Kakva nam je parlamentarna reforma potrebna

Parlament Republike Srbije liči na Titanik; preglomazan je, trom je, njime se teško manevriše i preti mu opasnost od ledenih santi, koje sve teže izbegava. Otuda nije čudno što se poverenje građana u Narodnu skupštinu u postpetooktobarskom periodu kretalo, kako su pokazala relevantna istraživanja, od 5 do 15 odsto (po nekim istraživanjima je to bilo samo 2 odsto). Skupština je dobrano zaostajala i još zaostaje po popularnosti za institucijama predsednika Republike i republičke vlade, tek vojsku i crkvu da ne pominjemo, kao i rejtinge pojedinih političara. Nije dovoljno ispred Skupštine prostrti crveni tepih, dovesti gardu zgodnih momaka da čuvaju ulaz i ukrašavaju plenarnu salu i staviti hor na balkon da peva državnu himnu, da bi se parlamentu obezbedili ugled i poštovanje. Ugled i poštovanje parlamentu ne mogu obezbediti momci iz garde ili devojke iz hora, već samo oni koji „sede“ u Skupštini kao predstavnici građana i celokupna organizacija parlamentarnog posla. Jednostavno govoreći, što je veći legitimitet onih koji sede u parlamentu, to će biti i veći ugled celokupne institucije.

No, tu nailazimo na problem koji se ne nalazi samo u korenu predstavničke (posredne), već svake demokratije bez obzira na njen oblik, a to je puka činjenica da narod za svoje predstavnike ne bira najčešće najumnije i najdobronamernije ljude, već prizemne demagoge, dok oni sa visokim moralno-intelektualnim kapacitetima najčešće politički „oberu bostan“. Još se svi sećamo situacije kada je cirkusant Šešelj, na nekima od prvih parlamentarnih izbora nakon uvođenja višestranačja, u Rakovici pobedio uglednog pisca Borislava Pekića, i to po većinskom izbornom sistemu. To govori da nije uputno pametnog čoveka „puštati“ isključivo po većinskom izbornom sistemu da se takmiči da umetnicima demagogije, jer ovaj u toj konstelaciji nema nikakve šanse. No, s druge strane, ne mogu se u parlament dovoditi ni sve sami Pekići do Pekića, koji više znaju o Šekspiru i o Vestminsterskom parlamentarizmu, negoli o tome gde im se u kraju nalaze parkovi i preduzeća, i šta tu fali, jer ćemo imati elitu otuđenu od naroda.

Šta nam je onda činiti da izbegnemo dve opasnosti – prvu: parlament sastavljen od demagoga i cirkusanata – i drugu: parlament sastavljen od sterilnih i nabeđenih elitista, koji neće imati produktivan odnos sa građanima?

Opšte je mesto da broj poslanika u našem parlamentu treba smanjiti i različite stranke su u predizbornim proglasima licitirale sa različitim brojem potencijalnih poslanika u nekom budućem reformisanom parlamentu, a ta se cifra uglavnom kretala od 125 do 150 poslanika. No, retki su bili oni, ako ih je uopšte i bilo, koji su postavili pitanje da li je za Srbiju uopšte pogodan jednodomni parlament, ili bi neku buduću parlamentarnu reformu trebalo iskoristiti ne samo za smanjivanje broja poslanika već i za konstituisanje još jednog parlamentarnog doma koji bi imao drugačiju funkciju od ove koju ima postojeći parlamentarni dom u svoj svojoj tromosti i predimenzioniranosti.

Ubeđenje autora ovoga članka, nastalo insajderskim posmatranjem našeg parlamenta, jeste da bi nam korisnije bilo da – umesto jednog glomaznog parlamentarnog doma od 250 „stolica“, na koje se ljudi kandiduju po proporcionalnom sistemu sa tzv. zatvorenim listama kandidata – imamo dva parlamentarna doma u koje bi se ljudi kandidovali na način da odražavaju istovremeno i kvalitet i kvantitet, i volju građana i prisutnost u skupštinskim klupama istinski uglednih ljudi. Još kada bi se parlamentarnom organizacijom postiglo da svi krajevi naše „zemlje ponosne“ budu podjednako zastupljeni u skupštinskim klupama, uspeh bi bio potpun, jer je javna tajna o kojoj samo retki pričaju da pojedini gradovi, mesta i krajevi nemaju nijednog predstavnika u Skupštini, a da neki drugi, slični veličinom, imaju i njih više, pa ispada da su glasovi jednih građana vredniji od glasova nekih drugih građana. Ovo je moguće postići uvođenjem dvodomnog parlamenta od kojih bi jedan dom (dom građana) imao između 125 i 150 „stolica“, a drugi (dom regiona) imao između 50 i 75 „stolica“, pri čemu bi se u prvi dom poslanici birali po kvantitativnom principu (oni krajevi koji imaju više stanovnika davali bi više poslanika, oni koji imaju manje – manje), dok bi se u drugi dom poslanici birali tako da svaki region da jednak broj svojih najuglednijih ljudi (npr. beogradski region bi dao isti broj ljudi kao i, na primer, Mačva ili Braničevo). Ovo bi podrazumevalo da se Srbija u pogledu izbornih jedinica podeli po regionalnom principu i donekle bi sličilo švajcarskom sistemu u kome postoje Donji dom (Državni savet) i Gornji dom (Savet kantona), s tom razlikom što Srbija ne bi bila federalizovana poput Švajcarske (što je opasno činiti na istorijskoj vetrometini na kojoj se nalazimo), već samo regionalizovana po principu izbornih jedinica, kako bi se u Skupštini čuo glas svih regiona i krajeva, a ne da kao do sada oni manji ne mogu doći do izražaja od onih velikih, jer su svi u istom košu. Pri svemu tome bi se u donji dom birali „obični“ prostodušni poslanici koje narod može da razume, shvati i glasa, ali bi se u gornji dom birali izuzetno ugledni ljudi koje bi tamo, kao u Švajcarskoj, slali, putem političkih partija, određeni regioni (kantoni) kojima bi bilo u interesu da u dom regiona pošalju nekog uglednog preduzetnika, profesora, lekara, jer, budući da svi regioni imaju jednak broj „stolica“, za svoje interese bi se mogli bolje boriti oni koji kandiduju uglednije ljude. Partije bi bile stimulisane i da pronađu prijemčljive i u svojim sredinama popularne ljude za donji dom i ugledne ljude za gornji dom, umesto kandidovanja partijskih poslušnika koji nemaju specifičnu težinu. Takođe, velike partije, baš kao u Švajcarskom sistemu, ne bi bile privilegovane u odnosu na male, jer bi svačiji uspeh zavisio od kvaliteta ljudi koje kandiduje (pitanje izbornog sistema treba odvojeno pažljivo raspraviti, ali mišljenje autora ovoga članka je da bi najpogodnija bila neka vrsta personalizovanog proporcionalnog izbornog sistema). Ovakvom parlamentarnom reformom bi se, kao u Švajcarskoj, obezbedila velika legitimnost parlamentarnog sistema i njegova stabilnost. Zakonodavni postupak bi, u sadejstvu dva parlamentarna doma, bio komplikovaniji nego sada, ali bi njegov konačan rezultat bili zakoni u koje su ugrađeni elementi svih zainteresovanih interesnih grupa. Ovakav sistem bi držao ravnotežu između elite i građana, kvaliteta i kvantiteta, centra i periferije, i što je najvažnije, bio bi nepatvoreno demokratski. U njemu bi, kao u Švajcarskoj, institucija referenduma bila često korišćena i to ne u svrhu nacionalne demagogije, već prvenstveno radi odlučivanja o životnim pitanjima kako bi se utvrdilo da li građani nekog kraja prihvataju ili ne prihvataju određene odluke vlasti koje se tiču njih samih. Političari bi se iskreno plašili da odluke koje donose ne budu opovrgnute na referendumu, što bi automatski smanjilo značaj izbora prema kojima se trenutno u Srbiji taktički sve ravna i što bi povuklo za sobom veliki nivo političke stabilnosti, budući da bi se smanjio uticaj partija, a povećao uticaj građana.

Podrazumeva se da bi za sprovođenje ovakve parlamentarne reforme trebalo usvojiti nov ustav, ali on će se ionako kad-tad morati doneti, i to ne zbog „problema preambule“ i taktiziranja oko Kosova, bez obzira u kojem pravcu bi ono išlo, već zbog same organizacije vlasti, a pre svega zbog toga da institucije vlasti (zakonodavne, izvršne, sudske) budu što više u interesu građana, čime će zadobiti ugled i poštovanje, koje su do sada retko kada imale. Ovde predložena parlamentarna reforma će se nekome učiniti nerealnom i skeptički će konstatovati da mi nismo Švajcarci i da je mnogo mačku goveđa glava. No, sve dok sami sebe budemo tretirali kao amorfnu masu (što, istini za volju, često i jesmo) koja ne zaslužuje uređene institucije i život dostojan civilizovanih ljudi, valjaćemo se u istom blatu, i parlament i ostale institucije će nam biti poput Titanika, te će samo biti pitanje vremena kada ćemo kolektivno udariti u neku ledenu santu istorije.