U periodu uoči beogradskog Prajda, desničarskim kanalima komunikacije širile su se brojne poruke mržnje upućene LGBTQ+ populaciji, utvrdilo je “Vreme” prilikom monitoringa društvenih mreža. O ulozi društvenih mreža, ali i ulozi političara u osnaživanju te mržnje, kao i o tome može li se i kako ona iskoreniti, za “Vreme” govori psiholog Vladimir Mihić
“To je poslednja parada, posle će sve majmune zatvoriti u kavez, kao i nekoliko godina nazad”, jedna je od poruka razmenjenih u ekstremno desničarskim Telegram grupama uoči beogradskog Prajda održanog u septembru. Uz nju stoje emotikoni fekalija.
Rečenice nalik ovoj preplavile su ultradesničarske kanale komunikacije u periodu od avgusta do septembra, pokazao je monitoring društvenih mreža Telegram i Iks koji je sprovelo “Vreme”. Talas govora mržnje na internetu zadobio je fizički oblik kada je 5. septembra, dva dana uoči Prajda, u centru Beograda napadnut mladić sa LGBTQ+ zastavom.
Na snimku objavljenom na društvenim mrežama vidi se muškarac koji nosi zastavu duginih boja i baca je u kantu za đubre, dok za njim hoda policajac i naređuje mu da se zaustavi. Muškarac se zaustavio tek nakon što je zastavu bacio u korpu za otpatke.
Uz to, nakon šest godina rada, Prajd info centar u Beogradu zatvoren je 28. septembra zbog, kako su naveli, nedostatka finansijske i institucionalne podrške. Tokom šest godina postojanja, prostorije ovog centra često su bile meta napada, a njegovo zatvaranje su ultradesničarske organizacije iz sveg srca pozdravile, predstavljajući to kao svoju konačnu pobedu.
Njihova aktivnost na društvenim mrežama zatim se primirila; čeka se novi septembar i novi Prajd kako bi se ponovo razbuktala. Šta je uzrok ovakvom ponašanju?
DRUŠTVENE MREŽE I “NORMALNA” MRŽNJA
Vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Vladimir Mihić kaže za “Vreme” da je najveći broj ljudi koji iskazuju predrasude prema LGBTQ+ osobama sklon stereotipiziranju i neprijateljskim stavovima prema bilo kojoj grupi koja, po njihovom mišljenju, ugrožava neki tradicionalni, za njih jedini “normalan” sistem vrednosti.
“Oni jednako imaju protiv LGBTQ+ osoba kao i protiv migranata, Hrvata, stranaca, ali i žena i svih onih koje vide kao grupe koje mogu ugroziti njihovo viđenje normalnosti”, objašnjava Mihić.
Zaista, komunikacija u ekstremno desničarskim kanalima komunikacije koje je “Vreme” tokom tri nedelje posmatralo, ne samo da je homofobična, već je i izrazito rasistička – prvenstveno prema migrantima i Romima – kao i antifeministička.
To je u skladu i sa monitoringom nevladine Mreže za izveštavanje o različitosti sprovedenom između maja 2022. i decembra 2023. godine, koji je pokazao da su prve na meti govora mržnje u medijima i na društvenim mrežama žene, a zatim pripadnici LGBTQ+ zajednice i nacionalne manjine. Više od 60 odsto poruka mržnje u tom periodu pretrpele su upravo ove tri grupe građana.
U toku ovogodišnje Nedelje ponosa, izuzev pomenutog napada na aktivistu, zabeleženo je i crtanje grafita sa sloganom “bolest nije ponos” širom Beograda, pa čak i spot protiv LGBTQ+ populacije, snimljen dan uoči Prajda na Kalemegdanu – uz baklje, fantomke i pesmu Beogradskog sindikata. Sve ove akcije uporedo su deljene na društvenim mrežama. Sagovornik “Vremena” objašnjava kako postoji povezanost između ponašanja na internetu i delovanja u stvarnom životu.
“Sve češće smo svedoci da se onlajn ponašanje preliva u realni život, te stoga ne smemo ignorisati ovakav način uticaja na osobe koje su sklone predrasudama i/ili nasilju prema grupama koje su različite od njih”, kaže Mihić.
POŽELJNO JE BITI HOMOFOB
No, da li su stavovi koje pojedinci u ovim grupama izražavaju zaista njihovi autentični stavovi? To ne mora uvek biti slučaj.
“Broj takvih ljudi uvek izgleda mnogo veći kod nas iz najmanje dva razloga: prvi, anonimnost društvenih mreža podstiče ono što u psihologiji zovemo ‘deindividualizacija’, kada osoba na neki način gubi svoj lični identitet i stapa se sa grupom, i potom govori stvari koje, kada bi bila sama, nikada ne bi izgovorila. Zatim, u grupi istomišljenika se stav, koji inače postoji, pojačava, postaje glasniji i – agresivniji”, ističe Mihić.
U tome veliku ulogu imaju i mejnstrim mediji i ustaljeni politički narativi.
“Kod nas mediji, ali i visoki funkcioneri države, daju nesrazmerno veliki prostor stavovima koji su u osnovi homofobični i time šalju poruku da je biti homofobičan sasvim u redu, čak poželjno, ali i da ‘većina naroda’ misli na sličan način, što je možda i tačno, ali svakako taj procenat nije baš toliko ogroman kako nam se servira”, naglašava sagovornik “Vremena”.
Ovakvih slučajeva bilo je na pretek – najbolji primer je gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić koji ima otvoreno homofobne stavove, ali i premijer države Miloš Vučević i ministarka za brigu o porodici Milica Đurđević Stamenkovski, koji su na dan održavanja Parade ponosa otvorili u Perlezu, u Vojvodini, “Dane porodice”, manifestaciju koja “promoviše porodicu i porodične vrednosti”. Vučević je tom prilikom, na pitanje novinara kada će pripadnici LGBTQ+ populacije dobiti jednaka prava, istakao da to pitanje “nije kandidovao u svom programu”.
DVE ULOGE INTERNETA
Kada se govori, konkretno, o internetu i društvenim mrežama, one mogu imati dvostruku ulogu – i kao izduvni ventil, i kao pojačalo.
“Za osobu koja je generalno sklona ovoj vrsti predrasuda, homofobično ponašanje onlajn može imati i katarzično dejstvo, tako da te svoje stavove ‘izluftira’ onlajn i onda je time manje opasan u realnom životu. Ali, učešće u takvoj vrsti razmene može pojačati takve stavove i dovesti do potpuno suprotnog efekta, odnosno, do realizacije opasnih ideja koje bi, možda, ostale samo u planovima te osobe”, objašnjava Mihić.
Za one koji ovakvo ponašanje posmatraju i nisu skloni takvoj vrsti predrasuda, ovakav govor može izazivati strah.
“I to ne samo kod LGBTQ+ osoba kojima su uvrede i pretnje, pre svega, upućene, nego i svima onima koji osećaju, ili znaju, da će neki njihovi stavovi ili način života biti agresivno napadani od strane istih ljudi. I ako mogu da dodam, vide da nijedna od tih pretnji, pa čak ni akcija, ne nailazi na osudu, a kamoli sankcionisanje države, pa je time taj strah još veći”, naglašava sagovornik “Vremena”.
DEREGULACIJA DRUŠTVENIH MREŽA
Društvene mreže su, ipak, idealan kanal za izražavanje homofobičnih stavova – njih ne može kontrolisati država, a od mreže do mreže zavisi koliki će biti stepen regulacije. Na primer, Telegram je, zbog vrlo slabe regulative, tradicionalno jedna od najpopularnijih platformi za lančano slanje poruka različitog sadržaja, o čemu je “Vreme” pisalo u prošlom broju. U tom smislu je u proteklih nekoliko godina interesantan i Tviter, koji je nakon promene vlasništva prekršten u Iks.
Promena imena i logoa bila je samo početak transformacije jedne od najpoznatijih društvenih mreža. Uvedena je monetizacija, nalozi su počeli da plaćaju kako bi bili verifikovani, a upravo verifikacija dolazi sa brojnim benefitima – na primer, među odgovorima na neku objavu, uvek će verifikovani nalozi biti na vrhu. To omogućava onima koji plaćaju svoje naloge da konstantno budu na vrhu, i eto odlične prilike za teoretičare zavere koji su za emitovanje svojih poruka spremni da odvoje i novac.
IMA LI LEKA
Pošto su predrasude po prirodi duboko usađene, vrlo ih je teško iskoreniti. Na pitanje da li postoje psihološke tehnike ili intervencije koje mogu pomoći pojedincima da prevaziđu homofobične predrasude, sagovornik “Vremena” kaže – ne brze i kratkotrajne.
“Edukacija svakako pomaže, ali već dugo znamo da jedino kontakt, i to pod određenim, jasno preciziranim uslovima, dovodi do dugotrajnih i stabilnih izmena negativnih stavova. Prvi korak svakako jeste destigmatizacija i normalizacija različitosti na svim nivoima, pa tako i u domenu seksualne preferencije, ali prava tolerancija dolazi tek nakon dugotrajnog kontakta sa pripadnicima LGBTQ+ zajednice i spoznaje da ne postoje bitne, a svakako ne ‘opasne’ razlike između ljudi različite seksualne orijentacije i da oni nisu neke babaroge koje vrebaju našu decu iza ćoška kako bi od njih napravili ‘gejeve’”, kaže Mihić.
U tome, smatra on, mora učestvovati ceo sistem.
“Ovo mora biti, pre svega, zadatak sistemskog obrazovanja u školama, ali i zadatak celog društva dok se ne postigne maksimalno mogući stepen tolerancije prema ovoj, ali i svim drugim grupama”, zaključuje sagovornik “Vremena”.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
