Na poziv „Vremena“ da povodom dodatka „Obrazovanje za XXI vek – Bolonja: proces i posledice“ („Vreme“, broj 987) podele sa nama svoja iskustva sa studiranjem po Bolonjskoj deklaraciji, odazvao se gotovo jednak broj profesora i studenata. Sudeći po tonu većine pisama, i jedni i drugi imaju muke i probleme. Simptomatično je da, usled prilično trapave primene Bolonjskog sistema u Srbiji, niko od čitalaca nije izneo uopštenu ocenu takvog načina studiranja, već isključivo kako to izgleda u domaćoj izvedbi.
Para vrti…
Mira Karbasil-Kostić, Novi Sad
Pozitivne strane: smanjen je obim glomaznih ispita ili je organizovano polaganje iz delova. Ocenjuje se i prati rad studenata i na vežbama, predavanjima i slično. Studenti su više formalno uključeni u odlučivanje na fakultetu.
Negativne strane: sve se svodi na otimanje para od studenata (negde i doslovno: studenti moraju istu knjigu i dva puta da kupe da bi položili ispit). Kada se na fakultet student upiše kao samofinansirajući skoro je nemoguće preći na budžetsko finansiranje. Na početku godine se ne znaju jasni uslovi za upis sledeće godine. Master studije su toliko skupe da to i pored dobrog proseka retko ko može.
Moj primer: student sam druge godine Visoke poslovne škole u Novom Sadu, smer Finansije i računovodstvo. Prvu godinu upisala kao samofinansirajući student. Porodica mi je jedva platila školarinu, pa sam dala sve od sebe i sve ispite iz prve položila, očistila godinu u junu i skupila 60 bodova (prosek 8,4).
Za mene je u oktobru bio šok što nisam mogla da pređem na budžet, odnosno morala sam da potpišem ugovor o plaćanju školarine u 10 rata, a obećano mi je usmeno da to nećemo platiti. Nisam jedina, većina nas se oseća bespomoćno, ništa ne zavisi od našeg rada, a jedino parama možete sve!
Nije lako ni profesorima
Smiljka Tomanović, Odeljenje za sociologiju Filozofskog fakulteta, Beograd
Student sociologije je prilično verno opisao situaciju na našem odeljenju, kako se radi, šta se pruža a šta se traži. Spadam u one koji ne odbacuju Bolonju, mada imam podosta kritika. Mogu reći da se obim rada i zahteva prema predavačima umnogostručio, ko želi stvarno da radi valjano, mora uporno da osavremenjuje nastavu i metodama i saznanjima, a u tome smo ostavljeni uglavnom sebi, svojim resursima i motivaciji (država nas npr. dotira jednom u dve godine za učestvovanje na nekom skupu u inostranstvu, što može biti značajan izvor informacija o novinama u struci). Srećom, tu je internet pa se dovijamo na 1001 način da bismo bili u toku…
Ne može tako
Ivan Nikolić, Beograd
Ako je pravosuđu potreban Eliot Nes, onda su Univerzitetu potrebni Maršal Mekluan i Zona Vigotski.
Najranije kada sam ustao da bih krenuo na fakultet bilo je 5.30, a najduže što sam ostao bilo je 15 sati. Više puta. Ovo tek toliko da bih povratio kredibilitet kod profesionalnih profesora koji su i čitaoci „Vremena“, a poljuljan ciničnim uvodom jer se „buni samo onaj ko ne radi“.
Ono što bi Bolonja trebalo da podstakne (a Mekluan to naziva retrieval) jeste dijalog predavača i studenata. Međutim, u sistemu gde se andragogija uporno smatra istim što i pedagogija (pa i kao takva ostaje zarobljena samo u predgovoru udžbenika), teško je napraviti radno-akademsku atmosferu u kojoj upisivanje ocena i prisustva predstavlja puku formalizaciju prisne saradnje tokom semestra. Pravni fakultet je nedavno formalizovao prisnost, ali to je nešto drugo.
Ipak, postoji odličan način da se emocionalna pristrasnost ukloni, a to su testovi. Ima puno kolokvijuma pa je, logično, vrlo lako spremiti ispit. Posle svakog dobijamo „evaluaciju“, odnosno broj desetki, devetki… A bilo bi korisnije dobiti generacijsku prolaznost po pojedinačnom pitanju uz stepen njegove diskriminativne vrednosti. Ukoliko se pokaže da „škripi“, onda to treba ponovo objasniti, eventualno zakazati „seminar“ koji iz profesorskog ugla izgleda isto kao predavanje, a iz studentskog kao gubljenje vremena, posebno kada ga sprema kolega.
Od prve godine sam počeo po Bolonji a da u indeksu ni nemam odeljak za famozne bodove, što u neku ruku i nije loše jer ih računaju samo kada bi trebalo nešto da smanje, ali ne i obrnuto.
Ipak, mnogo češći slučaj je da se ocena određuje po formuli čije su varijable fluentnost, kombinatorika, sreća i raspoloženje ispitivača (kako profesionalno tako i emocionalno), a impresija se kasnije lako pretvori u te vražje bodove.
S obzirom na to da predavači od najnižeg do najvišeg ranga ne poseduju formalnu edukaciju iz andragogije i metodike nastave, teško je očekivati da naprave svrsishodno predavanje iako poseduju dovoljne kompetencije za datu materiju. Sve se svodi na lične afinitete i talenat, što služi na čast pojedincima, ali nije način kako bi trebalo da funkcioniše sistem.
U Srbiji je Bolonja poznatija po vrsti špageta nego po prvom univerzitetu, a sva je prilika da će još dugo tako i ostati.
