Kalkulacije političkog manipulanta

Od dolaska na vlast, olimpijske 2012. godine, Vučić – naravno, uz pomoć raznoraznih skupo plaćenih PR stručnjaka – brendira sebe kao beskompromisnog političara koji se bez po muke, hrabro sukobljava sa moćnima, bilo gde da se oni nalaze, u zemlji ili inostranstvu. Ova trivijalna politička figura, koja – realno – predstavlja esenciju svega onoga lošeg što se nahodilo i nahodi u političkom i društvenom životu Srbije, uspela je da svoju popularnost, prvih godina vladavine, izgradi na tzv. borbi protiv kriminala i tajkuna, koju su pratila silna medijska hapšenja moćnih i onih manje moćnih.

Na ta hapšenja svojevremeno su „pali“ čak i oni koji danas Vučića ne mogu očima gledati, poverovavši da je u pitanju nepokolebljivi političar koji je doživeo hrišćansku transformaciju. Dakako, sudski epilozi borbe protiv kriminala pokazuju da je sve to bila jedna džinovska politička manipulacija i petparačka demagogija, ali svejedno, kod dobrog dela građana Vučićev imidž, stvoren tih godina, još uvek je aktuelan. Najvećim delom za to su zaslužni mediji bliski vlasti, a takvi su svi izuzev tuceta izuzetaka, koji su nastavili da „produbljuju“ Vučićev imidž nepokolebljivog političara: malo-malo pa osvanu naslovi u kojima ga neko ucenjuje, napada ili pak kani ubiti, ali on ne posustaje, ide dalje, i ne silazi sa puta na kojem predvodi srpski narod u carstvo dobrobiti i velikih građevinskih poduhvata. Vučić svakodnevno saopštava da se ne plaši, da neće popustiti pod pritiscima, a to njegovo prenemaganje očigledno pali kod onog ne malog broja građana Srbije koji razmišljaju u mitskim kategorijama.

Neke činjenice međutim govore drugačije: karakter gospodara Srbije – reći će oni koji ga poznaju – ne počiva baš na stabilnosti, nepokolebljivosti i hrabrosti. Neki se sećaju kako je 5. oktobra 2000. godine uzbuđeno zvao pojedine DOS-ove političare, tražeći od njih zaštitu…No, bez obzira na apsolutnu vlast koju danas ima u svojim rukama i na imidž beskompromisnog vladara, Vučić ne baš toliko retko popušta pred pritiscima, što spoljnim, što onim unutrašnjim. Naravno, ta njegova uzmicanjau medijima se ne prikazuju kao nekakvi mali porazi već kao odluke mudrog, promišljenog i nepogrešivog vođe zabrinutog za svoj narod.

FARAONLUK I DEUSEXMAÑINOVANJE

Setimo se samo nekoliko skorašnjih primera. Kada je, početkom jula, Vučić najavio zatvaranje studentskih domova kao potencijalnih epidemijskih žarišta, izbila je studentska pobuna. Visokoškolci nisu u protestnoj šetnji stigli ni do pola puta od Studenjaka do centra grada, a već su nas televizije sa nacionalnom frekvencijom obavestile da domovi zapravo neće biti zatvoreni. Studenti će u njima moći da ostanu i da prave žurke. Vučić, kao, nije baš najbolje razumeo ono što mu je rekla ekipa iz Kriznog štaba za borbu protiv epidemije. Potom je usledilo još jedno povlačenje: do neba iritantan televizijski nastup predsednika, na kojem je najavljen policijski čas, ponukao je hiljade građana da izađu na ulicu i da protestuju što zbog najavljenog kućnog pritvora, što zbog hipokrizije vlasti – i policijskog časa nije bilo! Vučić je vruć krompir ubacio u dvorište Kriznog štaba, koji je inače već i navikao da kuša ono što mu se „odozgo“ servira, pa su doneli odluku da policijskog časa ne bude i pored toga što je predsednik bio drugačijeg mišljenja.

Za vreme vanrednog stanja, tokom kojeg je ostvario dečački san i faraonski vladao zemljom i životima ljudi, on je ipak osluškivao građane, naravno uz pomoć istraživača javnog mnjenja. Ukidanje vanrednog stanja i proglašenje pobede nad korona virusom – svakako su, pre svega, bili u svrsi izbornog procesa, ali delom su i posledica činjenice da se ljudima faraonluk popeo na glavu i da se vrlo lako moglo desiti da se protesti sa šerpama transformišu u masovne ulične demonstracije. Vučić je popustio i kada je, kao „šef“, tražio od Ane Brnabić da povuče somnambulnu pandemijsku Uredbu o centralizovanom informisanju, nakon žestokih protesta koji su stigli iz zemlje i inostranstva zbog toga što je ovaj dokument zapravo ukidao slobodu izražavanja. Naravno da se Brnabićka ne bi osmelila da usvoji ovu Uredbu bez Vučićevog znanja, ali ko za to pita. Važno je da se ovaj pojavio kao „deus ex mañina“, neočekivana sila koja rešava stvar. I to je jedna od karakteristika Vučićevih ustupaka: njegovi saradnici su nešto zabrljali i on će to da ispravi!

foto: zoran žestić / tanjug

Setimo se njegove čuvene izjave da su u Savamali rušili „kompletni idioti“ iz vrha gradske vlasti, čime je zveknuo šamar Siniši Malom i ekipi. Poslednjih dana na meti njegovog deusexmañinovanja nalazi se vicegradonačelnik Goran Vesić, kojem je dezavuisao bar dva velika projekta. Praktično je zaustavio „impozantni“ graditeljski poduhvat na Košutnjaku, koji je podrazumevao bezobalnu seču šuma i koji je izazvao proteste građana, rečima da nikome „normalnom ne može pasti na pamet da udari na oazu Beograda“. Potom je kritikovao i odluku gradskih vlasti koje su želele da naprave tramvajsku liniju koja bi spajala Slaviju i Kalemegdan, rekavši da misli da „nikakvo raskopavanje i nikakve šine nisu potrebne“. Pozvao je potom i gradonačelnika Zorana Radojičića da kaže svoje mišljenje o tome. Ovaj lik, koji ima neprijatnu dužnost da izigrava prvog čoveka glavnog grada, složio se sa predsednikom. A gde neće!

Vučić, po pravilu, ponižava saradnike, i time, pre svega u sopstvenim očima, postaje veći i značajniji. Istovremeno ih „ne da“! „Kompletni idiot“ je postao ministar finansija, a smenjeni ministar Gašić – šef BIA. Ipak, Vučićeva propaganda radi na još jednom razboju, koji će biti aktuelizovan kada za to ima potrebe. Kao i u svakom diktatorskom režimu, stvara se u onom delu javnosti koji se svakodnevno opservira – slika o tome kako je predsednik dobar, milosrdan i beskrajno pošten, ali da je okružen nekim mangupima koji prave bedastoće. A kada bi on znao šta oni rade, on bi se obračunao sa njima.

Nećemo nabrajati i neke druge Vučićeve ustupke, nemamo prostora za to – bilo bi bolje da se pozabavimo pitanjima kojim povodom, u kojima uslovima i zašto ih Vučić čini. Evo nekih odgovora. Kao prvo, izgleda se da su neki ustupci učinjeni impulsivno, spontano, bez nekog preteranog promišljanja, u nekoj emisiji ili javnom obraćanju. Diktatoru se tako može, a kasnije će već stvar ispinovati, to je bar lako. Potom su tu uzmicanja koja su doneta u saradnji sa PR-timovima, kada se proceni da neka odluka može doneti neuporedivo više štete nego koristi. Naravno, činjenica da sam donosi odluke o „povlačenju“ govori o razorenom institucionalnom sistemu, koji služi samo da sprovede zamisli velikog gospodara. Vučić popušta i u slučajevima kada su kombinovani spoljni i unutrašnji pritisci, ali nikada tako da ugrozi strukturu svoje svemoći.

Predsednik Srbije je svakako mnogo senzitivniji na spoljne pritiske nego na one koji dolaze iz zemlje. Razlog je očevidan: nikada ne bi ostvario apsolutnu moć da nije imao vetrove u leđa koji su dolazili sa raznih strana sveta, a pre svega sa zapada. Pre neki dan je ustuknuo kada su Sjedinjene Američke Države oštro kritikovale to što je Srbija sklopila ugovor o kupovini kineskog protivvazdušnog sistema FK-3. Rekao je da je, zapravo, Srbija samo razmišljala da kupi ovaj sistem, i da će verovatno od toga odustati. Sa druge strane, kada se radi o zahtevima zapada da se zemlja demokratizuje, tu Vučić i ekipa imaju taktiku koja već godinama pali: pokrenu unutrašnje dijaloge, rasprave, donose strateška dokumenta… Ali tako da oni ništa suštinski ne promene i ništa ne koštaju. Setimo se onih prošlogodišnjih, u priličnoj meri, besmislenih pregovora vlasti i opozicije o izbornim uslovima na beogradskom FPN-u, koji su imali priliku da uspeju isto onoliko koliko Vladimir Đukanović ima šansu da osvoji prvo mesto u trci na 110 metara sa preponama na svetskom atletskom prvenstvu. Godinu ranije, na pritisak sa zapada zbog gušenja medijskih sloboda, Vučić je inicirao dijalog vlasti sa medijskim i novinarskim udruženjima. Koliko su ti pregovori bili smisleni i uspešni, najbolje govori podatak da je, tokom njih, SNS novcem građana, posredstvom Telekoma i Kopernikusa, kupio dve televizije sa nacionalnom pokrivenošću. A u tom periodu spaljena je i kuća novinara Milana Jovanovića.

FORMIRAN U ATMOSFERI NAVIJAČKIH GRUPA

Bivši premijer Vojvodine i nekadašnji predsednik Demokratske stranke Bojan Pajtić u razgovoru za „Vreme“ ističe da Vučić popušta samo u onim situacijama u kojima, ukoliko bude tvrdoglav, može pretrpeti štetu i ukoliko iz njegovih ustupaka „opozicija ne može izvući političke benefite“. „Čak i kada napravi ustupak, odustajući od policijskog časa, ili učini gest pokajanja, kao što je to učinio u razgovoru sa predsednikom Azerbejdžana, istovremeno će se obrušiti na svoje oponente svom silom, bez obzira da li je atak utemeljen u realnim razlozima ili ne. ‘Borac za pravu stvar’ je jedino i isključivo koncentrisan na što duži opstanak na vlasti i što sveobuhvatniju pljačku budžetskih sredstava i nacionalnih resursa“, kaže Pajtić.

Politikolog Duško Radosavljević podseća da je Vučić formiran „u atmosferi navijačkih grupa, njihovih vrednosnih stavova, ‘bitaka’ i određene hijerarhije“. Tu je, kaže on, dobro izučio „odnose slabijeg i jačeg, provokacije i stvarne opasnosti po sebe ili grupu, kao i taktiku juriša i povlačenja, iliti bežanja“. „Taj ‘stil’, koji je dograđen u najperfidnijoj političkoj formaciji 90-ih godina prošlog veka, SRS, on je dobrano ugradio u proces donošenja političkih odluka, posebno kada je u svojim rukama skoncentrisao svu vlast. Zato on stalno predlaže, pomaže, učestvuje, objašnjava, naređuje, sve sa namerom da se ispitaju mogućnosti sprovođenja njegove ‘politike’, odnosno rešenja koja on ima za sve probleme i situacije u društvu. Istovremeno, bivajući takav kakav je, dobro oseća kad druga grupa, koja takođe ima odlike navijačkog skupa, postaje potencijalno opasna za njega. A, takve su grupe i inicijative koje nemaju šta da izgube – studenti, prekarizovani građani, određene grupe u manjinskom položaju. Doterani do granica izdržljivosti, sa višestruko povređenim dostojanstvom, opljačkani i izmanipulisani, nemaju drugu opciju nego da se brane, aktivno, efikasno, često i brutalno. A, u slučajevima gde se Vučić povlačio, pokazivalo se da su ove njegove odluke mogle imati uticaja i na njegove birače, i oni imaju decu u domovima, kao i potrebu da ne budu danima zatvoreni u svojim kućama, tako da je tu nevoljno pokazivao dobru volju“, kaže Radosavljević za „Vreme“.

foto: filip krainčanić / nova.rs

Građanska aktivistkinja Biljana Stojković podseća da Vučić „previše dugo živi u zanosu svog autokratskog manira i submisivnog okruženja, što ga podstiče da donosi odluke o kojima uopšte nije promislio“. Nekada se čini, kaže ona, da on svoje odluke smišlja na licu mesta, „u nekoj emisiji na Pinku“.

„Razmahivanje sopstvenom moći dovodi ga sve češće u situacije neprijatne po njegovu vladavinu, a mislim da je to zamka u koju, pre ili kasnije, upada svaki autokrata. Osim svojih birača, koje jako dobro poznaje, Vučić uopšte ne razume građane koji nisu u ljubavnom ili klijentelističkom odnosu sa njegovim likom i delom. Ako nije kupio divljenje ili nasilno uterao ćutanje, on je zbunjen i pravi autogolove. Tek kada se suoči sa posledicama, shvata koliko se zaleteo. Budući da nije glup, napraviće ustupke i to će raditi sve dok kontroliše medijski prostor i dok bude u mogućnosti da svojim biračima, onima koje razume, celu stvar predstavi kao sopstveno milosrđe i veliku brigu za narod. Za njegove birače to nisu porazi već mudrost i ljubav velikog vladara „, kaže Stojković u razgovoru za „Vreme“.

Stojković ističe da Vučić ne razume ni suštinu odgovorne međunarodne politike, a da podršku sa zapada ima „zato što se u tom okruženju ponaša submisivno i obećava sve što treba, a čini mu se da šibicarsko varanje koje sprovodi u međunarodnoj zajednici može da mu obezbedi beskonačnu naklonost. Najviše mrzi kada se priče o njegovoj unutrašnjoj autokratskoj vladavini prošire van granica Srbije. Tada, kao dobar đak, mora da ustupcima popravlja svoju sliku. I da se nada da će se i nadalje provlačiti kao ‘faktor stabilnosti na Balkanu’“, kaže ona.

Predsednik vojvođanskog odbora DS-a Nebojša Novaković kaže da su Vučićeva popuštanja – samo nastavak njegove „projekcije svemogućeg vladara koji, eto, ima toliko samopouzdanja i moći da može ponekad i da ‘pusti’ neke stvari. Ključno je da se ta popuštanja dešavaju isključivo kao plod njegove lične odluke, a ne neke sistemske procedure. To je, uostalom, stav i san svih diktatora – da su institucije sistema nepotrebna i suvišna prepreka između njega i naroda, i da je on sam dovoljno moćan, mudar i pravedan da donosi sve odluke. Drugim rečima, time pokazuje kako su i život i smrt – u njegovim rukama. Ipak, duboko iza svih njegovih popuštanja stoji jedna u njemu još uvek neobrađena trauma, ona iz petooktobarske noći“, kaže Novaković.

foto: ndm bgd

KADA VUČIĆ NEĆE POPUSTITI

Pajtić kaže da Vučić neće nikada praviti ustupke „koji bi mogli ugroziti njegovu apsolutnu vlast, odnosno, od njega se ne mogu očekivati koncesije koje bi mogle dovesti do redukovanja uticaja njegove partije u biračkom telu“. „Ne postoji pritisak koji bi ga mogao nagnati da se odrekne monopola nad gotovo celokupnom medijskom scenom ove zemlje, niti se od njega može očekivati da dozvoli da praksa kupovine više stotina hiljada glasova, kojoj SNS pribegava na svakim izborima – bude okončana. Rado će, da bi izgledao što bolje u očima međunarodne zajednice, plasirati Potemkinova sela u vidu ‘okruglih stolova’ i ‘unutrašnjih dijaloga’, pod uslovom da takvi forumi ne vode promeni sadašnjeg stanja stvari. Nikada neće dobrovoljno dozvoliti da izgubi vlast makar i na nivou jedne mesne zajednice, i koristiće sve institucionalne i vaninstitucionalne mehanizme (uključujući i nasilje) da sačuva svoj režim“, kaže on.

Sa njim se slažu i naši drugi sagovornici. Duško Radosavljević ističe da Vučić nikada neće učiniti ustupke koje bi vodili „deobi vlasti, demokratizaciji društva i kontroli novčanih tokova u državi“, a Biljana Stojković ističe da Vučić nikada neće dozvoliti medijske slobode, s obzirom da „svoju vladavinu zasniva na medijima“.

Radosavljević podseća da je naprednjačka vlast prepoznata kao autoritarna od samog početka, ali da je ona, pored toga, i duboko konzervativna – „vrši reviziju istorije, guši medijske slobode, krši ustav, ne poštuje ni svoje sopstvene zakone, isključuje čitave segmente društva iz političkog života, krši mnogobrojne demokratske standarde…“ „Ova vlast je takođe i eksponent najcrnjeg međunarodnog kapitala bez porekla, arči nacionalni budžet i uništava perspektive za iole normalan razvoj društva, tera ljude iz zemlje, i mnogo još toga, znanog i neznanog. U toj situaciji nije realno da bi vrhovni gospodar političkog života u Srbiji bio spreman da napravi neki poželjan iskorak. To bi spadalo u naučnu fantastiku. Zatim, tu je i pitanje odgovornosti za politiku vođenu proteklih godina, a možda i za onu vođenu u 90-im godinama 20. veka. Stoga, Vučić neće popustiti bez (pre)velikog pritiska, a suštinsko pitanje je ko će ga zapravo pritiskati“, kaže on.

Novaković ističe da Vučić nikada neće učiniti ustupke koji će umanjiti „uzurpaciju institucija sistema, niti dozvoliti da one autonomno i slobodno rade svoj posao, jer bi time obesmislio projekciju sebe kao supermena koji može sve sam“. „Drugo, neće ‘pustiti’ medije, jer bi time izgubio osnovni instrument za svoje beskrajne manipulacije i prevare, i kreiranja paralelne stvarnosti. Treće, neće popustiti u nameri da očuva koruptivni sistem koji je razvio posvećeno i do kraja“, kaže on.