Oni koji su svojevremeno odlazili na kafu u Trst, ovih dana konačno imaju priliku da svoja iskustva ponove. Oni koji su imali "crveni pasoš", ali su im najbolje godine proćerdane uz plavi, konačno mogu da dožive ono što im je bilo uskraćeno, a o čemu su samo slušali.
Oni koji i ne pamte život bez viza, konačno će saznati šta zapravo znači preći neku granicu kao ljudsko biće. Sve to nije dovoljno za sreću, ali je i više nego dovoljno za uspomene
Neke priče umiru od starosti, a neke budu ubijene.
Koliko god stara i dosadna bila, ona famozna storija o odlasku u Trst na kafu junački je izdržala sve do ponedeljka, 30. novembra, kada joj je definitivno odzvonilo. Tog dana, Savet ministara Evropske unije odlučio je da Srbiju stavi na tzv. belu šengensku listu i tako njenim građanima i građankama omogući da bez viza putuju u 29 zemalja Šengenskog sporazuma i u zemlje koje ga priznaju.
Pošto će, zahvaljujući toj odluci, tršćanski espreso od 19. decembra moći da posrče svako kome je do toga, buduće generacije biće pošteđene poetskih opisa avantura ostvarenih zahvaljujući „crvenom pasošu“ stare Jugoslavije s kojim se „moglo svuda“.
Buduće generacije, međutim, sigurno će još decenijama slušati o osećaju slobode koji se budi kada na stranici svog pasoša ugledaš šengensku vizu ili o krilima koja ti izrastu kad god ti na šalteru ambasade požele srećan put. Svaka čast onima koji su nekada davno hitali ka Trstu, ali priče koje se tek „kuvaju“ u glavama ljudi koji i ne pamte vreme pre Šengena, imaće duži rok trajanja. Već i sada zvuče dovoljno neverovatno da bi bile besmrtne.
VOLONTERSKI KAMP: Za dobijanje šengenske vize bilo je potrebno doneti: važeći pasoš, fotokopiju pasoša (uključujući i prazne stranice), dve fotografije na beloj pozadini, popunjen obrazac za izdavanje vize u dva primerka, uverenje o studiranju/ zaposlenju/ penzionisanju/ vlasništvu nad firmom i, u zavisnosti od tipa vize koji se traži, uverenje o plaćenom porezu, dozvolu poslodavca za odsustvo s posla i izvod s bankovnog računa. Trebalo je takođe pribaviti garantno ili pozivno pismo, potvrdu o plaćenom putnom osiguranju, hotelsku rezervaciju ili potvrdu o adresi na kojoj će se boraviti, povratnu avionsku, autobusku ili voznu kartu.
Pošto je svaka od ovih stavki podrazumevala još niz podstavki, teško je danas reći šta je zapravo bilo neophodno kako bi se dobila ulaznica za zemlje potpisnice Šengenskog sporazuma. Teško je takođe reći šta je od dokumenata predstavljalo najveći problem. To je, naprosto, zavisilo od sudbine: neke ambasade naprasno su odlučivale da ne primaju faksirana ili mejlom pristigla pozivna pisma (pa je ostatak dokumentacije čamio u fioci, dok su različitim stazama i bogazama dolazile originalne, potpisane i overene potvrde); neke ambasade tražile su šestomesečni izvod s bankovnog računa (pa je bilo neophodno popiti kutiju sedativa kako bi se izdržalo klečanje na kolenima pred bankarskim službenicima); neke ambasade vraćale su te „na početak reda“ zato što imaš samo potvrdu poslodavca o odsustvu, ali ne i potvrdu istog tog poslodavca da zapravo odlaziš na službeni put…
Kako bilo, valjalo se na vreme pobrinuti da pred šalter stigneš u što je moguće boljoj formi, s dovoljno papira, snage i volje da pretrpiš sve što ti se sprema. U slučaju Srbije, i inače sklone da smuti i smuva, to je, na primer, podrazumevalo kupovinu garantnog pisma preko oglasa ili lažiranje poziva (na nepostojeću konferenciju pozivaju te ljudi koje i ne znaš, ali koje zna prijatelj tvog šuraka). Oni strpljiviji i štedljiviji odlučivali su se za metodu „uradi sam“ u više koraka: 1. putem interneta prijaviš se u volonterski kamp, kojih u šengenskoj zoni ima tušta i tma; 2. od organizacije odgovorne za taj kamp dobijaš pozivno pismo koje potvrđuje da ne plaćaš cenu vize i osiguranje; 3. kad, uz ostale dokumente, konačno dobiješ vizu, opet putem interneta otkazuješ učešće u kampu; 4. ideš gde hoćeš.
Sličan sistem primenjivao se i za rezervaciju hotela. Opet zahvaljujući internetu, bilo je moguće da se rezerviše neki jeftini hotel, da se odatle mejlom dobije potvrda o rezervaciji, a da se zatim ta rezervacija (uz minimalne troškove) i otkaže – i u tom slučaju, imaš papir koji ti je neophodan, a spavaš gde ti je volja.
KOMŠIJSKE I DRUGE VEZE: Da su časni i zahvalni kao što nisu, ovdašnji novinari trebalo bi da (pre nego što se zaboravi) podignu spomenik jednom domaćem uposleniku verovatno najzaposlenije beogradske ambasade. Nije se majci rodio ni novinar, ni aktivista, ni bilo koji „javni faktor“ koji u telefonu nije imao „taj“ broj: „taj“ broj iza kojeg se krio „taj“ čovek omogućavao je da se zaobiđu kilometarski redovi, da se uštedi brdo živaca i da se, ako je neophodno, viza dobije u rekordnom roku. „Šta? Moraš tamo iduće nedelje? Daj da zvrcnem… Srediće ti ono to“. I sređivao je čovek. Na vratima kažeš da te šalje „taj-i-taj“, što te automatski dovodi pred šalter i, sasvim zasluženo, uz psovke i kletve onih koji strpljivo čekaju u redu, a nisu imali sreću da upoznaju pravog čoveka na pravom mestu.
Uopšte, bilo koja veza u ambasadi vredela je mnogo. U životu prosečnog putnika, bilo kakav „link“ sa pripadnikom obezbeđenja ili šalterskom službenicom značio je isto koliko je u normalna vremena značilo poznanstvo s nekim kardiohirurgom ili onkologom. To se posebno odnosi na Slobino doba, kada nije bilo ni ono malo „viznih olakšica“ i kada se mesto u redu zauzimalo dvadesetak sati pre otvaranja šaltera. Odavno su u spomenare iz devedesetih ušle fotografije onih tužnih kolona smrznutih, ćebadima ogrnutih ljudi koji usred Beograda i usred noći sede na hoklicama ili leže na betonu – čekajući da dođu na red, da budu prozvani i, konačno, da se sagnu i objasne nadležnima gde će, šta će i kako će. Sve to, dakle, mogla je da zaobiđe dobra i jaka veza.
No, bilo je i drugih veza. Veza sa Hrvatskom, tj. posedovanje hrvatskog plavog pasoša, bio je zapravo najjednostavniji način da se iz Srbije izađe na šengenski vazduh. Tokom devedesetih, još onako bojažljivi pred graničnim pečatima i procedurama, ponosni vlasnici „hrvatske šare“ najpre su prelazili u Hrvatsku, pa odatle odlazili gde su želeli – navodno, da se niko ne bi dosetio kako oni zapravo ne putuju iz Srbije; da bi, navodno, sve bilo čisto kao suza. Kasnije, međutim, kada su granice i pečati postali uobičajena stvar, straha je nestalo: hrvatski državljani sa srpskom adresom kretali su iz Srbije i u nju se vraćali, bez ikakvih problema i pitanja. Ipak, čak i takvi srećnici imaju svoju šengensku priču – zaboravljali su putnici namernici s kojim su pasošem izašli iz zemlje, s kojim su dokumentom prešli koju granicu i gde bi koji trebalo da pokažu; gubio se jedan ili drugi pasoš, lagalo se na granicama, izmišljali su se na licu mesta živopisni odgovori, rizikovalo se.
OSTATI I OPSTATI: Uprkos redovima, traženju veze, jurcanju za dokumentima i svemu ostalom, u šengenskom prostoru bilo je mnogo teže opstati nego u njega stići. Većina ambasada, naime, davala je vize na tačno određeno vreme – ako ti konferencija traje dva dana, toliko će ti važiti i viza. Nisu se zapitali nadležni u ambasadi šta ćeš i kako ćeš ako ti otkažu let, pa silom prilika ostaneš na njihovoj teritoriji nekoliko sati duže; nisu se zapitali šta ćeš i kako ćeš ako zakasniš na autobus ili te već strefi neka druga nevolja – taj segment, poput mnogih drugih u ovoj priči, uvek je zavisio od nebeskih sila.
DANONOĆNO ČEKANJE NA VIZE: Redovi pred ambasadama EU
Šta se, međutim, događalo sa onima koji su želeli da svoj boravak na slobodnoj teritoriji maksimalno produže? Njima je preostajalo da opet, kako već nalažu nepisana pravila, smute i smuvaju. Potpuno svesni mogućih posledica, građani i građanke Srbije ženili su se i udavali za vlasnike šengenskih pasoša i tako, uz silne komplikacije, makar malo odlagali povratak u domovinu. Neki drugi građani i građanke Srbije bežali su od policije, razvlačili se po ulicama, krili se po tuđim stanovima i opet odlagali neizbežno – takvima se ponekad osmehnula i sreća, pa su, pozivajući se na čukunbabu Nemicu ili askurđela Mađara, na kraju čak i dobijali državljanstvo. Oni manje skloni riziku maksimalno su se edukovali o rupama u zakonu i manje poznatim načinima ostanka – svako ko je pod šengenskim nebom bio duže nego što je uobičajeno, ima neku samo svoju storiju o tome kako je i koga izmuvao. Posebno je živopisna priča 90-godišnje žene koja već godinama živi u Beču i kojoj je u jednom trenutku dojadilo da se na svakih nekoliko meseci vraća da bi produžila vizu: kada je saznala da studenti koji upišu kurs nemačkog jezika imaju mogućnost da u zemlji ostanu sve do završetka tog kursa, dala se pod stare dane na učenje glagola. Pošto je u pitanju priča iz druge ruke, nije poznato šta joj je na kursu najteže palo, ali svakako je potvrđeno da su joj, posle odluke da se dodatno obrazuje, omogućene vizne olakšice.
Zahvaljujući šengenskoj crnoj listi, mnogi državljani Srbije doživeli su ono što bi u normalnim vremenima i na normalnim mestima doživeli samo u slučaju da se bave trgovinom robljem ili teškim drogama. Sagovornica „Vremena“, koja je želela da ostane neimenovana, svojoj će deci moći da ispriča kako je od jednog viđenijeg mafijaša za tri hiljade maraka kupila pasoš koji je nosio pečat British West Indies (šta god to bilo) i kako je zbog tog pasoša bila u zatvoru 11 dana, da bi je potom deportovali iz Šengen zone. Ista ta mlada Beograđanka moći će da ispriča kako je ilegalno ostala u Šengenu mnogo duže nego što joj je vizom bilo dozvoljeno, pa je stoga opet deportovana, ovaj put posle dvomesečnog pritvora. Ni to je nije zaustavilo. Pošto je posle tih iskustva dospela na listu nepoželjnih, promenila je ime i prezime, sve dokumente i, samim tim, sprečila mogućnost da joj uđu u trag – današnji kompjuterski sistemi znatno su bolji i ne bi joj omogućili da se tako jednostavno izvuče, ali ideja je ipak vredna da se zabeleži. „Ako me pitate zašto sam sve to radila, ne znam šta da kažem. Nemam pojma šta mi je bilo. Htela sam samo da pobegnem, bila je to kao neka opsesija“, kaže danas, godinama posle svojih zatvorskih dana.
POETIKA: Na osnovu dosadašnjeg iskustva s mentalnim suvenirima iz prošlih vremena, vrlo je verovatno da će se ubrzo pojaviti knjiga ili bar veb sajt sa živopisnim pričama o pribavljanju lažnih ili legalnih dokumenata, o natezanju pred i u ambasadama, o traženju veza i načina da se preživi na šengenskoj teritoriji. Teško je ipak očekivati da će se na jednom takvom mestu naći i detalji koji su zapravo najvažniji, koji najbolje ilustruju jad viznog režima, a koje čovek najbrže zaboravi. Ovako nešto, recimo: stižeš na minhenski aerodrom s britanskom vizom; na proputovanju si, avion za Mančester uskoro poleće i šengenska viza ti nije potrebna; avion se, međutim, kvari, a sledeći poleće za osam sati. I tako, stojiš na onom gejtu, žvaćeš sendvič kojim te je počastila avio-kompanija u znak izvinjenja i – gledaš. Gledaš, jer ništa drugo ne možeš. Britanska viza i srpski pasoš omogućavaju ti kretanje u prečniku od pedeset metara. Sve ostalo je zabranjena zona. Staklene zidove i metalne rampe koje te dele od djuti fri šopova, direktne autobuske linije do grada ili makar do svežeg vazduha, mogu da pređu samo oni koji ne znaju ko je Sloba i šta su sankcije. Ti ne spadaš u takve. Preostaje ti samo osam sati čekanja i bajati sendvič.
Teško je, skoro nemoguće, opisati očaj koji osećaš kada vidiš kako vlasnici „dobrih“ pasoša lagano prolaze pored svog šaltera („EU countries“), dok ti i tvoji sapatnici s dokumentima egzotičnih zemalja (šalter s natpisom „Other countries“) čekate satima da nadležni pogledaju, pregledaju i skeniraju pasoše i obave kraći intervju sa svakim putnikom.
S druge strane, budućim generacijama biće teško opisati i radost koju svako normalan oseti kad, sa svežom vizom, zakorači na Aleksander plac ili pred Koloseum. Sve one potvrde, uverenja, obrasci, fotografije na beloj pozadini, sva ona čekanja pred ambasadom, sve one pasoške kontrole, sve mućke i rizici koji su tom trenutku prethodili, jednostavno nestaju. Ili, tačnije, oni tom guštu daju posebnu čar: uspeli smo u svemu, preživeli smo sve i sada smo (zasluženo) tu gde smo.
Oni koji su svojevremeno odlazili na kafu u Trst, ovih dana konačno imaju priliku da svoja iskustva ponove. Oni koji su imali „crveni pasoš“, ali su im najbolje godine proćerdane uz plavi, konačno mogu da dožive ono što im je bilo uskraćeno, a o čemu su samo slušali.
Oni koji i ne pamte život bez viza, konačno će saznati šta zapravo znači preći neku granicu kao ljudsko biće. Ipak, začudo, i dalje nema neke preterane euforije tim povodom.
Posle Petog oktobra, kolega Nebojša Grujičić napisao je da se toj pobedi raduju samo oni koji u međuvremenu nisu ostarili deset godina.
Biće da je i ovaj put tako.
Redakcija nedeljnika „Vreme“ poziva čitaoce da nam pošalju svoja iskustva sa dobijanjem šengenske vize na posta(at)vreme.com ili kao komentar na ovaj tekst (dno strane). Najbolja pisma biće objavljena u narednom broju.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!