Foto: A. I.
Revolucionarni naboj sa blokada saobraćajnica transformisao se u dugačke govore ekoloških aktivista i protestno kampovanje u Pionirskom parku preko puta radnog mesta Aleksandra Vučića koji za sve to ne haje previše
Od nikada viđeno, do već više puta viđeno, to jest od sinhronizovane blokade saobraćajnica širom Srbije i međunarodnog autoputa uz malo reči, do dugačkih govorancija, protestne šetnje u centru Beograda i kampovanja u Pionirskom parku preko puta ulaza u Predsedništvo na Andrićevom vencu: to je kratak put transformacije ekoloških protesta koji su poslednjih meseci bili prodrmali Srbiju.
U parku desetak šatora, već poznate parole i nekolicina ekoloških aktivista koji su prenoćili u šatorima. Ostaće tu, kažu, dok se ne raspišu vanredni parlamentarni izbori i Skupština i Vlada ne raspuste, posle toga nema smisla da nastave sa protestnim kampovanjem. Na ovaj protest pozvali su Savez ekoloških organizacija Srbije i pokret Kreni-promeni. Zahev jedan, osnovni, i svima poznat: moratorijum na eksploataciju bora i litijuma na najmanje 20 godina i to odmah, pre raspuštanja ovog saziva Skupštine. Inače se protesti nastavljaju. U kojoj formi, nije poznato.
Od revolucionarnog naboja sa blokada puteva u Pionirskom parku ni traga, samo odlučnost već pomalo umornih ljudi da se istraje u ovom demonsrativnom performansu pod vedrim nebom. Petak je bio sunčan i topao, ali se u noći na subotu očekuje pad temparature na 1 stepen iznad nule.
Tu i tamo ekološkim aktivistima priđe neki prolaznik, slučajni ili namerni, iskaže podršku, pita nešto. U petak posle podne Beograđani se nisu bili odazvali prekornom pozivu da se pridruže ljudima iz drugih delova Srbije čije živote ugrožavaju međunarodne kompanije koje truju životnu sredinu, ili, u slučaju Rio Tinta, tek nameravaju da je zatruju zarad profita.
U protekle tri decenije solidarnost nije krasila ni jedan protest, štrajk ili pobunu u Srbiji, bilo da se radi o prosvetarima, studentima ili radnicima u kojoj god fabrici propaloj u tranziciji, ili sa lošim uslovima za rad i premalim primanjima zaposlenih. Solidarnost ne bi nikada prelazile među sopstvene nelagode ili problema. Tako je bilo i kada su Beograđani, makar jedan nevelik broj njih, protestovali protiv izgradnje Beograda na vodi. Svakog žulja samo sopstvena kula, koju je neko postavio gde joj nije mesto.
Trovanje životne sredine bilo se pokazalo kao problem koji povezuje veći broj ljudi širom Srbije koji i bez toga žive teško. A bilo je mesta u ekološkim protestima i za sve druge nezadovoljne nečim iz nekih svojih razloga. Čini se da je bilo najmanje onih, koji bi bili spremni da u fajt sa državnim organima uđu zbog ideje demokratije ili slobode medija.
Naprednjačka vlast je veštim manevrima, makar privremeno, izduvala pretnju ekoloških protesta. Ljudi je bivalo sve manje, a sa brojem je opadala i pretnja radikalizacije. Ova vlast je već više puta pokazala da je kampovanja, govorancije pune metafora, parabola ili basni ne dodiruju, baš kao ni mirne šetnje ulicama srpskih gradova koje su karakterisale protest „1 od 5 miliona“, pa makar trajale mesecima – sve to kontrolisani mediji mogu da relativizuju. Taktika režima je, sa jednim izletom u demonstriranje državne sile, potpuno suprotna taktici iz doba Miloševića: povuci policiju, izbegavaj konflikte i čekaj da prođe. I svaki put je prolazilo.
Ovaj ciklus ekoloških protesta je na prekretnici: ili će uploviti u mirne vode i izroniti negde posle 3. aprila, ili će neke nepreviđene padavine pokrenuti bujicu koja će poremetiti izbornu kampanju.
A.I.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
“Niko od nas ne može da bude ni dovoljno stručan, niti treba da procenjuje svaku deonicu puta, svaku kupovinu aviona, svaki državni projekat, kao što je Ekspo, kao što je nacionalni stadion. Država je ta koja treba da dokazuje da nam je to potrebno, bez obzira na to šta mi mislili. Ali toga nema”
Propali su Vučićevi kontramitinzi i kontramitovi, cena vlasti sve je skuplja, a privreda sve slabija, pobeđen je strah u društvu a gnev postao hroničan, poslušnost otkazuju delovi policije i pravosuđa. Manevarski prostor režima se suzio, pitanje je kako će to pobunjeni građani predvođeni studentima da iskoriste
“Ideja je jednostavna – hoćemo da pričamo sa ljudima”, kaže za “Vreme” Vuk, student Elektronskog fakulteta. “Tu smo da pokažemo da nismo teroristi. Tu smo da saslušamo i pokažemo da, za razliku od nekih ljudi, poštujemo kada se nečije mišljenje razlikuje od našeg.” Vrlo brzo stiže i dokaz: u trenutku dok Vuk pokušava da popriča sa jednim meštaninom, oko njih se okuplja još ljudi. Međusobno se raspravljaju. Čuje se, gotovo istovremeno, “napred, deco, borite se za budućnost ove zemlje” i “na vreme se okanite ovoga što radite”. A studenti, uprkos raznim povicima i uvredama koje im pojedini dovikuju, mirno stoje, slušaju sagovornike, gledaju ih u oči i pokušavaju da ih navedu na dijalog. Ali pravi
Predstojeći izbori za predsednika Saveza samostalnih sindikata Srbije dolaze u trenutku kada radnici sve češće ostaju bez jasnog posla i glasa, a sindikati bez poverenja. Dok inflacija nagriza plate, a vlast najavljuje minimalac u evrima – sindikat ćuti. Ili barem većina ćuti. U trku za mesto predsednika ove najveće sindikalne organizacije u zemlji ulazi i Duško Vuković, potpredsednik SSSS-a, s porukom da “sindikat mora da bude kičma otpora, a ne hladna birokratija”
Za Mihaljčića “istorizovati se” ne znači dobiti mesto u istorijskoj prošlosti, među svedočanstvima nacionalne istorije, koje će istorijska nauka na odgovarajući način proučiti i oceniti. Suprotno od toga, “istorizovati se” za neko predanje, za neku legendu, pa tako i za predanje o Kosovskoj bici, znači dobiti mesto u sadašnjosti, u živoj kolektivnoj svesti o prošlosti, odnosno, kako kaže Mihaljčić, u “narodnoj istorijskoj svesti” koja se aktualizuje kao podstrek za akciju, za stvaranje nove istorije
Nema Aleksandar Vučić toliko batinaša, crnih džipova, plaćenih ćacija da pokrpe sve rupe koje je svojom nezajažljivom i nestabilnom prirodom napravio
Dramatičan apel zaposlenih u Junajted mediji pokazuje šta može da se desi kad medije kontrolišu režim i korporacije. Srbiji se dešava sada. Ako publika to ne prepozna, preti još crnji medijski mrak
Aleksandru Vučiću sada ostaju samo stari, provereni metodi klasičnih diktatura jer ove moderne metode zaluđivanja i trovanja javnosti trokiraju. I to mu se, međutim, obija o glavu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
