskih vojnih misija i mirovnih operacija. Šarmantan i prijateljski nastrojen kakav je, sigurno je stekao razne kontakte u vojnoobaveštajnom polusvetu Pacifika, ali i raznih zalivskih državica i emirata, kao i u Africi gde je sve radio kao instruktor. Kapetanu u ostavci Snedenu ne bi trebalo da bude teško da se dokopa nekog uverljivog pasoša. Australijski je ostavio sudu; zanimljivo je da mu je i srpski pasoš ostao, za šta nema objašnjenja. Sada čujemo da australijske vlasti pretresaju trgovačke brodove koji plove za Evropu, misleći da bi kapetan mogao da se provuče ka Srbiji. Dragan Vasiljković je, podsetimo se, iskusan pilot i vešt pomorac; Indonezija i druga razna zanimljiva pacifička ostrva blizu su Australije, a i ona je sama po sebi poveliki kontinent. Jedrio je i leteo je Dragan Vasiljković po raznim morima i okeanima, tako da ga se lako može zamisliti u kokpitu neke dugačke bele jedrilice ili male „cesne 175“ (njegov omiljeni avion) kako plovi ili leti nad Pacifikom.