Kako je partija skratila pozornicu

Ne znam da li je za današnje studente arhitekture pojam „Veliki Nojfert“ jednako važan kao početkom pedesetih godina prošlog veka. To je bilo sveto pismo u kome se nalazio odgovor na svako pitanje iz struke. Bez te knjige nije se moglo pristupiti projektovanju. Ja tada ne samo da sam želeo da postanem arhitekta, nego sam sebe već zamišljao kao profesora na arhitektonskom fakultetu koji predaje nacrtnu geometriju kao filozofiju prostora. Posedovao sam originalnu, nemačku verziju, koja je u Jugoslaviji bila retkost, ali posle je pod naslovom Arhitektonsko projektovanje taj udžbenik štampan i kod nas.

Ernst Nojfert (Ernst Neufert, 1900–1986) počeo je sa sedamnaest godina da radi u struci kao zidar. Mislim da je delom i zbog toga tako savršeno uspeo da do detalja opiše posao arhitekte, a ne samo teoretski rad projektanta za tablom za crtanje sa lenjirima i šestarom. Nojfert je opisao svaki korak na gradilištu, o čemu sve treba da se razmišlja pri projektovanju, kojih pravila, razmera, ideja arhitekta treba da se pridržava. Radio je u instituciji Bauhaus, bio asistent njegovog osnivača, velikog arhitekte Valtera Gropijusa, ali se proslavio sa udžbenikom Arhitektonsko projektovanje (Bauentwurfslehre), koji su uglavnom nazivali „Veliki Nojfert“. On tu detaljno piše o normama i propisima za sve moguće zgrade, na primer, kako se projektuju bolnice, stambene zgrade, fabrike, vatrogasne kasarne, crkve, koncertne dvorane, pozorišta sa salom predviđenom za određen broj gledalaca, koliko treba da ima kvadratnih metara gledalište, koliki prostor je neophodan za holove, kakvi treba da budu toaleti za publiku, izlazi za slučaj požara, razmere pozornice i tehničkih prostorija, garderobe, sale za probe, kancelarije… On je sve to opisivao do takvih detalja da su ga ismevali, jer je, pored ostalog, zapisao i koliko visoka treba da bude štenara za belgijskog vučjaka kad podigne uši. On je tu knjigu, čije je prvo izdanje štampano 1936. godine, skromno nazvao priručnikom. Već se bio preselio u Ameriku, bio je iznenađen što je brzo postala nezaobilazan udžbenik, pa se zbog toga vratio u Nemačku. Njegovo delo je prevedeno na osamnaest jezika i do danas prodato u više od 800.000 primeraka.

KAKO SU UKRALI POZORNICU: Ja sam od sna da postanem arhitekta odavno odustao kad sam početkom šezdesetih godina dobio stan na četvrtom spratu novogradnje u ulici Draže Pavlovića. Ispod mene je na trećem spratu u garsonjeri stanovao student arhitekture, Subotičanin rodom, mlađi od mene pet godina. Pozajmio je tu knjigu od mene, i nikad je nije vratio. Njegov prvi samostalan projekat bio je restoran „Ušće“ na obali Save. Tačno se pridržavao Nojfertovih uputstava za tu vrstu objekta. Krenuo je putem slave, postao jedan od velikih arhitekata priznatih u celom svetu, već decenijama živi u Americi gde ima svoj biro. Ne znam da li još koristi Nojferta, da li je zadržao onaj moj primerak na nemačkom jeziku. Zove se Stojan Maksimović, a jednim od njegovih remek dela smatra se Sava centar u Beogradu.

Pitao sam ga jednom u šali: „Zašto si mi ukrao Nojferta ako nisi naučio kakav treba da bude odnos dubine i širine jedne pozornice?“ Pozornica velike sale je, naime, isuviše plitka, što uvek predstavlja problem za scenografiju velikih predstava. „Sve znam“, pravdao se uz smeh, „ali meni su u poslednjem trenutku ukrali petnaest metara!“

Objasnio je da je po najvišem naređenju zbog partijskih i drugih kongresa u toku izgradnje morao da promeni projekat i da poveća foaje, a nije imao odakle da uzme prostor, osim na račun pozornice. Zbog toga je morao da odustane od ugradnje rotacione pozornice koja je potrebna za brzo menjanje kulisa. Želeo je da zadrži i jedan prirodan potočić koji bi žuborio kroz stražnji deo zdanja sa kancelarijama i manjim salama, ali su naredili da umesto njega napravi poslovni prostor.

Tako investitori upropašćuju ideje, ali to nije slučaj samo kod nas.

KONGESNI CENTAR UMESTO NOVE OPERE: Problem na koji često nailazim je da su pretraživači na našem jeziku siromašni. Pripremajući se da napišem ovaj tekst nisam uspeo da nađem imena prvih direktora Sava centra, kao ni konkurs za projekat opere u Beogradu, koja je trebalo da stoji na mestu gde je danas Sava centar. Nisam pronašao podatke o birou za izgradnju te opere koji je postojao u Narodnom pozorištu tačno iznad moje kancelarije. Moram da se oslanjam na pamćenje, zbog toga mogu i da pogrešim, pa unapred molim za izvinjenje. U nekim arhivama se, naravno, kriju svi ti podaci, ali bilo bi potrebno isuviše vremena i napora da se svemu tome uđe u trag.

Za operu je bio raspisan međunarodni konkurs i jedan projekat je zaista dobio prvu nagradu. Sve sam pratio pažljivo jer sam od 1968. do 1974. bio pomoćnik upravnika beogradskog Narodnog pozorišta, u čijem sastavu je bila – i još je i danas – opera. Biro za izgradnju opere trebalo je da pripremi izgradnju opere prema nagrađenom radu u dogovoru sa nagrađenim projektantom. Mene je arhitektura i dalje interesovala, zanima me i danas, još uvek za sebe crtam projekte stanova, vila, pa i celih ostrva.

Uzor nam je tada bila opera u Sidneju. Idejnu skicu za nju je danski arhitekta Jern Ucon (Jörn Utzon) napravio 1957. godine. Ideja za tu jedinstvenu građevinu sinula mu je kada je ljuštio pomorandžu, na brzinu je grubo skicirao krov u vidu ogromnih školjki naslaganih jedne preko druge. Danas je to jedna od najprepoznatljivijih građevina na svetu, ali kad je na osnovu Uconovog projekta trebalo početi sa gradnjom, izvođači su rekli da je to nemoguće, statički nerešivo. Trebalo je izmisliti nove sisteme za izlivanje betona, nove dizalice, nove oplate, usred posla Ucon se posvađao sa svima i napustio Sidnej uveren da se uvalio u nešto nemoguće. Gradnja je trajala tri puta duže, cena je na kraju bila četrnaest puta veća od planirane. Ucon je prokomentarisao: „Katedrala u Šartru građena je sto godina, a za cenu niko nije pitao.“

Kad je opera u Sidneju najzad 1973. trebalo da se otvori, pokazalo se da je svima promaklo da ne postoji nikakav parking za posetioce. Ja sam se setio doživljaja kada mi je kao učeniku srednje tehničke škole, jedan stari zidar mađarskog porekla na svom nemogućem dijalektu objasnio: „Ono zidar koje pogleda plan, ne može da zatvori očima i da prođe kroz gotovo zgrado, ono ne dobar zidar.“ Velike arhitekte tako ne razmišljaju, oni često prvo zamisle genijalnu fasadu, a tek posle se bave takvim sitnicama kao što je život u gotovoj zgradi, u „gotovo zgrado“, što reče moj zidar iz Banata, ili gde ljudi da se parkiraju. U Sidneju je problem na brzinu privremeno rešen tako što se stari nosač aviona dovezao u neposrednu blizinu i na njemu se sredio parking.

Ja sam nagrađeni projekat nove beogradske opere odmah kritikovao rekavši da ne znam kako treba da se peru ogromne, nakrivljene, staklene površine, koje je trebalo da prekriju građevinu da bi se na zalazećem suncu zasijala kao ogroman brilijant. Do tog problema nije došlo jer je neko na najvišem političkom nivou odlučio da opera nema prioritet, te da na tom odličnom lokalitetu treba da se izgradi kongresni centar.

TITO OTVARA SAVA CENTAR: Izgradnja Sava centra kao multifunkcionalnog, kongresnog, kulturnog i poslovnog objekta, prema projektu Stojana Maksimovića započela je 1976. godine. Čim su započeti radovi, vlasti su počele da požuruju poslove, tako da je veliku salu Tito otvorio već 15. maja 1977. godine, a XI Kongres Saveza komunista Jugoslavije, poslednji na kome je Tito učestvovao, održan je od 20. do 23. juna 1978. Napominjem da radovi još nisu bili završeni, oni će potrajati još više od godinu dana. Čovek se danas zamisli nad brzinom kojom su se u „brozomornoj eri“ završavali veliki građevinski poduhvati. Sećam se i auto-puta Zagreb–Ljubljana u dužini od 140 kilometara koji je 1968. izgrađen za 9 meseci, pa to upoređujem sa današnjim rokovima, sa otvaranjem deonica kilometar po kilometar neuporedivo sporije uprkos mnogo savremenijim građevinskim mašinama.

Kad je izgradnja završena, Sava centar je bio jedinstven objekat u ovom delu Evrope kako po svojim svestranim mogućnostima, tako i po modernoj arhitekturi. U to vreme ja sam bio savetnik jugoslovenske ambasade u Bonu, znao sam da mi taj posao ističe na jesen 1978. godine, razmišljao sam šta ću da radim posle, a jedna od mojih ideja bila je upravo da se nađem na čelu Sava centra, pa sam zbog toga sve u vezi s njim pratio sa posebnim interesovanjem. Mislio sam da bi neko ko ima iskustva sa pozorištima, ali i sa diplomatijom, mogao da bude direktor. Ubrzo sam, međutim, saznao ko će biti direktor, pa sam odustao od te ideje, a da o njoj nikada nikom ništa nisam ni rekao.

AKUSTIKA I DRUGI PROBLEMI: Kadgod se pomene Sava centar, većina nas pomisli na njegovu veliku, svečanu salu. O pozornici sam već govorio, ali drugi njen problem je akustika, ona nije dobro rešena, a čini mi se da ju je nemoguće rešiti na prirodan način. Bio sam u sali opere Metropoliten u Njujorku i u velikoj sali Kremlja. Velika sala Sava centra ima 3.672 sedišta, Metropoliten opera slično 3.800 sedišta, ali kongresna sala u Kremlju, u kojoj se održavaju i operske i baletske predstave, može da primi 6.000 posetilaca. Elektronska pomoć za akustiku je u svim tim salama neophodna, u Moskvi su mi dozvolili da se za vreme jedne generalne probe orkestra šetam duž prizemlja sale. Zvuk je svuda bio savršen i ujednačen, to se u struci naziva „homogenim zvučnim poljem“, a na programima je odmah ispod imena dirigenta stajalo i ime tonskog inženjera za određenu predstavu. Ton je u Moskvi i Njujorku potpuno prirodan, u Sava centru, nažalost, do sada ne deluje tako, nego se čuje da dolazi iz zvučnika. Kad neko bude preuzeo celi kompleks, mogao bi da se obrati za pomoć Moskvi, kao što je iz Rusije stigla i za živopisanje Hrama Svetog Save na Vračaru. Problem treba prvo da se konstatuje, ali on svakako može da se reši. O akustici ima dosta reči i u „Velikom Nojfertu“, ima i slika, na primer, kako izgovorena reč čoveka koji stoji na balkonu stiže do drugog koji stoji ispod njega, ali pretpostavljam da je to danas ipak prevaziđeno, danas odgovore na sva pitanja daje računar na osnovu svojih programa, a ne štampani udžbenik.

Velika sala i foaje nalaze se u takozvanoj zgradi B okrenutoj prema Savi. U foajeu – za čiji uvećani prostor su Maksimoviću „ukrali“ 15 metara pozornice – može da se organizuje prijem za oko 4.000 posetilaca, a uz njega postoji i dovoljan broj salona za posebne goste. U zgradi A, koja je okrenuta na suprotnu stranu, postoji još 13 konferencijskih sala sa 80 do 1.000 mesta. Poznajemo ih sa televizije jer se u njima održavaju gotovo svi važniji skupovi političkih partija i mnogih organizacija. Za njih tu postoji dovoljan broj kancelarija za kratkoročno ili duže iznajmljivanje, mogućnosti telekomunikacije, izložbeni prostor, prostorije za medije, mogućnost prevođenja na 8 jezika, a naravno i sve što uz to ide – grejanje, ventilacija, radionice i prostor za manje komercijalne izložbe i luksuzne radnje.

U nekada mirnim vremenima, kada sam imao i nešto veće prihode nego što je bilo potrebno za goli život, prosto smo dolazili u Sava centar da se prošetamo i pogledamo šta se nudi od ekskluzivnije robe, pa bismo seli u jedan od brojnih kafea ili restorana. Bilo je to kao kad se danas ide u „šoping molove“. Sve to treba održavati, izdavanje što više prostorija na što duže vreme ogroman je zadatak, ako se ne koriste kapaciteti ne mogu da se pokriju ni realni troškovi opstanka, a kamoli da se sve instalacije modernizuju. Sava centar je malo po malo padao u sve veće dugove.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ OTVARA ARENU: Nije kriv samo menadžment Sava centra, iako je on sve više dolazio u nestručne ruke postavljane po partijskim linijama već prema tome ko je dolazio na vlast, a pojavila se i konkurencija. Za velike i najveće skupove sagrađena je Arena, koja se sada zove „Štark arena“ po firmi za izradu konditorskih proizvoda. Valja se podsetiti, Arena je za Slobodana Miloševića bila nešto slično kao Sava centar za Titovo vreme. Koliko se sećam, prvi veliki skup bio je predizborni Miloševićev miting 20. oktobra 2000. godine u vreme kada se već nazirao njegov pad. Međutim, za razliku od Sava centra Arena se razvijala; u njoj se danas održavaju ne samo koncerti, nego gotovo sve sportske, muzičke ili političke manifestacije. Arena može da se prilagodi svim zamislivim potrebama, ima 18.386 mesta za sedenje uz 68 luksuznih loža.

U Beogradu je izgrađen i čitav niz hotela najviših kategorija koji imaju i konferencijske sale i nude sve što je potrebno za održavanje skupova bogate klijentele.

RUŠITI ILI INVESTIRATI: Sve je to odlično za Beograd i za Srbiju, ali je ubitačno za Sava centar. Iako mu je grad krajem 2017. godine otpisao većinu dugova, ta institucija je prema pisanju „Blica“, krajem januara dugovala 558,8 miliona dinara. Neki eksperti smatraju da je ovakav koncept kongresnih centara zastareo. U bogatim zemljama, na primer u SAD ili Nemačkoj, nemilosrdno bi srušili takav kompleks i na tako dobroj lokaciji sagradili nešto novo, nešto što će se isplatiti. Ja mislim da bi takva odluka bila užasna jer je arhitektura centra odlična, vredi da se zaštiti, a srećom – možda iz drugih razloga – tako misle i vlasti u Beogradu. One traže poslovnog partnera. Bio je raspisan tender za preuzimanje 49 odsto Sava centra, javila su se samo dva ponuđača, Delta holding i konzorcijum Aerodrom „Nikola Tesla“, Energoprojekt i Beogradski sajam. Taj pokušaj je propao. Ponovo je ponuđeno osnivanje zajedničkog društva u kome bi grad Beograd imao 51 odsto i za to dao zgradu, opremu u sadašnjem stanju i zemljište, a druga strana najmanje 12,5 miliona evra i plan za menadžment, a preuzeo bi upravljanje i rizik. Rok za ponudu bio je 31. januar ove godine. Oko dve stotine zaposlenih, ali i zainteresovani Beograđani napeto su očekivali da li će se iko prijaviti da zagrize tu jabuku, koja deluje kao da je dosta kisela, mada u njoj možda ima još dosta soka. Prijavio se jedan jedini ponuđač, i to ponovo Delta holding, koji je rekao da je 12,5 milion evra malo, da nudi duplo, naime 25 miliona evra i izgradnju novog hotela koji će biti povezan sa centrom, a ta firma ima i drugi veliki hotel u neposrednoj blizini.

Ponuda izgleda fantastično. Neko ne nudi manje od onog što se minimalno traži, ne želi da se cenjka, naprotiv, obećava dvostruko više, preuzima sav rizik za deset godina, a poznato je na osnovu iskustva da ima „zlatne ruke“, sve čega se do sada dohvatio, imalo je uspeha kako u Srbiji, tako i u brojnim drugim zemljama.

Čini se da je idealno rešenje, ali ta ponuda ima jednu manu koja za spas Sava centra može da bude tragična – predsednik Delta holdinga je Miroslav Mišković, projektovani državni neprijatelj broj jedan.

Srbija ne odbija sa gnušanjem porez koji Delta holding, za razliku od mnogih drugih velikih organizacija, redovno uplaćuje u državnu kasu. Da li će grad Beograd sa gnušanjem odbiti jednu očigledno veoma povoljnu ponudu samo zbog toga što ima i takvih koji ne vole Miroslava Miškovića?