Kako sponzorisati rupu bez dna

Ko kaže da nema sloge u srpskom fudbalu i da su uprave Partizana i Crvene zvezde u zavadi? Kako je Aleksandar Vučić ponovio nekoliko puta u dve poslednje nedelje da klubovi moraju da budu privatizovani i da država od njih mora da zarađuje, predstavnici uprava oba „giganta“ su se oglasili podržavajući ideju prvog potpredsednika Vlade.

I predsednik Partizana Dragan Đurić Zekstra i prvi potpredsednik Crvene zvezde Nebojša Čović rekli su da jesu za privatizaciju i da je to jedini način da se ovi klubovi „dovedu u red“ i da se povrati „stara slava“.

PRVI I DRUGI U SELU: Žar stare slave tinja više na stadionu Crvene zvezde nego na stadionu neumrle JNA. Proteklog vikenda se skupilo 50.000 ljudi da gleda utakmicu sa FK Donji Srem povodom pedesetogodišnjice najvećeg sportskog objekta u Srbiji. Zvezdina „armija navijača“ je i ovoga puta pokazala svoju snagu i čini se da samo Ceca, Čola i Aca Lukas mogu više ljudi da okupe u Srbiji.

Ali avaj, sve je bilo uzalud: tim je nastavio sa antifudbalom na terenu i osvojio je samo bod protiv seoskog kluba iz Pećinaca za koji imamo sve poštovanje.

Mogli su Delije da zapale i ceo stadion bakljama i mogao je svaki navijač posebno da ima svoju koreografiju, to ništa ne menja: snaga navijača plaši igrače domaćeg tima više nego protivnike koji igraju uz inat. Tim Zvezde se prepadne svoje gromoglasne i brojne publike i nije u stanju da pobeđuje.

U takvoj atmosferi, dobro je da pričamo sada o privatizaciji. Tomislav Karadžić bio je tema za početak sezone, a sada ćemo se baviti prodajom klubova koji čine „sportske brendove Srbije“ i „ponos nacije“. Priča o privatizaciji, dolasku Romana Abramoviča, Gasproma ili šeika solidan je kišobran da se ne govori o haosu koji je u Zvezdi napravljen od trenutka kada su klub preuzeli ljudi koje je regrutovao Aleksandar Vučić.

Na drugoj strani Topčiderskog brda, koji živi u ogromnoj senci Zvezde, a po rezultatima je gromada koja će zdrobiti Zvezdu, tu i tamo se oglasi neko da kaže da može i ovo i ono, ali nema nikakvih velikih priča. I pored svih problema tim pobeđuje, što svojim trudom, što uz diskretnu pomoć sudija, i opet je prvi na tabeli kakve-takve lige Srbije. Osim toga, klub je i pored prodaje dvojice najtalentovanijih mladih igrača Srbije, Lazara Markovića i Ace Mitrovića, ove jeseni promovisao još mlađeg i jednako talentovanog Andriju Živkovića, koji sa sedamnaest godina dominira u srpskom fudbalu. Pored njega ističe se Miloš Jojić, a ako uspeju da urazume Nikolu Ninkovića opet će biti dominantni.

Partizan opstaje na modelu koji je u devedesetim ustanovio Žarko Zečević i koji je institucionalno podržao Tomislav Karadžić: oni su najbolji klub u Srbiji, a za više se ne trude previše. Stari Zečevićev projekat izgradnje stadiona koji su vojska i uprava Grada Beograda zaustavili početkom prošle decenije bio je dobar način da ovaj klub poskoči i korak više iz srpske letargije i da postane referenca u Evropi. To se nije dogodilo i sada mu je budućnost neizvesna: uprave koje su došle posle Zečevića konzervirale su model i nisu nikada ni izlazile sa bilo kakvim predlogom modernizacije kluba, utvrđivanja vlasništva ili imovine. Sažeto: govore gde treba, osvajaju trofeje i žive od unosne prodaje igrača.

Nekada najveći klub u regionu, Crvena zvezda izgubila je svaki sjaj: tamo su se izmenjale razne uprave u poslednjih deset godina, svako je imao svoje ideje i niko ništa nije uradio osim što je uvećao dugove i odložio neminovno podvlačenje računa. Uprava koju je vodio Vladan Lukić od 2009. do 2012. dovela je Gasprom, uredila članstvo, koliko-toliko, podigla očekivanja, ali nije imala rezultat jer nije imala nikakvu podršku države za svoje planove. Kada su pre godinu dana pokušavali da od jedne banke dobiju višemilionski kredit da bi ostali likvidni, bili su odbijeni. Igrače koje su tada mogli da prodaju – nisu, ostali su bez novca i projekat je propao. Nova, Vučićeva uprava ništa nije uradila: ona je nalik onoj koju je vodio Toplica Spasojević 2008. godine, kada je posle krupnih najava usledio najveći pad kluba.

„KRUNSKI BISERI„: Sada čujemo, opet, da je Zvezda veliki brend i da postoje zainteresovani koji bi „to“ kupili. Formalno, prema Zakonu o sportu privatizaciju treba da sprovede Agencija za privatizaciju i to je ono što je bila tačka sporenja kada je zakon bio u raspravi jer su ljudi iz klubova govorili da „ono što važi za cara, ne važi za konja“ to jest sport je mnogo specifičniji od druge industrije.

Srbija, odnosno njene institucije dokazale su da nisu imale ni ideju ni želju da urede sport u Srbiji proteklih desetak i više godina i zato je ova oblast više simbol nasilja nego „lepše Srbije“. Trude se političari da stanu iza velikih sportskih rezultata i da nam objasne da su „sportisti ambasadori“, da oni na najbolji način reprezentuju državu i slične stvari. Međutim, nema nikakvog dokaza suštinske veze između uspeha sportista i imidža neke države jer da ta veza postoji Jamajka bi bila najtraženija država na svetu, svi bi hrlili tamo, ali to nije slučaj. Novak je veliki, ali je Jusein Bolt još veći, međutim to nije unapredilo konkurentnost države i pospešilo životni standard u toj karipskoj državi.

Dakle, treba uraditi nešto sa nasleđenim „stanjem“ u sportu, treba odrediti titulare koji će odgovarati za plaćanje poreza i finansijske izveštaje, ali i kupiti profit ako ga i kada ga bude. Kada su Zvezda i Partizan u pitanju, bilo je reči o tome da njih treba svrstati u red nečega što je od „nacionalnog značaja“ i što bi trebalo valjda da ima poseban tretman u postupku „pretvorbe“ iz ničijeg u privatni kapital. Sada se čini i da je to napušteno jer je Vučić rekao da je privatizacija neizbežna i neophodna (неапходима, na ruskom) i to je dobro jer od priča šta je nacionalna vrednost može samo da profitira hulja, kao i do sada.

Postoje glasovi u javnosti, kao onaj bivšeg sudije Zorana Ivoševića, koji govori da je Zvezda privatni klub i da je vlasništvo, članova ali teško da će to imati nekog značaja ako Vučić uspe da zaista dovede šeika iz Ujedinjenih Arapskih Emirata i objasni mu da je fazon da ima i jedan klub na Balkanu. Njegov prijatelj Mohamed al Zajed ima ozbiljne namere u Srbiji: u pripremi je otvaranje banke koja bi trebalo da „nosi“ sve projekte a oni da budu finansirani novcem iz UAE. Zvezda i Partizan bi mogli da budu biser u njegovoj kruni projekata u Srbiji, i ako je istina da on zapravo treba da bude finansijer onoga što se zove „Beograd na vodi“, moguće je da ova dva kluba dobiju nekog vlasnika iz ove prijateljske države. Važno je reći, u postupku neke buduće privatizacije, trebalo bi da bude obavezno da svi znamo ko je krajnji vlasnik kapitala kojim se kupuju klubovi, ako do toga uopšte dođe. Da ne bude kao sa ovom „običnom“ privatizacijom koja je poslužila za pranje novca stečenog prodajom droge, ljudi i oružja.

To su pretpostavke i nema dokaza da postoji ikakav dogovor kojim bi ovo moglo da bude garantovano. Ako toga ne bude, biće potrebno izraditi mehanizam unutar Agencije za privatizaciju kojim će privatizacija biti pokrenuta. Dosadašnja iskustva su negativna: na primer, godinama se prodaje FK Smederevo iz Smedereva po ceni od dvestotinak hiljada evra i ništa se nije dogodilo. Dakle, teško je očekivati da u državi u kojoj 60 odsto ukupnih „privrednih aktivnosti“ nose državne firme postoje preduzetnici koji će kupovati sportske klubove i baviti se njima: bilo da je reč o Zvezdi, Partizanu ili FK Dinamo iz Vranja.

Kada je reč o kupcima iz inostranstva verovatno bi možda neko bio zainteresovan za Partizan i Zvezdu, fudbalske klubove, ako bi na tim lokacijama mogao da izgradi poslovno-stambeno-sportski kompleks što je takođe problematično jer na lokaciji blizu ovih stadiona postoji projekat izgradnje gigantskog Delta megasitija, pa je pitanje kako bi sve to na gomili funkcionisalo.

To su samo neki, najočevidniji problemi ili izazovi koji stoje pred državom i budućim titularom a kada pogledamo sportski kontekst onda je situacija još beznadežnija. Teško je verovati da iko ozbiljan ima želju da uloži u klub koji se muči sa Donjim Sremom, odnosno, takmiči se u ligi koja jedva ima nekoliko klubova sa nekakvim stadionima. Sportski motiv bi mogao da se rodi ako bi bila formirana nekakva regionalna Gasprom – Južni tok liga u kojoj bi nastupali najveći klubovi Bugarske, Srbije, Rumunije, Hrvatske, Mađarske i BiH, na primer. Takav kontekst bi mogao da bude privlačan za investitore, ali i to treba proveriti i sve je to na dugačkom štapu.

Na kraju, možda bi trebalo da se sve vrati na niži nivo i da se pokuša da se uradi neka vrsta „vaučerske privatizacije“ gde bi članovi kluba ili ljudi sa lokala bili akcionari, pa šta bude: ako postoji unutar zajednice potreba za nekim klubom, onda će se ljudi organizovati da TO održavaju, a ako toga nema onda taj klub i ne zaslužuje da se veštački održava u životu i da bude „budžetski bunar bez dna“. Ljudima treba reći: ako vam je stalo, ako vam je potreban, podržite svoj klub, ali im treba garantovati i da će država nadgledati proces.

Međutim, autor ovog teksta ne veruje da će se to dogoditi dok god se političari „ponose“ uspesima sportista, a izbegavaju da se jasno odrede prema siledžijama, koji su uzurpirali sportsko polje.