U predsedničkim kampanjama sve se pomalo politizuje, položaj obrva, uverljivost pogleda, to da li su ruke kandidata vlažne dok se pozdravlja s budućim biračima, a kamoli krupna pitanja
Nepune četiri nedelje pre izbora, u ponedeljak 17. maja, DSS se oglasio jednim oštrim saopštenjem u kome su izrečene optužbe da su čelnici Demokratske stranke znali ko je ubio premijera Đinđića i da to treba da saopšte. Usledila je burna reakcija iz DS-a koja je kao bestidno i beskrupulozno okarakterisala saopštenje koje je pročitao šef Maršićaninove kampanje Dejan Mihajlov, inače sekretar Vlade. Ubrzo potom od tog saopštenja distancirala su se dva koaliciona partnera DSS-a, G17 plus i SPO. Kandidat Maršićanin objašnjavao je da je to saopštenje odgovor na kampanju protivničke strane. Na sledećoj konferenciji za štampu u utorak (18. maj) Dejan Mihajlov se nije pojavio i sa strane DSS-a naglašeno nije bilo odgovora na novinarska pitanja.
Nekoliko faktora je u tom kontekstu moglo da bude u igri: Uplitanje izbornih štabova u osetljivi sudski postupak nije u saglasnosti s proklamovanom filozofijom vladanja Koštuničine koalicije. Eventualni pozitivni efekat dramatizacije slučaja za račun satanizacije bliskih konkurenata može bitno da pogorša odnose i da onemogući saradnju u drugom izbornom krugu, do koga će izvesno doći. Dva od tri koaliciona partnera daju dovoljno signala da pre ili posle žele saradnju s Demokratskom strankom.
Ovom slučaju prethodilo je nekoliko euforičnih serija reagovanja. Najpre je, kad se predao Milorad Luković Legija, bilo špekulacija o njegovoj nagodbi s vlastima, što je sa zvanične strane negirano. Miroljub Labus je izjavio da je Luković samo tražio da u zatvoru ne bude otrovan i da bude zaštićena njegova supruga. Onda su počela nagađanja o tome šta će Luković reći i koga će optužiti, potom da li on ima poverenje u ovu vlast, itd.
Vladajuća koalicija stavljala je do znanja da je važno da je Legija u zatvoru živ, što nije slučaj s dva druga optužena i jednim svedokom. Za poverenje građana u institucije poretka, međutim, loše je to, kako kaže jedan sudski izveštač, što je takozvani državni neprijatelj broj jedan uspeo da pronađe policiju, a ne ona njega. Uznemirujuće može biti i to što se još ne zna gde se on u međuvremenu krio, da li ima mrežu jataka, ko su oni, itd…
Potom su usledile pretnje članovima uže porodice Đinđić i napad na Đinđićevu rođenu sestru neoposredno pošto je s najvišeg mesta, iz usta premijera Koštunice, garantovana bezbednost članova porodice Zorana Đinđića. U tom kontekstu izmešale su se pretpostavke, špekulacije, prozivke i optužbe – protiv sadašnje vlasti da ne kontroliše situaciju, a protiv bivše da je napravila nedopustive propuste i da nešto krije.
Reklo bi se da su se za taj slučaj zalepile bar tri strane – postojeća vlast, bivša vlast i bulevarska štampa gladna senzacija.
Otkrila se ponovo jedna karakteristika naših partijskih elita koje se hrane žutom štampom i koje takođe uveliko hrane žutu štampu. To naš javni život čini jako nesolidnim.
Nastala atmosfera ozbiljno ugrožava suđenje tokom koga treba omogućiti pre svega hladno savesno ispitivanje činjenica. Suđenje za ubistvo premijera Đinđića je inače preživelo dve kampanje (predsedničku i parlamentarnu iz 2003), a slučaj je, naravno, politizovan od samog početka. Početak skupštinske rasprave o akciji Sablja dao je izvesne indicije da je već u ranoj fazi istrage bilo saopštenja s političkim implikacijama koja su u medije ušla posredstvom vlade, a koja kako izgleda nisu poticala od policije. Sudsko saslušanje Zvezdana Jovanovića palo je praktično u izbornu ćutnju decembra 2003. Film o ubistvu premijera Đinđića takođe je emitovan pred samo izborno izjašnjavanje.
Pitanje je da li i može biti drugačije. Afera mučenja iračkih zarobljenika potresa, na primer, američku administraciju i u velikoj meri obeležava tamošnju predsedničku kampanju. Odnos javnosti prema istrazi posle terorističkog zločina u Madridu odlučio je španske izbore. Teško je očekivati da ovakav sled događaja neće biti predmet sporenja i optužbi u izbornoj kampanji, a ovakvim nezaustavivim razvojem događaja u Srbiji ugrožene su dve bitne stvari – suđenje zbog ubistva premijera koje će trajno obeležiti kakvo nam je sudstvo i kredibilnost institucija države.
BIZNIS, ALI FER: Ova predsednička kampanja je zapravo nastavak političkih sukobljavanja koja su se odvijala u prethodnim ciklusima (predsednički izbori septembra 2002, na ponovljenim predsedničkim decembra 2002, na predsedničkim novembra 2003. i na skupštinskim decembra 2003). U tom kontekstu može se pretpostaviti da nema činjenice rasvetljene ili nerasvetljene o kojoj birači već nemaju čvrsto izgrađeno mišljenje. Kao neka predstava s novim statistima i s takozvanim alternacijama.
Pred raspisivanje prvih predsedničkih izbora, kako konstatuje politikolog Milan N. Jovanović, autor knjige Izborni sistemi u postkomunističkim zemljama, bila je predviđena relativno visoka kvota potpisa za kandidaturu. Tadašnja razjedinjena opozicija zakukala je da su izborna pravila krojena za Slobodana Miloševića. Onda je kao ustupak opoziciji pravilo promenjeno a kandidatura je mogla da bude podneta veoma lako – sa 100 potpisa. Stvar se okrenula u sopstvenu suprotnost. Na prvim izborima dobili smo 32 predsednička kandidata. Sadašnja barijera od 10.000 potpisa očito nije mnogo visoka ni mnogo komplikovana, te opet ima dosta marginalnih kandidatjea.
Među onima koji se pojavljuju na sceni je biznismen Bogoljub Karić, koji je već zapažen u sondažama javnog mnjenja, a o kandidaturi razmišlja i Milan Janković alijas Filip Cepter. Zapaženo je i da će se kandidovati kneginja Jelisaveta Karađorđević. Što se Jelisavete tiče, videće se da li će pobrati više od komplimenata za šarm i lep izgled u zrelom dobu, no teško je ovde očekivati da se ponovi priča o uspehu bugarskog naslednika krune koji je izabran za predsednika. Moguće je uz to da u toj priči bude i nekog odjeka sporova u kraljevskoj kući Karađorđević.
Što se Karića i Ceptera tiče, pojava biznismena na našoj političkoj sceni nije nova. Milan Panić je bio favorit opozicije, a kandidovao se svojevremeno i gazda Jezda. Primer Rosa Peroa, koji je bezuspešno pokušao da odigra ulogu trećeg na američkim izborima, i Silvija Berluskonija u Italiji s Forca Italija su čini se daleko od ovdašnjih fenomena.
Sociolog Slobodan Antonić u jednoj analizi procenjuje da su današnja najveća srpska bogatstva, koja iznose i po milijardu dolara, nastala 1991–1995. godine. Ona srednja bogatstva, od stotinak miliona, stvorena su između 1996. i 2000. A ona najmanja, od po nekoliko desetina miliona, nikla su poslednjih godina. I sva ta brza i prekomerna bogatstva imala su u svojoj osnovi zloupotrebu. Da bi neko zgrnuo sto miliona dolara, drugih milion ljudi isto tako brzo moralo je postati siromašnije za bar po sto dolara. Mi znamo da su nas opljačkali, i oni znaju da to znamo, konstatuje Antonić.
Ta svest, možda prilično raširena, bitno ograničava ovu vrstu kandidata.
Pojava biznismena na izbornim listama ovde najpre može biti u funkciji popravljanja imidža sopstvenog biznisa. Karić je u sporu s državom oko vlasništva nad Mobtelom, oko sudbine Astra banke i oko ekstraprofita. Odnos prema novim bogatašima je predmet političkih kontroverzi, a protiv nekih od njih vode se i istrage.
Nad privatizacijom šećerana poveden je upravni nadzor koji može da dovede i do poništenja te privatizacije. To je jedan od prvih osam slučajeva revizije. Pošto odnose između Beograda i Brisela već drugu godinu opterećuje i takozvana šećerna afera, tokom posete evropskog komesara za spoljne poslove Patena Beogradu saopšteno je da su neki osumnjičeni uhapšeni. Neki od njih su u MK Komercu Miodraga Kostića. Za političare ta vest je bila toliko važna da ju je inače uzdržani Labus saopštio praktično pre pravosudnih organa.
Brisel traži da se afera rasvetli, da se krivci kazne, pare zarađene karusel-trgovinom vrate u evropski budžet i da se uspostave mehanizmi adekvatne kontrole.
Zanimljivo je da Kostić u tom kontekstu izjavljuje da je žrtva predsedničke kampanje i preti okolo tužbama. Neki, inače reformski orijentisani novinari očito učestvuju u pokušaju zabašurivanja ponavaljajući pitanje da li je to saopštavanje rezultat istrage o MK Komercu – politizacija slučaja. Kostić je bio direktor Demokratske stranke, ali tvrdi da je iz te stranke izašao posle pada bivšeg režima da bi mogao nesmetano da posluje. Kritičari bivše vlade, međutim, iznose tvrdnje da je Kostić često sedeo u toj vladi, a sadašnja vlada stavlja njegovo poslovanje pod lupu.
Da li se ovde može primeniti Putinova formula izbornog uspeha – rat s oligarsima? Dvojica iz vladajuće koalicije bi je primenili, a jedan bi se nagodio.
Paradoksalno, u tom kontekstu direktno kandidovanje biznismena može ipak doneti i jednu javnu korist. Pre donošenja Zakona o finansiranju političkih stranaka među politikolozima je postojala opravdana bojazan da bogati pojedinci mogu jednostavno da kupe neku partiju, a preko nje i državu. Ograničavanjem finansiranja partija ta mogućnost je smanjena. Odlučivši se da budu direktni politički akteri, ti biznismeni se teorijski podvrgavaju kontroli kao i sve ostale partije. Kad već imaju svoju političku reprezentaciju, teško je pretpostaviti da će plaćati drugu.
S druge strane, novi zakon obavezuje javne funkcionere da u slučaju prelaska na javnu dužnost, upravljanje nad svojom firmom prenesu na nepovezana lica. Teško je poverovati da će se naši novopečeni biznismeni odreći biznisa zbog javnih poslova. Te kandidature su očito u funkciji zamagljivanja nekih drugih namera.
PIŠI NA RAČUN: Najvidljivijim kandidatima (to su Nikolić, Tadić i Maršićanin), hteli ili ne hteli, stižu različiti računi za vladavinu pre 2000, za vladavinu između 2000. i 2003. i za vladavinu od februara 2004.
Od kandidata, Boris Tadić ima najveću distancu prema vladavini koju mu protivnici „stavljaju na teret“, zato što je on došao na čelo Demokratske stranke na izborima koji su predstavljali svojevrsnu diferencijaciju među pripadnicima prethodne vladajuće nomenklature. Protivnici, pre svega oni iz DSS-a, pokušavaju da ga isteraju na čistac i uvedu u novu konfrontaciju s tim bivšim drugovima, što Tadić očito ne želi, makar ne javno. S druge strane, u nekim aspektima njegov štab pokušava da pokaže da su i neki pripadnici sadašnje vlasti imali učešća u prethodnoj vladavini. Tako je u toku početka raspleta šećerne afere ukazivano na to da je trgovina šećerom u jednom periodu bila u nadležnosti i Miroljuba Labusa kao potpredsednika Vlade.
Tadićeva kampanja je intenzivnije nego kod drugih kandidata bazirana na isticanju lične harizme pretendenta. U dosadašnjem toku kampanje on najmanje nastupa u društvu saputnika. Pitanje je da li je on srećan kad na primer Goran Svilanović, koji njega podržava, usred kampanje ode baš na HRT da prepričava izborno relevantne beogradske intrige.
Tomislav Nikolić je od svojih protivnika prikazivan kao eksponent starog režima za koji se uobičajeno kaže da je unazadio Srbiju. Radikali svoje učešće u tadašnjoj vlasti vezuju za nameru da odbrane srpstvo, a neuspeh te politike pokušavaju da prebace na druge, podrazumevalo bi se na socijaliste Slobodana Miloševića, da bi opet javljali kako imaju tajni signal da ih Milošević iz Haga diskretno podržava, ali to ne može javno da saopšti. Radikali inače svoju kampanju baziraju na negovanju mita o dr Vojislavu Šešelju kao ideologu srpstva, srpskom prkosnom junaku i haškom sužnju. Drugi važan aspekt njihove kampanje je kritika lopovluka.
Ivica Dačić, kandidat Socijalističke partije Srbije, retoriku prebacuje na socijalni teren i ne upušta se mnogo u raspravu o prošloj vladavini. Socijalisti su se inače ranije branili od kritika svoje neuspešne vladavine dvema tvrdnjama – da su oni cenu platili na kraju svoje vladavine 2000, i da sada tu cenu treba da plaćaju nove vlasti; a da su njihovu vladavinu u prošlom periodu pomagali gotovo svi (DS 1992. i 1993, ND 1994–97, SPO 1999, radikali 1997. i 1999).
Njihova podrška manjinskoj vladi Vojislava Koštunice u januara i februaru bila je osnova za osporavanje i ideološko sumnjičenje te vlade od strane najvećeg broja (ne svih) članica bivšeg DOS-a minus koje su ostale u vladi Zorana Živkovića. Floskula da se 2004. Slobodan Milošević vraća na vlast nije imala potvrdu na terenu jer revitalizacija SPS-a nije registrovana, ona je uz to više distancirana od Slobodana Miloševića nego što je to slučaj sa radikalima i njihovog odnosa prema Vojislavu Šešelju. Ta floskula je postepeno zamenjena nešto opštijom kritikom restauracije.
Vladajuća koalicija je, kako izgleda, postala imuna na ovu ideološku kritiku i pokušava da kapitalizuje činjenicu da je fleksibilnošću izbegla produbljavanje institucionalne krize i da je dovela do konsenzusa na primer za politiku prema Kosovu. Zamisao da se završi i pisanje ustava očigledno neće biti realizovana do izbora, ali niko od protivkandidata to ne problematizuje. Dragan Maršićanin najdirektnije zastupa vladu koja ga je predložila. Na mitinzima oni deluju energično, ali pojedinačno članice vladajuće koalicije različito reaguju na pojedina vruća pitanja. Tadić prebacuje vladajućoj koaliciji da zapravo nastupa s kolektivnim kandidatom. Do sada je bilo nagađanja oko toga da li on može da okupi glasače članica koalicije. Najviše se gledalo kako će reagovati glasači G17 plus. Posle sklapanja ugovora s MMF-om, međutim, Labus i Dinkić su postali važni svedoci u kampanji koji treba da ukažu na početne uspehe Koštuničine vlade.
U grupi koja podržava Maršićanina najrezervisanije se drži SPO. Ta partija je podržala Maršićanina, ali njena saopštenja su intonirana kao da ih piše neka opoziciona stranka. Vuk Drašković se kao ministar spoljnih poslova opredelio za prohašku retoriku. Međutim, Drašković s tom retorikom ima možda problem i u sopstvenim redovima – na tradicionalnom skupu pristalica SPO-a na Ravnoj gori, kojoj Drašković nije prisustvovao zbog zauzetosti, mogli su se videti pojedinci u majicama s pozivom na zaštitu brata Radovana.
REVIZOR: Primetna je inače izvesna promena retorike kod gotovo svih vladinih zvaničnika, kad je reč o Hagu. Ona je rezultat nekog pokušaja međunarodnog prilagođavanja Koštuničine vlade. Vreme inače nije pogodno za otvorenu promenu kursa, između ostalog i zbog predsedničke kampanje u kojoj radikali igraju na antihašku kartu.
Gogoljevski rečeno, ovde je nedavno bio revizor. Evropski komesar Kris Paten boravio je prošle nedelje u Beogradu pošto je prethodno u nemačkom Bundestagu izjavio da je Srbija tragična priča i da je ovaj region crna rupa.
Ta poseta je pala posle vesti o slavljima i vatrometima povodom proširenja Evropske unije, u trenutku kada se ovde učvršćuje proevropsko raspoloženje javnosti, ali raste depresija zbog slabljenja izgleda da se u dogledno vreme uđe u Evropu i povećava se zamor zbog različitih uslovljavanja.
Potpredsednik Vlade Srbije Miroljub Labus pokušavao je da uveri svog evropskog sagovornika da je situacija u zemlji sada ipak bolja nego, recimo, u prvoj nedelji januara ove godine, kada je izgledalo da preti produbljavanje institucionalne i političke krize.
Da li će i predsednički izbori u Srbiji voditi institucionalnoj stabilizaciji ili će klatno po ćudi bulevarske logike otići u neku nepoželjnu tačku?
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
